РЕЉИЋ: Долази боље време за Србе на Балкану

Надам се, каже ми пријатељ за славском трпезом, да Јенсу Столтенбергу и Урсули Гертруд фон дер Лајен неће пасти на ум да иду на Видовдан 2020. у Бањалуку па да ми Срби будемо повод и за Трећи светски рат. Јер, очигледно је настојање НАТО-а да „анектира“ Босну и Херцеговину, а чија је „окупација“ (новоправно се тај статус означава као de facto старатељство – de facto control over national sovereignty) оглашена Дејтону у војној ваздушној бази Рајт Петерсон 1995.

Она окупација Босне и Херцеговине, која ће бити звезда водиља у први рат светских размера, оглашена је на Берлинском конгресу 1878. Анексија је, да наставимо ову игру бројки, уследила на тридесету годишњицу (1908). А пошто је ово време много убрзаније – питање је да ли ће сад све околности сазревати још 6 година после анексије, чекајући „нову 1914“. Ово би све могло да се подведе и под заједнички називник „неслана шала“. А Срби би били најсрећнији да се све тако и оконча.

Могао би се снимити и хумористичко-забавни филм, па од рестлова направити и ТВ-серија, како Великог рата „никад више неће бити“ јер ми „живимо у XXI веку“ када разум тако супериорно влада светом да је сва прошлост тек гомила артефакта набацаних по многим музејима а који служе да нашој срећној деци кваре екскурзије, те уместо да слободно и срећно јуре шопинг моловима морају да трпе терор наставника који их затрпавају чињеницима које више немају никаквог значаја; али шта би радили добри наставници кад би се те чињенице о безумној прошлости поизбацивале и из школских програма. Све сам ставио у једну реченицу, јер сем оваквих неумесних иронисања ове опаске више нигде не могу да се подастиру. Живот је, нажалост, много озбиљнији. И за нас, и за нашу децу.

Јер, у намери „НАТО анексије“ су готово исти играчи као и оне 1908. (Велика Британија, Француска, Немачка, Русија и Отоманска империја, Србија и Црна Гора). Сада је ту и САД, што и онако неразрешиву једначину сада компликује на квадрат. Сличности се могу наћи и код „анектора“. Као и Аустро-Угарска у финалном делу свог постојања и делања, НАТО је далеко од идеалних сразмера мишићне и мождане масе. Западни војник Северноатлантске алијансе оличен у неустрашивом гарду према „црвеним“, одавно се претворио у Кинг Конга. Канџе и мишићи се одмах виде а онда кад потражите лице суочите се са челом ширине „два прста“. Кад се таквом бићу још констатује „мождани удар“ онда се сви около морају бити озбиљно забринути.

А управо смо прошле недеље присуствовали томе. Француски председник Емануел Макрон, који је недавно „приметио“ да је либерализам као базична идеологија Запада непоправљиво болестан, сад је објавио и „мождани удар“ Кинг Конга. Одабран је један од најбољих либералних добошара – лондонски Економист – да ту вест изванредну рашири по свету. Добро, сваком ко је регистровао да се друга најмоћнија војска НАТО-а, турска армија, снабдела са С-400 јасно је да се Североатлантски савез који је створен да би држао у шаху СССР (читај Русе) гадно оклизнуо и да сви сад чекају шта ће морати у гипс, да се за трајно имобилише.

Tу је слаба утеха што су у Бриселу обезбедили велико појачање у славној црногорској војсци – отприлике две чете људства – и што ће се ускоро прикључити и још бар толико Македонаца, али пошто су ови морали да огласе на све четири стране света да они немају никакве везе с Александром Македонским. Није лако са таквим иновацијама одржавати имиџ „највећег војног савеза на свету“. Сада ће, по свему судећи С-400 узети и Саудијци, којима је до јуче Америка била одмах после Меке. Ту је и Индија, што је исти пут али мање чуђење. А потомцима Персијанца је био довољан и С-300 да се ућуткају Израелци и да се приземље Трампови „јастребови“.

А баш је непријатно било малом Столтенбергу (јер он који је одрастао и у Београду је за нас Србе мали син великог оца Торвалда Столтенерга, кога су у Србији звали „Тоша“) кад се С-400 појави у Батајници. И онда, док српски војници на заједничким вежбама са НАТО-ом учествују – да смо у оном аустријском добу могло би се рећи као коњеводци, овде им се дало да приступе и рукују водећим оружјем у свету! Е, па знате шта, нема војника који не разуме ту разлику. А војник је војник.

Није реално ни разумно, али није незамисливо да „ударени“ Кинг Конг поступи као трула Аустро-Угарска монархија, јер што се Запада тиче у њиховом разумевању права Срба ништа се није променило од оног времена када је Стојан Новаковић, који ће после „анексионе кризе“ бити председник српске владе (1909), говорио: „Кад смо се год ми на Балкану макли да штогод урадимо за природна права своје народности, за свој опстанак, против очите или крваве неправде, дизала се на нас вика с опоменама: да кваримо ред, да треба да сачекамо интервенцију Европе, да ваља да смо покорни међународном уговорном праву, да ће се по стрпљењу, по умерености, покорности вољи Европе ценити наша зрелост и по томе одређивати награда или признање.“

Јасно је, да је смисао НАТО-а за нијансе мањи него што га је имао цар Фрањо Јосиф и зато нас „мождани удар“ може чинити оптимистичнијим. Ствари су се мало промениле и по питању глобалног распореда силе. Сада се европска „воља за моћ“ мора усклађивати са азијском, као равноправном. У оно доба „азијске силе“ су биле део западног колонијалног царства. И европску пљачку су трпиле без речи, а данас се то појављује и у Давосу нуди своја решења, подсмехују се западњачкој све испразнијој ауторитарности. Купују западне фирме. Други је то свет. И биће све незападнији.

У неком смислу, иако се то још не види јасно, за нас је повољније што Макоронов „критички однос“ није примарно порука француског председника, иако он „обнаша“ ту функцију. И он и угледни недељник са „либералног двора“ део се ротшилдовске струје у наддруштвеној структури, која се може звати и „светска влада“ а порука ја трансгранична. И није Макронова. Он је само вешт гласноговорник.

На другој обали видимо Ангелу Меркел која такође види „да је свет у лошем стању, да лекције из Другог светског рата бледе и да је међународни поредак какав знамо све нестабилнији“, али верује да је на њу пало да стане на пут апокалипси. А као у стенд-ап комедијама подржава је америчка „дубока држава“, додуше само као батину против свог председника. И да немачку канцеларку нису сустигли здравствени проблеми који њена чињења тако очигледно имобилишу и на јавној сцени, њена антиапокалиптична поза би била комична. Њен угасли поглед и немачко остајање на обали која ће извесно бити поплављена мало коме делују уверљиво. Кад стигне ударни талас с Немцима неће бити ни Лондона ни Вашингтона. Односно, ко зна у каквим нагодбеним радњама и с ким ће они тада бити.

Дакле, иако се антисрпски фронт на Балкану још увек држи јединственим, ово ново „време анексије“, ипак, није истоветно са оним 1908. кад је „насупрот Члану 25 Берлинског уговора о миру и без икаквог уважавања протеста Србије, Аустро-Угарска припојила БиХ – привремено окупирану територију најзападније провинције Османског царства, са већинским српским становништвом“.

НАТО јесте већа сила од Аустро-Угарске, али је и његова пажња глобално расплинута. И зато је извесно да „престолонаследнички пар“ из Брисела у ликовима Јенса Столтенберга, као генералног секретара НАТО и Урсуле Гертруд фон дер Лајен, као председника расклиматане Европске комисије, тешко може „изазвати“ некога и да помисли да буде Гаврило Принцип на Видовдан неке од следећих година. Колико год су Франц Фердинанд и Софија међу својим били тема за оговарање због личних несолидности, они су ипак били Хабсбурзи. Вековни симбол моћи Беча. Симболи моћи Брисела брже падају у заборав него добар центарфор из Лиге шампиона.

Ово двоје су Инцкова лига. Ако се Макрон узјогуни они се у часу могу вратити у своју чиновничку безличност. Јер, све је смисаоније питање: кога они заиста представљају и колика је сила иза старог сјаја њихових функција. И брате, ваљало би да се ману „анектирања Босне“, за овако растрзану силу доста је и да одржава мирну окупацију. Кад дође право време, карте ће да се сложе како време диктира. А уопште није лоше да се ми Срби у време слава бавимо балканском геополитиком. Одржавамо српску традицију у сваком погледу.

Аутор Слободан Рељић