29.10.2023. - 10:14
© AP Photo / Andres Kudacki
Када је, још 1961, председник Америке Двајт Ајзенхауер одржао онај свој чувени опроштајни и, испоставиће се, пророчански говор, упозорио је на опасност коју за демократију представља тамошњи војно-индустријски комплекс. Више од шест деценија касније, оно што је од демократије тамо још заостало угрожава његово незаконито дете – индустрија цензуре.
И зато, ”размонтирајте цензорско-индустријски комплекс”, вапе потписници Вестминстерске декларације за заштиту угрожене слободе говора.
Ко (ни)је потписао Декларацију
Импресиван списак потписника, иначе, чије судбине жалосно уверљиво сведоче о ваљаности њиховог захтева. Од оснивача ”Викиликса” Џулијана Асанжа који је подвргнут тортури у строго чуваном затвору Белмарш без много наде да ће изаћи ускоро, преко најчувенијег звиждача из америчке обавештајне заједнице Едварда Сноудена који се затвора спасао само захваљујући томе што је на време пронашао спас у Русији, до прослављених новинара Глена Гринвалда и Мета Таибија и режисера Оливера Стоуна који су само дисквалификовани – кенселовани – због свог доследног залагања за ставове који нису политички коректни, то јест, одобрени на надлежном месту које нема формално звање некакавог Централног комитета и његове идеолошке комисије, али му је свеједно функција идентична.
Занимљиво, премда не и изненађујуће, штавише, можда и сасвим предвидљиво, међу овим угледним узбуњивачима јавности на опасност од цензуре нема ниједног уредника и новинара водећих западних медија главног тока, од ”Њујорк тајмса” или ”Шпигла” до, на пример, Си-Ен-Ена и Би-Би-Сија. Они раде шта треба па зато, ваљда, и немају примедби поводом (не)слободе говора.
Ево и најновијег међу таквим примерима: Гигантска медијска корпорација ”Аксел Шпрингер”, која је посредством фонда ККР присутна и на српском тржишту, како открива амерички портал ”Интерсепт”, издала је директиву да се у извештавању о рату у Израелу не инсистира на палестинским жртвама. А и иначе је реч о корпорацији која у својим, како их назива, ”вредностима и принципима”, има залагање за евроатлантске, дакле, НАТО интересе, што медије у њеном власништву не чини средствима објективног, још мање независног, извештавања јавности, већ оруђима за очување оног њиховог поретка заснованог на правилима који се круни на све стране.
Другим речима, биће да корпоративно новинарство није гарант независности, непристрасности и слободе; напротив, изгледа да корпорација није синоним за нашу слободу него има и неке своје интересе, од профита надаље, и није згорег бити свестан и те околности.
Уосталом, баш сви су ти медији главног тока, поменути ”Њујорк тајмс” или пак ”Гардијан”, на пример, одакле је Глен Гринвалд отишао с поприличним гађењем, активно саучествовали у ширењу сваке велике лажи која је претходила империјалним НАТО ратовима, од нашег Рачка, преко Садамовог (једнако непостојећег) оружја за масовно уништење до Гадафија који је, лагали су потпуно озбиљно, делио вијагру својим војницима да би могли да силују што више. Испоставило се, наравно, да није, али, наравно, прекасно, жељени ефекат већ је био постигнут, а Хилари Клинтон је уз грохотан смех могла да прогласи ”дођох, видех, он је умро”…
Тако да није ни чудо што је поверење у такве медије на историјском минимуму; истраживање ”Галупа” у Америци показује да највећи проценат испитаних – чак 38 одсто – медијима не верује уопште а укупно две трећине гаји већи или мањи степен неповерења, наспрам свега 34 одсто који верују донекле и потпуно. Таквих је, поређења ради, некада било чак и 72 одсто. А магазин ”Форчен” указује и на још једно ”Галупово” истраживање по коме је ”поверење у медије толико ниско да половина Американаца сад верује да их медијске организације намерно обмањују и својим извештавањем наводе да усвоје одређену тачку гледишта”.
А како људи ипак имају потребу да буду информисани, уз то и потребу да не буду дезинформисани, окренули су се другим, алтернативним средствима информисања. Те су, као системски одговор, уследиле забране, директне за руске медије под згодним изговором сукоба у Украјини, али и оне перфидније, у односу на домаће изворе непожељних погледа на свет у виду борбе против дезинформација, у којој је информацијасамо оно што одобре власници истине и поменутог поретка заснованог на (њиховим) правилима.
Па стога они који имају примедбе на овакво стање ствари, поменути потписници Вестминстерске декларације, ”упозоравају на међународну цензуру која прети да угрози демократске норме старе вековима”, и изражавају ”дубоку забринутост због покушаја да се слободни говор етикетира као ’погрешна информација’ и ’дезинформација’”, при чему је ”резултат злоупотребе ових термина цензура обичних људи, новинара и дисидената”, што ”поткопава фундаменталне принципе репрезентативне демократије”.
Нарочит проблем, истичу потписници петиције, представља спрега влада, друштвених мрежа и невладиних организација, тај такозвани ”цензорско-индустријски комплекс” који (зло)употребљава и суптилне методе цензуре као што су филтрирање видљивости (не)пожељног садржаја на интернету и манипулација резултатима претрага. Технолошке компаније, напомиње се, у координацији са владиним агенцијама и цивилним друштвом спроводе цензуру, која ће у Европској унији ускоро бити и озакоњена кроз Закон о дигиталним сервисима.
Све у свему, закључује се, ”цензура у име ’очувања демократије’ претвара је у систем идеолошке контроле”.
Ко спроводи ову контролу, и у име које идеологије? Због чега цензура у западном свету постаје све израженија? Могу ли медији да поврате поверење својих корисника, и, шта ако не могу?
О овим су питањима у ”Новом Спутњик поретку” говорили публициста из Швајцарске Слободан Деспот и новинар Славољуб Качаревић.
