Рељић: Богић Богићевић не може постати „мост пријатељства“ између његовог бившег и његовог садашњег народа

Пише: Слободан РЕЉИЋ

КАД би у Босни и Херцеговини било демократије („владавине народа и за народ“) онда би било логичније да се за градоначелника Сарајева постави Кинез или Арапин, пре него Србин.

Грађана ова два велика народа, појединачно, сада има више него Срба у Сарајеву и они јесу „темељ“ нове мултиетничности тог старином мултиетничког града. И извесно је да ће њих у граду бити све више.

Ископати у мочварама јужнословенског распада бившег Србина и стварати шарену лажу мултиетничности Сарајева је „и за сузе и за смех“. Најбаналније манипулације политикантских елита.

Од 167.000 Срба у Сарајеву, колико их је пописано пред грађански рат (без категорије Југословени), сада их је 35 пута мање. И то што је преостало отиче, тихо и без гласа. У глобалистичкој тишини. Ћути Брисел, ћути Вашингтон, безгласни су Берлин, Лондон, Париз. Сви они који су били прегласни и развикани кад је требало створити стање које је у Босни и Херецеговини сада.

А најгласнија је „шутња Сарајева“, њиховог града. Јер постојање Сарајева без Срба било је назамисливо до последњег напора Запада, односно Америке да „уреди Босну“. Овакав „изузетан резултат“ систематског етничког чишћења нису ни издалека успевали да постигну ни Бењамин Калај, ни Адолф Хитлер с поглавником Павелићем на терену. Холбрук је успео. Локални сукоб народа је претворен у сукоб до истребљења.

Особеност овог случаја је да се, у складу с англосаксонском колонијалном традицијом, за истрбељење оптужују истребљени. Сетићете се, да су у вестерн-филмовима најстрашније убице индијанске поглавице а које су побили амерички генерали. Или, „ослобађање“ Филипина: „Ово је као лов на зечеве у Јути, само зечеви некад побегну, али Филипинци никада.“ (сведочанство америчког војника праведника Фредија Свита). Сенке патрона заштитника идеје о „унитраној Босни“.   

Зато необично јесте што је Сарајево четврт века од краја рата и Дејтонског мировног споразума стигло до Србина на месту градоначелника. Време је изгледа да се, ипак, нађе неки добри „преживели Филипинац“? То је у Хрватској већ активирано. Чак је и презиме „доброг Србина“ као из холивудског сценарија – Милошевић. И може да изгледа као да делује.  

То свакако неће фасцинирати Србе и увући их да подржавају бошњачки идеал „унитарне Босне“. Да несрпски град има Србина за градоначелника – не може изазвати чуђење у српском расположењу. У Љубљани, мало већој чаршији од Сарајева, један Србин из смедеревског краја, четири пута је изабран за градоначелника. Да се то десило у оној мултинационалној Југославији, то би Јанша имао као најјачи аргумент о српској хегемонији и праву Словенаца на сецесију.

Случај Зорана Јанковића пре говори о односу Словенаца и Срба него о томе да један догађај мења однос два народа. Србима је мило што је неко „њихов“ успео у „туђем свету“, али они неће због тога да постану „туђи свет“.

А да несрпско Сарајево има Србина за градоначелника само ће учврстити српско уверење да отуд стижу неискрене намере. Богић Богићевић не може постати никакав „мост пријатељства“ између његовог бившег и његовог садашњег народа. Он то не може да буде чак и ако то Богић искрено жели. И пут у пакао је поплочан добрим намерама, па то не мења суштину пакла. Напротив.

А колико је то далеко од тражења „партнера за искрен дијалог“ показале су поруке из Сарајева после локалних избора око односа према новом градоначелнику Бањалуке Драшку Станивуковићу. Он је од суперхероја у Сарајеву, у карневалској постизборној ноћи,  склизнуо за тили час до „сви су Срби исти“. Слављен је као „момак који је победио Додика“. И то у Бањалуци.

Али… Увек има оно „али“ што сваку девојку квари…  

Али, кад су Бошњаци мало пропитали Драшка за мишљење ништа више није било исто. Може бити да он ускоро буде неомиљенији у Сарајеву и од Милорада Додика. Јер, Драшко је пропустио „шансу“ коју му је „раја с Башчаршије“ дала, а то се не прашта. Осим ако нисте део неког империјалног механизма који чаршија само може да сања – из Стамбола, Беча, Берлина, Вашингтона… Како кад. 

Тако је познати сарајевски политички ТВ-водитељ  Сенад Хаџифејзовић нашао „мислиоца“ који је „објаснио“ да у Репулици Српској не може бити успешан политичар ко би признао геноцид у Сребреници, ко би веровао и пропагирао да је Хашки трибунал праведан и да суди „ни по бабу ни по стричевима“, ко не држи да је Српска православна црква кључна вредност за српски народ и ко би подржавао ЛГБТ популацију и одржавање геј-параде у Бањалуци.

Сваки „освешћени Бошњак“ одан идеји „грађанске Босне“ док пије кахву насред Башчаршије ће на ово рећи: јашта! Свестан тог достигнућа, Хаџифејзовић је тим уводом почео ТВ-интервју уживо са новим градоначелнком Бањалуке.

Наравно, овакво подметање није збунило младог човека који је српски политичар зато што је Србин. Да то није, кад већ постоји гласање народа, од српског народа би добијао подршке колико је има Валентин Инцко. А Сенад Хаџифејзовић – који јесте човек вештине (још као дванаестогодишњака неки уредник Борбе га је препознао као „новинарског вундеркинда из Сјенице“), би га угостио боље него што је тих дана угостио Богића Богићевића.  

Наравно, у све то не ваља уносити емоције. Било које врсте. То је питање основног циља.

Хаџифејзовић ради на остварењу „унитарне Босне“ (тако његово портрет на Википедији укарашава фотографија како му директорица Гласа Америке уручује „потврду захвалности“ за чињење на истом путу), а Драшко Станивуковић верује да је Република Српска реалност која се не сме крунити и урушавати. Него јачати.

Унутарспрски политички дијалог је нужан и важан, али не може да значи продају основних вредности. Иначе не би био дијалог. (Прегледан пример „демократије у непријатељском окружењу“ је савремени Израел. Нико у свету не улази у њихове унутрашње договоре и начине како они до њих долазе. Савремени Израел је проблем кад постаје експанзионистичка и окупаторска сила.) 

 Тако су локални избори у БиХ показали да четврт века за данашњу Босну није период од било какавог значаја. Никакв договор није на видику. Једино што се обележава као могуће „делотворно“ јесу непрестане претње недемократским средствима. Али ни у то више нико не може да верује. Никуда не води непрестано кажњавање једног народа од три – на којим је конституисана Дејтонска Босна. 

Тако ће и најава Валентина Инцка да ће да наметне Закон о забрани негирања геноцида о Сребреници бити само још један динамитски штапин у дубоким распуклинама темеља босанске колонијалне државе. То Инцка не може да брине. А ни „међународну заједницу“ коју он представља.

Та већ одавно потамнела „међународна заједница“ – што како рече Ноам Чомски „означава САД и његове савезнике, државе-клијенте, као и савезнике у медијима тих држава“- више није сила као пре четврт века. Али јесте опсаност. Већа него кад је била сила. У међувремену, она је поништила све своје вредности због којих је била привлачна у свету. Све адуте је гурнула у насиље. И производи све већи хаос међу „савезницима“.

Кад се данас каже „Ми бисмо радије умрли на ногама него живели на коленима“, то асоцира на оне опаске Слободана Милошевића и његове следбенике из „мрачних деведесетих“. Колико су само Американци и њихови клијенти потрошили речи и поспрдних коментара да би унизили и поништили „касапина с Балкана“. Али, не. Ове цитиране речи су, никог другог до Френклина Делана Рузвелта, једног од најважнијих председника у америчкој историји.

Наравно, још је познатија и још комичнија игра америчких бирокарата на терену с Косовским митом као „слављењем пораза“. И то упркос томе што је амерички национални мит подигнут на жртвама и изгубљеној битци код Алама (1836) у којој су победници Мексиканци. Али, то разне велике неолибералне мислиоце није спречавало да јавно презиру српску везаност за Косовску битку. И да на крају организују спектакуларно противправно силеџијско НАТО бомбардовање због „хуманитарне катастрофе“ на Косову.

Кад ово помињем ту нема жаљења над оним стереотипом што Американци нису у разарању Југославије пратили своје „вредности“, нити подсећања да су они у Версају стварали јужнословенску „тамницу народа“. Ово је само указивање да представе о томе шта ће они даље радити на Балкану не ваља тражити у логичном и разумном. Посебно не док се читав свет ваља у корона олуји.

Ових дана је у Индији одржан највећи штрајк у историји: изашло је 200 милиона људи. Побуне народа широм света постају свакодневица. Унутрашња америчка кретања неће бити изузетак.

Тако да није проблем што ми не знамо ништа о будућности нашег микро света. Не знају ни они, док се ковиталц не смири а онда се победници не договоре. Негде на некој Јалти, где ће се повлачити границе за Ново доба. А наши народи на Балкану ће дотад на изборима у имплементираном демократском систему стално чекати „да буде боље“. Да „дођу бољи људи“. Да се искорени (!?) корупција, сузбије криминал…

Овај систем није имплементиран да би донео та решења. Та обећања су само империјалне „окретне и друге игре“.