Рељић: Баук Трећег ентитета кружи земљом Босном

УРУШАВА се преддејтонска Босна, чије је чедо Федерација БиХ. „Брак из рачуна“ Бошњака и Хрвата постаје све неодрживији.

Напетости које никад нису престајале – али су прикриване америчком лакоћом неулажења у проблеме малих и слабих пријатеља – претварају се у јавне свађе. Али, то је нешто што ни за кога склоног држању до реалности не би требало бити изненађење.

Елем, мало БХ-историје, ове најновије.

Пошто беспризорност (која се и данас понавља) да су Срби „окупатори“ у Босни није давала резултате (од 1972. године Срби су држали 70 одсто територије БиХ), „неутрални“ Американци – као страна у сукобу, која је за свет глуматала да је неутрални посредник – довели су Хрвате и Муслимане (после Бошњаке) у Вашингтон. „Међународна заједница“, тако је себе и своје западноевропске сателите звала Америка – слабије на фронту, иако између себе тешко завађене, привела је „баратству“ с којим ће се појавити пред Србима.

То се зове Вашингтонски споразум (18. март 1994) којим доноси „успоставу мира и организацију заједничке власти између Бошњака и Хрвата“. Хрвати су пристали на „укидање Херцег-Босне и формирање кантоналног уређења у Федерацији БиХ како би се спречила доминација једног народа над другим“. Кантони су донели поделу власти унутар ФБиХ, а и „имају значајну аутономију“.

У припреми хрватско-муслиманске братске кантоналије било је идеја и о „укључивању Републике Српске (РС) у преговоре, с циљем успоставе кантоналног уређења на целом територију БиХ, али је тај план касније одбачен“.

Није заживела ни идеја о конфедерацији Хрватске и Федерације БиХ. И то је било део плана у Вашингтону. „Иако су председници Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић парафирали прелиминарни споразум, он никада није имплементиран у пракси.“

То му дође као почетак „мировних иницијатива“ за окончање грађанског рата у Босни – јер су Хрвати и Бошњаци заједно били респектибилнији противник Срба. После тога су могле да почну америчке припреме за оно што ће се после средити у америчкој ваздушној војној бази Рајт-Патерсон у Дејтону.

Данас, три деценије након потписивања, Вашингтонски споразум остаје важан иисторијски тренутак који је донео мир и успоставио темеље за политичку организацију Федерације БиХ. „Иако су интерпретације дугорочне улоге Вашингтонског споразума различите“, ту су настали „основни оквири за институционални развој и стабилизацију односа унутар Босне и Херцеговине“.

После кантона (што је досељено из швајцарског политичко-друштвеног система) биће и измишљени „политички појмови“ – ентитети и дистрикт. Два ентитета – српски и бошњачко-хрватски. И дистрикт Брчко, после потписивања Дејтона којим се пресеца Република Српска на два дела. (Тиме је Америка јасно показала колико је неутрална у стварању нове БиХ.)

Република Српска је једноставна, чак и кад се зове ентитет, али Федерација БиХ је једначина са нејасним бројем непознатих.

Најочигледнија последица је Мостар: „Последице рата биле су видљиве свуда, иако су између 1994. и 1996. од Европске уније за обнову биле стављене на располагање стотине милиона немачких марака. Бивши градоначелник Мостара Ханс Кошник координирао је у то време обнову као управитељ Мостара. Две стране није делио никакав зид, али линија некадашњег фронта, која се протезала кроз град дуж главне улице, Булевара, представљала је имагинарну линију поделе“, писао је пре неку годину Немац, Александар Ротерт за Дојче веле, који је био у тој администрацији „међународне заједнице“ за „јединствени Мостар“.

Док се Немци, чији је пројекат „европског уједињавања“ еуропских народа прогутало време и ситуација на терену, надају да је одговор на питање: да ли је град подељен „Јесте, али…“, Мостарци немају илузија. А већина их и не жели такве илузије.

То што је данашњи Мостар „не личи на себе“, констатовао је историчар Драган Марковина. „Оно што ме је одгојило у идеолошком, животном смислу, оно што је град исијавао, било је нестало.“ (ББЦ на српском, март, 2024) Уместо „југословенског, црвеног града, који је ту особеност са поносом истицао“, Марковина је наишао је „на јасно исцртану поделу која се пружала дуж централног булевара, некадашње прве линије фронта, тако да једну страну заузимају већински хрватске, а другу бошњачке општине.“

„И после успостављања мира 1995, две заједнице су остале подељене – деца су учила по одвојеним програмима, јавна предузећа бринула само о ‘својима’, а ту су и два фудбалска клуба, Вележ и Зрињски.“

Као неки неприродни стећци остали су чланови Статута који је наметнуо Педи Ешдаун (15. марта 2004).

Педи је отперјао кући, а резултат је ту: „Не видите зид, али се непрестано удара главом о њега“, рече ББЦ-ју новинарка и фотографкиња Штефица Галић.

Тако је то са америчким решењима – никад нису решења за оне којима остају за вратом. Истоветан је случај са пријатељском Македонијом (после Северном Македонијом) где је Скопље, главни град, подељено реком Вардар – до једне обале пријатељи Македонци, од друге обале пријатељи Албанци.

А на Косову се ствар решава бескомпромисно – после попуштања из Београда, обнавља се мост на Ибру 2001. (дело српских „пријатеља“ Француза), а да би се пустили Албанци да протерују америчке „пријатеље“ Србе. (Њих још нису крстили да су окупирали Косово, али однос је гори од односа према окупаторима.)

Елем, ево нас у добу садашњем. Довољно је да бивши хрватски ногометаш Игор Штимац, „бивши хрватски изборник и актуални тренер Хрватског шпортског клуба Зрињског из Мостара“ у спортском програму изјави: „Жеља ми је да ове године наш Зрињски освоји првенство, одиграмо одличне утакмице против (Crystal) Palacea и узмемо трофеје пред нама, да наши Хрвати у БиХ добију свој ентитет, да нам Хрватска буде лијепа и поносна“, па да се огласи мостарски огранак Странке демократске партије БиХ „која је, ни мање ни више, позвала државне институције на одузимање радне дозволе тренеру Зрињског“.

А тек кад је из Америке стигао Макс Приморац који је на саслушању Одбора за спољне послове Конгреса „описао Босну као ‘пропалу државу’ и изнео тврдње о дискриминацији Хрвата и потреби стварања трећег ентитета и укидања Канцеларије високог представника“.

Имао је у Загребу јавни дијалог са Мустафом Церићем, који се подигао у загребачкој џамији. Приморац, који се представио као неко ко следи идеје председника Трампа, није показивао никакво разумевање за исламско малтретирање хришћана, Хрвата у бошњачкој Федерацији БиХ.

Волфганг Петрич, Аустријанац који је столовао у Сарајеву као Високи представник (1999-2002), изјавио је према хрватским медијима да „Хрватима данас треба трећи ентитет“, а онда у бошњачком Авазу у брзопотезном интервјуу објаснио: „Сви су већ интензивирали своје активности, не само у БиХ и на Балкану. А шта ви радите? Америчка администрација, свака, па и ова Трампова, гледа првенствено свој интерес. Шта је ваш интерес у БиХ? Да вас по сваку цијену преузму Американци? Онолико колико држите до себе, толико ће и други држати до вас.“

Тако говори човек који до морала држи колико до лањског снега. Јасно и гласно. Онолико колико сте држали до себе толико је и „међународна заједница“ држала до вас.

И зато, нема чуђења: „Поново је актуелизована и прича о формирању трећег ентитета у Босни и Херцеговини. Не цртају се нове мапе, али се о томе говори од Загреба до Мостара. Све гласнији позиви на дијалог о територијалној реорганизацији Босне и Херцеговине подижу политичке тензије.

За реорганизацију, правно, неопходна је двотрећинска већина у Парламентарној скупштини БиХ. У пракси то би значило да странке са сједиштем у Сарајеву немају ништа против. Ипак, њима је трећи ентитет и даље црвена линија.“ (Euronews Balkan)

Стање се поларизује. Нема Хрвата (осим ако није као „бошњачки Хрват“ Жељко Комшић) који мисли да „трећи ентитет“ није неопходан, као што је то међу Бошњацима „црвена марама“ Загреба, којем никад није требало веровати.

Ако понекад погледате неки ТВ-дијалог Хрвата и Бошњака видећете то јасно. Хрват ће рећи „лажете више него Срби“, а Бошњак ће га замолити да не прича о томе јавно јер лоше утиче на стање у Босни. Разговор оних који се не слушају. Нити имају намеру.

Све се плаћа. Алија Изетбеговић је глатко одбио Кутиљеров план (1992). Да не прихвати „помогли“ су му Американци. Било је то пре грађанског рата. План је подразумевао три територијално-етичке јединице: Бошњацима би припало 44 одсто, Србима такође 44 одсто а Хрватима 12 одсто. Муслимани би добили више него у Дејтону, Срби и Хрвати – мање.

„Кутиљеров план био је, ипак, бољи и за Хрвате јер је унутрашњом подјелом и за њих била предвиђена територијално-етничка аутономија, за коју се и данас грчевито политички боре као за трећи ентитет или обнову Херцег-Босне.“

Стари Арапи су говорили: „Глупог човека можете препознати по шест ствари: бесу без разлога, говору без користи, промени без напретка, истраживању без сврхе, поверењу у странца и замени непријатеља са пријатељима.“

Из овог сви можемо нешто научити, а Бошњаци, чини се, највише.