Рељић: Хоће ли Газа Бошњацима показати да им Мека није у Белој кући?

САРАЈЕВО се и шокирало и ослободило почетком новембра кад се на екрану појавио Семир Сејфовић, ратни репортер турске агенције Анадолија. После 19 дана у Гази, репортер је постао рањени човек. Његова прича је и страшна и људска.

Много гледалаца у коментарима испод његовог јутјуб представљања напише – „Људино… Хвала Ти добри човјече! Велико поштовање за овог човјека.“

И препричавају своје очајничко самовање а како сад виде да је то тамо са Израелом и Палестинцима – горе него што човек може и да замисли.

„Оно наше“, рече Сејфовић, то није ни пет одсто овога. Сваких десет минута у Гази буде убијено једно дете. Пошто је он био и у Украјини, а замисливо је како репортер Анадолије отуд извештава, сад је одбио могућност да се Путин и Руси могу с овим поредити у било каквом смислу.

„Да те Алах награди за храброст и да нам те чува… За ово заиста треба храбрости“, потврђују гледаоци, на то што сам репортер понавља како зна да је опасно овако говорити… Што ваљда говори о стању у Федерацији БиХ.

„Кажеш више пута… упозоравају те многи… вјероватно из убјеђења да навлачиш мету на цијелој Босни… хм, желим ти срећу и здравље.“

Друга ствар која је тако уочљива у овом ТВ-интернет шоуу – у извршењу тих злочина помињу се Израелци, али они који их подржавају, и не кажу ни реч да се уништавање становништва заустави, не именују се…

Завера ћутања је тако напрегнута да се може прстима опипати. Спомене се понекад „међународна заједница“ као они који ћуте. Али САД не. Уопште не. Једино ако негде пролети неки коментар неког, такође потресеног човека из Србије.

Наћи ћете опомене и претње арпаским државама што не предузму нешто. Египат, Јордан, Саудијци… имају улогу, САД – не. А Блинкена им је вероватно мучно гледати. Као и Турцима и Саудијцима.

Али ћуте.

Размађијавање Америке у савременом свету ипак добија убрзање. Аганистан (2021) показа да је та сила метиљава. Сјај и техника… али бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака. Међу Авганистанцима је, наочиглед света, издахнула арогантна намера Запада да „изграђује нацију“. По својој мери, наравно.

Онда се покренула понижавана Русија (2022) – покренут је други конвенционални рат у Европи од 1945. После Србије Русија. Али, то је рат великих размера са великим противником и губитак значи – светски пад.

И крајем 2023. – експлодира Газа.

„Ризик није само што израелска инвазија на Газу може изазвати регионални рат, при чему ће проиранске снаге у Либану, Јемени и Ираку координирати нападе“, пише ових дана Пол Мејсон, либерални про-естаблшмент мислилац коме се допушта да не мора да учествује у тоталитарним кампањама. Реално, вели он, „суочавамо се са стратегијском опасношћу да се моћ Сједињених Држава у региону уруши. У последњим анализама, сваки од ових трауматичних догађаја говори о неуспеху САД: мировни споразум председника Трампа с талибанима је пропао, Бајден није успео да га преокрене, а није успео ни да одврати руски напад на Украјину.“

И „сада су САД у опасности од неуспеха на Блиском истоку – примарном региону у којем оне пројектују своју моћ после изласка из Вијетнама 1970-их.“ „Од Ријада до Каира“ утицај Американца међу народом је „у пепелу“.

Зато су ту „огромне поморске снаге у источном Медитерану да одврате ескалацију Ирана, његових присталица, да увере савезнике у региону да ће се фундаменатална архитектура – америчких база, основа за прислушкивање и нарушених споразума с аутократама – ипак, одржати.“

Ово је порука која неће угасити „мрачне фантазије радикалних исламиста“ да је куцнуо час кад је „могуће замислити нешто што је Запад држао незамисливим – пораз Израела и окончање воље САД да се боре за њега.“ (Мејсон)

Сад се јасно види да је Украјинска криза том огољавању дала убрзање у глобалној ширини. Могло би се рећи да је довела до тога да од десет људи у овом свету сада тек један држи да Америка заслужује пордршку.

Ово што ради Израел у Гази и начин на који се поставља Америка – све ће додатно погоршати.

Иначе, у блискоисточном региону, ово трајање односа државе Израел и Јевреја према Палестинцима Ехуд Барак је 1988. описао у једној реченици: „Да сам Палестинац одговарајућег доба придружио бих се, у неком тренутку; једној од терористичких група.“

Барак зна о чему прича: био је командос израелских специјалних снага, начелник штаба израелских одбрамбених снага, министар иностраних послова и премијер Израела од 1999. до 2001.

Да се вратимо крику Семира Сејфовића: његов народ, муслимани у Босни су све ово предремали. По оној: шта ми ту можемо, сила је то, а и све се дешава тамо некоме и тамо далеко. И слушали су поруке квинте којом диригује амерички амбасадор. И мислили су да Америка нема друга посла него да њима помаже.

Од муслимана у Босни и Херцеговини досад се оглашавао једино Џевад Галијашевић: „Ниједна муслиманска земља није увела санкције Русији. Ја не рачунам босанске и албанске муслимане ни у какве муслимане. Они су НАТО муслимани. Само босански и албански муслимани имају ћабу у Бриселу, у Бијелој кући, Лондону… Њихова ћаба није у Меки. Дакле, сви остали муслимани, муслимани свијета, њих милијарду и 700 милиона су на страни Русије, односно на својој страни, кад желе да та тиранија, то свргавање режима, убиства легално изабраних лидера буде осуђено.“

Изјава која је изречена пре израелског удара на Газу само добија на снази и актуелности. Јер, наступ Америке на Блиском истоку појачава ту поделу (наравно, не само у исламском свету).

Долазак америчких носача авиона, 2.500 маринаца, крстарећих ракета, „томахавка“, „патриота“ сигнал су да би исламски свет могао бити нападнут уколико не допусти да Израел Газу претвори у мртво људско море…

Пре свих Иран је мета. Доналд Рамсфелд је у време Пустињске олује пре две деценије (1991) на поверљивим брифинзима говорио: Кад кажете Ирак, мислите Иран! Или, правило је у америчкој администрацији да чиновници не смеју јавно помињати да Израел има нуклеарно оружје, али Колин Пауел је, кад је отишао са места државног секретара, објавио: „Израел има 200 нуеклеарних глава, уперених ка Ирану.“

И прича о употреби нуклеаног оружја је – провоцирање светског сукоба.

Јасно је да Руси са искуством Украјинске кризе и „миротворним“ наступом САД, „европских сателита“ и НАТО не могу то гледати као на локални кошаркашки дерби. А Кинези – којима Американци под носом наоружавају Тајван – неће се моћи отети утиску како удар на једну партнерску земљу, све важнију у међународним односима, шаље поруку мира.

Удар на Иран је много компликованији и од отварања фронта у Украјини. Тамо су нашли Зеленског који је без размишљања заложио стотине хиљада живота своји војника. Израелска армија би у удару на Иран морала преузети улогу украјинског топовског меса. Али, војници кажу да то није реално.

Шта год Израелци о себи јављали, сукоб са Ираном их превазлази. Могу да изведу понеко изненадно бомбардовање, атентат на понеку личност… али обути чизме и ућу у конвенционални рат са толиком и тако расположеном државом, то је догађај у коме израелске вештине имају изгеда само ако би однекуд извукли Александра Македонског.

Али, антиамериканизам постаје кључно геополитичко расположење и у региону и на свету.

А Израел све јаче подлаже ватру испод тог казна. „Морате запамтити шта вам је Амалек учинио“, викао је ових дана Биби Натањаху.

„Амалек“ је библијски назив за непријатеља Израела, а за кога се може рећи: „Идите и поразите Амалека, и уништите све што имају, и не поштедите ништа; него убијте и мушкарца и жену, дојенче и дојиљу, вола и овцу, камилу и магарца.“

Јасно. Газа је очигледност те поруке.

А иза премијера петанесте земље на свету по укупним војним издацима неупитно стоји Америка, која иначе за директну војну помоћ Израелу годишње издаваја 3,8 милијарди долара, а кад се томе дода проток новца кроз друге канале онда то стиже на око 10 милијарди.

Плус, сад једнократно 14,5 милијарди.

„НАТО муслиманима“ не остаје ни промил наде да би се „поход на Газу“ могао завршити на ползу мира. Њихову браћу по вери – а то никад није колективни осећај без моћи и ризика – не чека ништа друго до даље ликвидирање, а онда као понуда за мир – самртно ропство.

Ентони Блинкен је ових дана измислио појам који превазилази и онај цинизам „колатералне штете“ који су лансирали у време НАТО-агресије на Србе. „Хуманитарна пауза“, каже. Не, нема идеје о заустављању операције ликивдације – само пауза. Да се Израел припреми за ефикасније убијање и темељније разарање.

Проналазак убилачког ума који води порекло из „хуманитарне интервенције“ сада се развија у потпуну „хуманитарну“ монструозност.

Шта може даље?

Тако су се босански муслимани нашли распети између великих обећања која им даје сила и реалног стања шта је та сила спремна да уради било коме, па и њима чија је „ћаба у Белој кући“, ако куцне час.

Шта да каже нормалан ум пред „хуманитарном паузом“?

Самир Сејфовић је био на лицу места и од тога је постао уверљиви – конвертит.

„Међународна заједница“ је терор и смрт и у то се веровати не може.

У последњи час се мења поглед на свет. Што написа један гледалац: „Браво, Човече! Спрао си љагу са наших образа: нас који мирно посматрамо све ово, као да је у питању фудбалска утакмица, а не животи које пред нашим очима уништавају. Животи недужне деце!!! Човече, хвала ти у име свих нас, мишева скривених у разноразним рупама!“

За крај једно писмо са источним погледом на Запад: „Јесте ли схватили Modus Operandi ваше ‘браће са запада’? Шта вам још треба да схватите да сте и ви, и ми Срби православци, упали 90их у замку и добили унапријед подијељене улоге! Неко као кривац, неко као жртва, је ли? А сви смо били и жртва и кривац 90их, обични сељаци на шах-плочи које су гурали како им се ћефне! Сад видите како је кад цијели западни свијет и њихови подгузни медији ударају вам по браћи у Гази и Западној обали а не смијете да писнете, јер сте им у шаци! Е па лијепо, држимо се Дејтонске Босне и Херцеговине и да почнемо градити бољу будућност тако што ви Бошњаци почнете да прихватите Републику Српску и да је гледате као дио који уз Федерацију саставља ову Босну и Херцеговину, а не да једва чекате да нестане. А тако су и Палестинци требали добити државу, сад ће је добити ал ће се зват Јордан или Египат. Тако, памет у главу, и ви и ми. Надам се да се мало будите из западног наратива.“

Кристијан Шмит нема дилему. Ни шта са Газом, ни шта са Босном.

Судбина колонија је увек иста.

Амерички амбасадор ће рећи да је то демократија. Ко жели такву демократију мора знати да иза ње стоји метак, који у сваком тренутку може да буде испаљен.