Рељић: Држање Запада поводом Донбаса вратило је пред свет безакоње Запада у случају Косова

Пише: Слободан РЕЉИЋ

РУСИ само у једној ствари нису у праву.

Да је Горбачов и био сасвим у улози лидера суперсиле (без обзира што је била у стању стрмоглављивања) и да је тражио да Американци и њихови посилни из Европе потпишу, оно што је амерички државни секретар Џејмс Бејкер говорио – да се НАТО неће померати „ни за инч на Исток“ – то ништа не би променило. Ништа!

Није вера тврда у јачега! А посебно ако је јачи са Запада.

Тако да би западне силеџије наставиле да наступају према Москви. Какви потписи, какво међународно право!

У ширем смислу наступали су истоветно као Карл XII, Наполеон или Хитлер. Ишло их је у почетку, а онда су се изгубили у руском пространству.

Историјском и физичком.

Јер, Запад до 2007. није веровао да у Русији може нешто да се деси. НАТО бомбардовање Срба 1999. су узимали као своју демонстрацију недодирљиве моћи. Узимање Косова узимано је као природно право на апсолутно понижавање православне, словенске, недисциплиноване Србије.

Они који су читали „Дневник писца“ већ су били пензионисани.

Кад је Солжењицин објавио у интервјуу „Шпиглу“ да је то променило све слојеве руског друштва – узимали су то као досетку остарелог писца-дисидента.

Какво међународно право!?

Пошто је то овде почело деценију раније и тако лако пролазило – разумели су да је „готово“.  

Јер, бивша СФРЈ је била оснивач ОУН, устројена по свим правилима међунаронодног права, долазила из групе земаља победница над фашизмом, прокњижена кроз Хелсиншке споразуме, била један од оснивача и вођа Покрета несврстаних… И ништа.

Разбијена је у парампарчад, као да није била ништа. Није ни чудо што се Шолц у Кремљу тога није ни сећао. А, није веровао да неког занима, да данас на последицама западног „поштовања“ међународног права и њиховог разумевања међународних уговора – егзистира Косово које је у односу на државу из које је „рођено“ државно недоношче.

Мање је држава него кад је било аутономна покрајина. И, што експеримент дуже траје – све је даљи од могућности да одрасте и формира се по потреби Запада.

Косовски франкештајн привредно опстаје на транзиту хериона, војно на НАТО „непоштовању“ суверенитета и беспризорном кршењу Резолуције 1244 СБ УН, а коју су и они, западњаци изгласали; Еулексово конструисање паукове мреже институција подложно је сваком и свакодневном распаду… и да нема сувишне обзирности из Београда – Аљбин Курти би вероватно већ збрисао у Норвешку, или где му оно би тазбина, и где се спремио за доживотно склањање са „опасног места“.

 

Никад ни једна цивилизација у историји, као Запад, није толико држала до огољеног насиља као аргумента у међународним односима. Третирање света као потенцијалне колоније је основни однос. Агресија и терорисање слабијих су основна моћ Запада и суштина западне политичке културе.

Стаје се само кад онај с другу страну одговори тврђом силом… Иначе, завршиће као роб (црни) или као Индијанци у Северној или Јужној Америци.

А онда, кад ствар крене по злу, таламбаса се и вришти како тај други „крши међународно право“!? И позива се сав остали свет да силеџијама помогне да затуку непослушног.  

Русија је то схватила. Ћутала и дурила се док је била слабија, али сад више нема разлога… Ни интереса.

За нас Србе врло је важно и да нас је ова криза довела до јавног оглашавања „како је агресија на Косово наговестила кризе као што је ова украјинска“.

Изгледа да се то схвата и у самој Америци и зато је занимљивија прича што следи.

„Крајем јануара била сам у Украјини, између осталих, и са Наталијом Гумењук и Пјотром Рузавином, брачним паром. Гумењук је водећи украјински новинар; Рузавин је руски истраживачки новинар. Једне вечери, за вечером Гумењук је рекла: ‘Немогуће је замислити ваздушне нападе на Кијев.’ Пре него што сам успела да се суздржим, испалила сам: ‘Као да је некад било немогуће замислити ваздушне нападе на Београд’“, пише ових дана Маша Гесен, значајан колумниста Њујоркера, пореклом из руске јеврејске породице која је емигрирала из Совјетског Савеза и – глобално етаблирана хомосексуалка.

Не морате много да се напрежете па да замислите какав је њен однос према Русији, нити какви су ставови по истом питању „водећег“ и „истраживачког“ новинара.

 „Мислила сам на кампању НАТО бомбардовања Југославије, коју сам пратила на терену; била сам у Београду када је прва бомба пала на град и незамисливо је постало стварност“, наставља Маша Гесен.

„Рузавин је тада био у основној школи, али је разумео. ‘И томе се стално враћају’, рекао је он, што значи да, скоро двадесет три године касније, пропагандисти Кремља и даље користе ваздушни рат из 1999. као тачку поређења и оправдања. У уторак се руски председник Владимир Путин вратио на то. Током конференције за штампу, која је уследила после разговора са немачким канцеларом Олафом Шолцом, немачки новинар је питао Путина: ‘Хоће ли бити рата у Европи? Можете ли искључити могућност рата у Европи?’

Путин је одговорио: „Г. Канцелар је управо рекао да људи његове генерације (а ја сам припадник његове генерације) тешко могу да замисле било какав рат у Европи. . . Али, ви и ја смо били сведоци рата у Европи, рата против Југославије, који је, случајно, покренуо НАТО. Била је то војна операција великих размера која је укључивала ваздушне ударе на европску престоницу, Београд. То се догодило, зар не?“ (Гесен)

Маша Гесен је последње људско биће на земљској кугли које би се сложило с Путином, али… чињенице за новинара који држи до себе, понекад, знају бити баш тврдоглаве.

„Седамдесетосмодневни ваздушни рат око Косова и Србије био је без преседана на више начина“, подсетила је. „Предузет је без одобрења Савета безбедности УН. Владе учеснице и велики део медија су га уоквирили као хуманитарну интервенцију. (Нисам једина која ту фразу слушам као оксиморонску. Проверила сам са Лоренсом Дагласом, професором на Амхерст колеџу који је опширно писао о праву и рату. ‘Рат хуманитарне интервенције’ је толико бизаран израз да се може користити за оправдавање сваке врсте агресије, рекао је он.) Борба је вођена на начин који није дозвољавао могућност да се жртаве бране од НАТО: авиони бомбардери су у почетку летели изнад висине на којој су их српске противваздушне ракете могле досећи. Висина може објаснити неколико случајева када су НАТО снаге на крају напале цивиле.“ А какво би друго објашњење имале хладнокрвне убице. Проблем је, наравно, што су и таква објашњења за Запад тада била довољно добра.

„Пре него што је кампања бомбардовања завршена, Луиз Арбур, тадашња главна тужитељка Међународног кривичног суда за бившу Југославију (I.C.T.Y.), именовала је групу за истрагу навода о ратним злочинима које су починили савезници у НАТО. Група је документовала неколико случајева у којима је било више цивилних жртава: савезници су бомбардовали путнички воз, конвој избеглица, једно село на Косову, а у Београду и кинеску амбасаду и седиште Радио-телевизије Србије. (Чинило се да су прве четири биле грешке, али телевизијски торањ је био на мети као извор српске пропаганде.)

У време када је извештај завршен, Арбур је завршила мандат у I.C.T.Y.; њена наследница Карла дел Понте одлучила је да не отвара кривичну истрагу. ‘Није било шансе да Карла дел Понте подигне тужбе против нација које су финансирале I.C.T.Y.’ “, рекао ми је Даглас. ‘Да јесте, САД и Велика Британија су могле само да укину Трибунал.‘“

Каква би била штета да се суд који суди по директиви платилаца укине? Колико год било логично, такво питање је за западно разумевање права на малтретирање других – бесмислено.

Ипак, и овако ово се може узети као поштено подсећање, јер и код нас у Србији кооперативне власти се труде да се то заборави.  

Власти у Београду притиснуте наставком неправног насиља чине све да се што мање и што ређе враћамо на то.

„Окрећемо се будућности“ што би нам саветовали „наши пријатељи“ који су радили на томе да нас усмрте.

Народ, углавном, није склон таквом самопонижавајућем тумачењу али власти „на европском путу“ не обраћају пажњу.

Ипак, увек ће однекуд изронити да међународно право војну акцију признаје 1) као самоодбрану или 2) ако је Савет безбедности УН одобри.

Прелажење преко тога као преко турског гробља, чиме се Запад, а пре свега Американци, упорно посвећују, правник коме Маша Гесен верује је објаснио: „И даље ћете наћи значајан број правних научника који ће рећи: ’Требало би да признамо да међународно право није лудачка кошуља‘, рекао ми је Даглас. ‘Али, ако је закон само препорука, онда то није закон. ‘Закони важе за њих, али не и за нас‘ није начин на који функционише правни систем. Ваздушни рат на Косову учинио је да међународно право постане као фарса. То се односи само на слабе‘.“

Хвала господину Дагласу! Рекао је оно што сви знају, али он је – Американац! Његов ризик је значајан.

Да, слаби трпе, слушају, климају главом на сва понижења, а онда то правдају „европским путем“, а та бесмислица и очигледна немогућност да се то оствари – треба да буде покриће за сваку врсту самопонижења и издаје државног и националног интереса. И без обзира што је „косовски идиотизам“ Американаца постао бумеранг који и њима удра у чело и понижава их – наочиглед света. Скоро као повлачење из Авганистана.

„Путинова дуготрајна кампања претњи Украјини изгледа као дуго одлагани одговор на ваздушни рат на Косову. Председници и премијери траже да разговарају са Путином — Емануел Макрон је одлетео у Москву и седео са Путином пет сати; Бајден је тражио од Путина телефонски позив у суботу уместо оног који су заказали за понедељак; Шолц је долетео у уторак – и чини се да сваки разговор појачава поенту да нико ништа не може да учини да га заустави. Руски парламент је у уторак одобрио резолуцију којом се од Путина тражи да призна државност сепаратистичких региона у источној Украјини, што је потез који би њихов статус учинио сличним статусу Косова након кампање бомбардовања. Руски медији тврде да Украјина дискриминише етничке Русе и оне који говоре руски; грубљи политичари и медијске личности изговарају реч ‘геноцид’.“(Гесен)

Лепо речено, „сличан статусу Косова“. Само сличан.

Мински споразум – који је Русија, као потписница, подржавала – нудио је аутономију у оквиру Украјине, али Украјина то никако није прихватала. Србија никад није била на тој тачки одлучивања. Напротив, Американци су учествовали у дефинисању и доношењу Резолуције 1244 СБ, а онда је грубо и бестидно прегазили.

Као што беспризорно разбијају Дејтонски споразум.

Као да ови међународни уговори нису били и њихова одлука. И то у времену кад су они била – монополарна светска сила. У Pax Americana свету.

Западна несолидност је отишла толико далеко да и Њујоркер мора, макар, мало да отвори очи. То више не може да се слуша. Додуше, истини за вољу, преко Њујоркера је средином седамдесетих почело и обелодањивање бескрајних лагарија о рату у Вијетнаму.

Добро, зна се да ће у америчкој интерпретацији бити крив – Путин. Ко би други? Зато се у таквој ситуацији може сматрати великим достигнућем признање да има „мало“ и америчке кривице. Ево и Њујоркер закључка:

„У дивној књизи Немогућа земља из 1994, о распаду Југославије, писац Брајан Хол описује људе који су се стално питали: ‘Можете ли да верујете да се ово дешава? У Европи? У двадесетом веку?‘ Он пише: ‘Могуће је у свим вековима и на свим континенатима.‘ Крајем тог века, косовски ваздушни рат је показао да је још увек све могуће, укључујући бомбе које падају у центар града у коме су се људи осећали светски и безбедно и нису могли да верују да рат може доћи по њих, чак и кад је био близу неко време. Ако Путин на крају престане да забавља западне преговараче и покрене велики рат, смрт и беда које ће он изазвати биће његова одговорност. Али, свет у коме је такав рат могућ – заједнички су исковале Русија и Сједињене Државе, почевши од пре двадесет три године.“ 

Заједно, само што су Американци ковали а Руси су морали да додају угаљ на ватру.

Наравно, да је у овом косовском чувању здравог разума колумнисткиња Њујоркера морала да покаже да нема ничег лошег без Русије, али – можемо то да читамо ослобођени тих бацања блата у лице. Суштина је, ипак, ту.

То што је урађено са СФРЈ, а онда према Србима – испливава на површину. Русији су то аргументи за разарање бесправног међународног поретка, а Западу и Американцима чврге које ће морати поднети. Надајмо се да ће наши представници власти то схватити – како је једино могуће! – као нашу шансу да изађемо из дефанзиве и да не слушамо савете анти-српских саветника Тонија Блера и Герхарда Шредера.

У супртоном, улазимо у компликованију ситуацију, и унутрашњу и међународну, него у време НАТО-агресије. Тад смо били сами. Сад смо – свет! Али, не онај свет из рекламних спотова америчке амабасаде о Милунки Савић, већ прави свет!

Свет у коме ће се о Косову, Републици Српској и другим српским питањима моћи говорити отворено и – позивати на право а да то не изгледа као тумарање прогнаника у магли.

Руси се у случају Донбаса могу и хоће позивати на неправо и насиље Американаца, али циљ није да се тако оправда насиље над међународним правом у доба Pax Americana. Уосталом Си и Путин су у свом манифестном обраћању свету на почетку Зимских олимпијских игара у Пекингу обећали – нови светски поредак у коме ће право бити основ.

То смо чекали?