„РЕАЛНИ ПОЛИТИЧАРИ“ И ЊИХОВИ САВЕЗНИЦИ: БУГАРСКА СВЕДОЧЕЊА О УСТАШКИМ ЗЛОЧИНИМА

ТЗВ „РЕАЛНИ ПОЛИТИЧАРИ“                                               

Уопште није случајно да је Херман Нојбахер, Хитлеров специјални изасланик за Балкан, рекао да је Немачка у Другом светском рату под окупацијом на Балкану држала само Србе и Грке – сви остали су били њени савезници. Тако је било и са Бугарима: и они су били немачки савезници. Као и у Првом светском рату, кад су окренули леђа Русији.

  Ево шта пише митрополит Венијамин (Федченков) у својим сећањима на белу армију и генерала Врангела на Криму: “Као што је познато, Бугари су и тада били с Немцима. Једном сам у продавници срео Бугарина официра и рекао му са отвореним прекором:

– Како то ви, браћа Словени, које је Русија ослободила својом крвљу од турског јарма, сад војујете против нас?

– Ми смо – сасвим бестидно ми је на бугарском одговорио пуначки официр – реални политичари.

То јест – где ми је корисно, тамо и служим. Згадило ми се у души од такве бездушности и окорелости“ (1, 66)

У Другом светском рату, Бугари су били уз Хитлера и Мусолинија. А имали су и своје представнике у усташком Загребу. И редовно су слали извештаје о томе шта се збива у Павелићевој злочиначкој квазидржави.

        Неке од тих извештаја, битне за разумевање односа према Србима, превео је наш вредни историчар Петар Драгишић. Време је да их заједно прочитамо.(2)

 

ШТА ЋЕ БИТИ СА СРБИМА У НДХ?

       

Јордан Мечкаров, бугарски посланик у Загребу, извештава министра спољних послова Ивана Попова о разговору који је водио са усташким главешинама ( 23. јул 1941. године ): „За највећу опасност сматра се постојање Срба и Јевреја у држави и према њима се предузимају радикалне мере. “Уништавање српства”, рекао ми је министар унутрашњих послова доктор Артуковић у једном разговору, “сада је наш први задатак. Нећемо оставити никакво српско језгро у границама наше државе.” На моје питање, како ће поступати са том опасношћу, доктор Артуковић је одговорио: “Врло лако: половину Срба ћемо пребацити у католичанство (Срби већ масовно подносе молбе за прелаз у католичанство, само ми нећемо дозволити да се ту провуче ниједан свештеник или учитељ). Један велики део ћемо иселити, односно послати у стару Србију, а остатак, најактивнији део, биће физички ликвидиран.”(2)

То је, дакле, политика као србоцид. Усташе од почетка не крију да ће, као крволоци маскирани у државу, кренути у радикално истребљење српског живља. О томе говори челник министарства унутрашњих послова, Андрија Артуковић, пред крај живота доведен у Загреб на суђење, претворено у фарсу, на коме се, ето, ничега није сећао.

Однедавно су се појавиле тезе како исказ Милета Будака о Србима ( трећину побити, трећину протерати, трећину покатоличити ) никад није постојао. Али, Артуковић је исту причу причао Мечкареву. Она је била сама срж усташке политике према Србима. Будак није причао у своје име, него у име свих усташких главешина – главосека.

ШТА ЈЕ ЗАЈЕДНИЧКО БУГАРИМА И ХРВАТИМА

А 24. јула стиже и следећи извештај:“После предаја акредитива имао сам неколико разговора са министрима такозване четворке (Анте Павелић – поглавник, Миле Будак – министар просвете, Славко Кватерник – министар војске, Артуковић – министар унутрашњих послова), која управља Независном државом Хрватском. У свим сусретима и разговорима ова четворица су показала ванредну љубазност и пријатељска осећања према нашој држави и бугарском народу (…) Као лајтмотив разговора увек се провлачила фраза: “Бугари и Хрвати имају заједничког непријатеља – Србе и ка томе треба да буде усмерена наша политика. Без Хрвата и Бугара није могуће успоставити ред у овом делу Европе.”

Код нас ће српство, директно ми је рекао доктор Артуковић, министар унутрашњих послова (…) бити најрадикалније ликвидирано. У Загребу неће остати ниједан Србин, а у целој држави Срби ће бити сведени на незнатну мањину. Сваки српски покушај саботаже или отпора ће бити немилосрдно угушен.

У неколико наврата већ су вршени покољи Срба у Хрватској. По улицама Загреба често се појављују званична саопштења у којима се наводе имена осуђених и стрељаних “саботера”, најчешће Срба.

У борбама против Срба Хрвати посебно рачунају на Бошњаке-муслимане, којима су дате велике привилегије и који се сматрају првим грађанима државе. Они с поносом носе традиционални фес, а у војсци имају посебне јединице и играју улогу поглавниковог обезбеђења.“(2)

Покољи Срба у Хрватској трају, вели Мечкаров, а тек ће да их буде – опет обећава Артуковић. Да се не заборави: Павелић и његови крволоци се, са пуним поверењем, ослањају на „хрватско цвијеће“, све са фесовима на глави. Тако то иде. Није случајно да су Срби, истински носиоци отпора Силама осовине на Балкану, данас ван Европске уније, а Хитлерове савезнице, Хрватска и Бугарска, у Европској унији. Тек да се зна шта баштини бриселска наказа, баба- девојка глобализма, која се стално бије у своја спарушкана, наводно антифашистичка, прса.                                                                                                                                        „ХРВАТСКО ЦВИЈЕЋЕ“

А 15. августа исти истоме пише о улози муслимана у НДХ:“Господине министре,У условима непомирљивог хрватско-српског непријатељства муслиманима је припала важна улога. Они су нека врста привилегованих грађана нове државе, којој су апсолутно лојални. Посредством лидера, у којима се спаја оријентална флексибилност и лукавост са политичком превртљивошћу и умешношћу средњоевропског човека, формираног у некадашњој Аустроугарској, они су потпуно укључени у власт.

“Увек уз власт”, била је девиза муслимана у тим крајевима, што много подсећа на наше Турке, независно од тога ко представља ту власт. Те њихове особине, уз изборне калкулације, омогућавале су им да буду на цени у Бечу и Будимпешти пре европског (Првог светског – прим.прев.) рата, да подржавају политички баланс и буду веза међу партијама бивше југословенске државе, да у владама – од Пашићеве до Цветковићеве – увек имају своје представнике, а да и овде, у Независној држави Хрватској, буду крем државе и усташког покрета, у којем имају важне кадрове.      Да би ојачали статус у новој држави муслимани не пропуштају да напомену да су били жртве претходног режима, наравно са Хрватима (…) Сада се подвлаче јаке везе између Хрвата католика и Хрвата муслимана, који су заједно страдали под југословeнским јармом.

Штавише, цитирају се антрополошка истраживања угледних научника, попут Ваисбаха (Augustin Weisbach – прим. прев.), Глика (Leopold Glück – прим. прев.) и других, да би се доказала велика разлика између босанских Срба, с једне, и Хрвата католика и Хрвата муслимана, с друге стране. Језичка идентичност муслимана и Хрвата (јекавица) се супротставља српском наречју (екавица) итд.

Засада су муслимани лојални. Узимају стоку, продавнице, куће, имања, и уопште све што је остало иза побуњених и прогоњених босанских Срба, а у државној хијерархији долазе на челна места.“(2)

Тако је то са „хрватским цвијећем“: Срби су их, наводно, сурово гонили, као и Хрвате, а сада су одани грађани НДХ. Јесте да су пре рата имали власт уз помоћ Југословенске радикалне заједнице Милана Стојадиновића, али, ето, били су „гоњени“. Тако су се осећали, скупа са Хрватима. И у власти су у НДХ, наравно. Павелић их је наградио јер су били „гоњени“ у Краљевини Југославији. У власти, али гоњени. Шта би друго? И језик им је хрватски, а не српски. И расно се разликују од Срба. Сада могу да остваре своје вековне снове: користећи усташке злочине према комшијама православне вере, они, вели бугарски дипломата, отимају имовину „прогоњених босанских Срба“. А Павелић и дружина трљају руке: чекају да истребе Србе да би се, после свега, ослободили и „хрватског цвијећа“. То им је био план. Прво Срби, па „цвијеће“.

Павелића је у намери спречио Тито. „Цвијеће“ је пресадио у своју баштицу, у титотопијски „Твин Пикс“.

 

УБИЦА КРАЉА АЛЕКСАНДРА О СРБИМА

 

Бугарски аташе за штампу 9. марта 1944. јавља у централу о чему се разговарали представник Немачке телеграфске агенције Грунерт и Иван –Ванчо Михајлов, атентатор на краља Александра, који је рат провео у Загребу, под Павелићевом нарочитом заштитом:“Грунерт је, затим, поставио питање решења српског проблема. Немачки новинар, који је дуго живео са Србима, зна њихов језик, и добро их је упознао, сматра да су они непоправљиви; само њихово уништење као фактора на Балкану може да спасе овај део Европе од потреса. У вези са овим питањем Михаилов је одговорио: “Срби су као некакав пијан или луд човек у породици, чији скандали онемогућују мир. Нисмо за њихово физичко уништење, мада има неких горљивих усташа који сматрају да треба побити што је више могуће Срба. Међутим, ми сматрамо да се Срби морају притегнути и дисциплиновати, односно да буду (посебно нове генерације) изнова духовно формирани кроз процес образовања и васпитања. Разуме се, могло би се организовати и њихово пресељење на друге континенте (као што су се већ стотине хиљада Срба иселиле у Америку), и то оних који би представљали вишак радне снаге у Шумадији, када се у њој буду нагомилале избеглице. Наравно, то би било идеално решење проблема. Фактички, српско питање ће бити решено у констелацији сила (пре свега, после садашњег рата) које представљају једини реалан фактор у политици. Независно од тога, Србима се мора признати борбеност и амбиција. Ми Бугари смо изгубили много због наше претеране толеранције и вере да ће праведна ствар победити већ самом чињеницом да је праведна.”(2)

Грунерт, методични Немац, сматра да се Срби никад не могу поправити, и да је једини лек да буду уништени као политички чинилац, да не кваре Балкан. ( Од Хитлера до Ангеле ништа се не мења ).

Михајлов је нешто „блажи“: Србе треба раселити широм света ( рецимо, у Америку ), и преваспитати их школовањем, да буду покорни и да не праве проблеме. Он им ипак завиди на снази и одлучности, а сматра да је његов народ био „превише благ и толерантан“, па није остварио своје државотворне циљеве. ( Те „благости и толеранције“ Срби који су били под бугарском окупацијом до 1944. се нарочито сећају. ) Уосталом, вели Михајлпов, велике силе ће о томе одлучити.

Ипак, најважније размишљање убице краља Александра је оно да су Срби луди, ирационални, да праве скандале ( што их чини неспособнима да буду било чији послушници и „реални политичари“ с почетка овог текста, јер се понашају у складу са Дучићевим стиховима:“Пре свачији сужњи но ичије слуге“ ).

Срби – „лудаци“ су против сваког злочиначког рационализма Запада. Како онда, тако и данас.

 

„ХРВАТСКО ЦВИЈЕЋЕ“ ПРЕЛАЗИ КОД ТИТА

 

А бугарски новинар Сеизов јавља о положају муслимана у НДХ 14. априла 1944:“Пред распад Југославије становништво Босне и Херцеговине се састојало од око 1.000.000 Срба, 900.000 муслимана и 600.000 Хрвата. И Срби и Хрвати су само са муслиманима могли са имају апсолутну већину. Зато су и једни и други покушали да придобију муслимане. Према српским тезама, муслимани су Срби, а по Хрватима, они су Хрвати. У стварности, муслимани говоре чисти српско-хрватски језик, али се њихове масе не осећају ни као Срби, ни као Хрвати. Они немају одређену националну свест, а уместо тога их карактерише религиозни фанатизам (…)

У НДХ су муслимани добили иста права као и католици. У неким стварима су имали и више привилегија. Хрватски заменик председника владе је муслиман, бивши шеф муслиманске партије Џафер Куленовић. Има и других министара муслимана, као и много високих чиновника. (…) Муслимани су стали на страну хрватске државе и учествовали у гушењу српског устанка. Распалио се стари религиозни фанатизам између муслимана и Срба и наступио је нечувени међусобни покољ, у којем су, према хрватском министру унутрашњих послова Младену Лорковићу, муслимани имали око 100.000, а Срби око 300.000 жртава. Тако се између Срба и муслимана створила дубока и непремостива провалија.

Пре око годину дана, под утицајем слабљења вере муслимана у победу Немачке они су масовно почели да приступају Титовој организацији, у којој, како се претпоставља, већ има десетине хиљада муслимана. Опште је мишљење да је главни разлог за масовни прелаз муслимана на партизанску страну страх од српске освете у случају победе српских савезника. Срби се јавно заклињу да неће поштедети ниједног муслимана.“(2)

И тако даље, све до Изетбеговића – оца и сина.

Срби се заклињу, али то је само празна прича.

Претње углавном остварују Хрвати, скупа са својим „цвијећем“. Они планирају и изводе србоцид, да би западна „уљудба“ коначно тријумфовала. Срби су, тако су одлучиле све империје које покоравају Балкан, дивљач за одстрел.

 

ЈОШ ЈЕДНА ПОРУКА НАШИМ РЕВИЗИОНИСТИМА

 

Умањивање броја српских жртава усташког терора у пуном је јеку. Зато је историчар Петар Драгишић учинио праву ствар када је превео ове прворазредне бугарске документе. Да, за крај, запамтимо још један, по нашем мишљењу кључни, траг крваве историје на овом простору: запис о броју побијених Срба после годину дана од окупације Краљевине Југославије.

Ево шта је Богдан Филов, ратни премијер Бугарске, забележио у свој дневник, пошто је примио на разговор свог човека од поверења у усташком Загребу. Запис је унет у свеску под 22. априлом 1942. године:“Поподне сам примио Дочу Христова, који је такође био с нашим депутатима у Загребу (…)Поредак у држави се одржавао неуобичајеним усташким терором (…) Поглавник је признао да је, да би се обрачунало са Србима у Хрватској, морало бити убијено 400.000 људи. Остало је још толико, са којима ће се обрачунати на исти начин.“(2)

Дакле, Анте Павелић ЗНА колико је Срба побијено само до априла 1942: ЧЕТИРИ СТОТИНЕ ХИЉАДА. Има намеру да их побије још толико, да би решио „српско питање“.

Још једна јасна порука за „наше“ ревизионисте који непрестано покушавају да број српских жртава умање и уклоне истину о србоциду са обзорја историјске свести и сећања овог мученичког народа.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

1. И. А. Иљин, А.И.Куприн, митрополит Венијамин:Врангел, Бернар, Стари Бановци, Дунав, Београд,2013.

2.https://stellapolarebooks.com/2021/09/06/%d1%83%d1%81%d1%82%d0%b0%d1%88%d0%b5-%d1%83-%d0%b1%d1%83%d0%b3%d0%b0%d1%80%d1%81%d0%ba%d0%b8%d0%bc-%d0%b4%d0%be%d0%ba%d1%83%d0%bc%d0%b5%d0%bd%d1%82%d0%b8%d0%bc%d0%b0-%d0%bf%d0%b5%d1%82%d0%b0%d1%80/