РАЗМИШЉАЊЕ НА ВЕЛИКУ СРЕДУ 2025: МОЖЕ ЛИ СЕ ОПРАВДАТИ ЈУДА?

Владимир Димитријевић

ШТА ЈЕ УЧИНИО ЈУДА?

Јуда Искариот је напустио Учитеља добивши новац од оних који су намислили да Га убију. Он је довео јеврејске старешине, гомилу христофоба и римске војнике у маслињак на истоку Јерусалима, где је Исус био с ученицима. Христос о њему каже:“Син Човјечији, дакле, иде као што је писано за Њега; али тешко ономе човјеку који изда Сина Човјечијег: боље би му било да се није родио тај човјек (Мт. 26, 24). „…не изабрах ли Ја вас дванаесторицу? И један од вас је ђаво. А говораше за Јуду Симонова Искариота, јер он намјераваше да Га изда, иако бјеше један од дванаесторице“ (Јн. 6, 70-71).

За своју издају добио је тридесет сребрњака, што нису биле мале паре: за њих је могла да се купи Њива лончарева, на којој је, касније, начињено гробље за странце. Јер, Јуда паре које је добио није потрошио – обесио се пре тога.

Блажени Теофилакт сведочи како се издајник преварио у прорачуну. Јуда се надао да ће Учитељ Који је чинио чуда на натприродан начин избећи Своје непријатеље. А кад је сазнао да се то није десило и да је Исус Христос предан на смрт, он је ускликнуо: Сагријеших што издадох крв невину (Мт. 27, 4).

ДА ЛИ ЈЕ ЈУДА „МОРАО“ ДА ИЗДА?

Једна од лажи коју је ђаво подметнуо човечанству је да је Јуда, тобож, био „судбински предоређен“ да изда, јер је Христос требало да страдањем искупи људе, а Јуда му је, предавши га непријатељима, у томе „помогао“.

Руски апологета наших дана, јеромонах Јов ( Гумеров), каже:“Морамо одлучно да одбацимо лажну мисао да га је Господ предодредио за ову судбину. Среброљубље које је погубило Јуду било је његов лични морални порок. Учитељ је знао његову намеру да Га изда и жалио је због тога: Рекавши ово Исус се узбуди духом, и посвједочи и рече: Заиста, заиста вам кажем, један од вас издаће Ме (Јн. 13, 21). Светитељ Јован Златоуст каже: „Види колико је Христос учинио да би га приволео на Своју страну и спасио: научио га је свакој мудрости и делима и речима, ставио га је изнад демона [в.: Мт. 10, 1], учино га је способним да чини многа чуда, плашио га је претњом пакла, уразумљивао обећањима Царства, стално је разобличавао његове тајне помисли, али разобличавајући, није то истицао пред свима, опрао је његове ноге исто као и осталим ученицима, учинио га је учесником Своје вечере и трпезе, није пропустио ништа – ни мало, ни велико; али је Јуда добровољно остао непоправљив“ (Беседа „О Јудиној издаји“).

Христос је покушао да га спасе, али није вредело – срце му је било помрачено среброљубљем.

СУДБИНА ДОСТОЈНА ПЛАЧА

Јудина судбина је за горак плач. Златоусти нас опомиње: „Ти, вољени, чувши ово, не буди, ипак тужан и не жалости се чувши да је издат Владика, тачније речено, и тугуј и плачи, али не због издатог Исуса, већ због Јуде који Га је издао. У ствари, издати Исус је спасио Васељену, а Јуда који Га је издао погубио је своју душу; издати Исус седи с десне стране Оца на небу, а Јуда који Га је издао, сад је у паклу очекујући неумољиву и вечну казну. Ево зашто треба да тугујеш, ево због чега треба да плачеш, зато што се и Сам Господ наш Исус Христос видевши Јуду узбудио (духом) и заплакао је. Видећи га, каже Јеванђеље: … узбуди се <…> и рече <…> један од вас издаће Ме (Јн. 13, 21). Зашто се узбудио? [Очигледно] при помисли на то да Јуда после толиких поука и савета није примећивао у какву провалију гура себе.“

Има ли ичег страшнијег од издаје Богочовека, добротвора људскога?

ОПРАВДАТИ ЈУДУ?

Што је западно човечанство више тонуло у бездан безбожја, то се више клањало Јуди. Почело је крајем 19. века. Довољно је навести имена: шведски писац Тод Хердберг („Јуда“), драматург Карл Вајзер („Исус“), Анатол Франс („Епикуров врт“, 1894.), Швеђанин Нилс Рунеберг („Христос и Јуда“). У Русији писци не заостају за својим западним колегама: Николај Голованов (драма „Искариот“), Сергеј Соловјов („Уз легенду о Јуди-издајнику“), Леонид Андрејев („Јуда Искариотски“), Максимилијан Волошин („Јеванђеље по Јуди“) и др. Јуда је, као што рекосмо, проглашен за неког ко се жртвовао да би се људи спасили у Христу.

Бољшевици су, чак, почетком двадесетих година прошлог столећа, у граду Свијажску подигли споменик Јуди као „првом револуционару“.

„ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО ЈУДИ“?

Онда се, у првој деценији трећег миленијума, појавило гностичко „Јеванђеље по Јуди“, настало у другом веку после Христа. Сензационалисти су тврдили да оно, тобож, даје „праву слику“ новозаветних догађаја. Ово је, у ствари, био спис секте каинита, који су величали све непокајане грешнике Старог и Новог завета, од Каина, преко Содомљана, до Јуде, јер су они, тобож, били поседници правог знања – гнозе, по којој је сурови старозаветни Јехова неко сасвим други од правог Бога, чији је гласник Исус.

Хришћански апологета Тертулијан је каините описао: „Они су славили Каина због силе која је у њему постојала. Напротив, Авеља је произвела нижа сила. Они који су то тврдили такође су славили Јуду-издајника, пошто је он учинио много добра људској раси… „Јуда је,“ кажу они, „приметивши да се Христос спремао да се одрекне истине, издао Христа како истина не би била побеђена.“ Други се противе говорећи: „Пошто силе овог света нису желеле да Христос страда како на тај начин људи не би добили спасење кроз Његову смрт, он Га је издао ради спасења људи““.

Гумеров о „сензационалном открићу“ тобожње „Јудине благовести“ у манускрипту другог века каже:“Читалац би узалудно покушавао да пронађе у трактату проповед на гори, приче, које су заиста духовни бисери, опис великих чуда која је Господ чинио. У овом тексту нема речи као што су: љубав, блаженство и радост, без којих се не може замислити проповед Спаситеља. Уместо тога аутор Исусу приписује за Месију невероватна размишљања митолошког карактера.“

Безбожници су тврдили да ће објављивање овог списа све променити, и доказати да хришћанска вера није истинита. Није било тако – тресла се гора, родио се миш. Или још један мит, свеједно. У доба митологизације у име „демитологизације“ и лагања у име глобалистичке „постистине“ то није ништа необично.

ДА ЛИ ЈЕ ЈУДА БИО „ПАТРИОТА“?

Још један покушај да се Јуда „оправда“ ( или макар претумачи ) је његово тобожње чланство у секти „бодежара“, сикаријеваца, побуњених Јевреја у рату против римске окупације. Јуда је, наводно, Христа издао у име „патриотизма“, јер Христос није хтео да буде месија устаника.

У својој књизи „Завјет или Мегалополис“, свештеник Дарко Ђого објашњава и ову заблуду:“Импликација овог става јесте тумачење према коме Јуда није издао свога Учитеља (само због) тридесет сребрењака већ првенствено због разочарења Христом. Он је, према овом тумачењу, заправо у Исусу видио месијанског избавитеља Јевреја од римског ропства па га је на пут издаје више повело националистичко разочарење него похлепа (…). За конструкцију овог „аргумента“ о неспојивости истинског хришћанства и „национализма“ неопходан је извјестан гносеолошки сувишак преузет из нововјековне западне библијске егзегезе: наиме, тумач новозавјетног текста и Јудине мотивације не располаже текстуалном потврдом своје хипотезе (Нови Завјет нам ништа не говори о било ком другом мотиву за Јудину издају осим похлепе), па свој наратив реконструише на основу текстолошке спекулације и сопствене семантичке потребе да пронађе „национализам“ у личности једнозначно негативној какав је Јуда Искариотски. Савремени „теолог“, дакле, „зна“ и оно што у Новом Завјету не пише, оно што – чак и када би било тачно (за шта, опет, немамо никакву потврду), Црква није налазила за важно да нам у свештеним списима посвједочи.“

Теза о Јуди као „ватреном националисти“, наравно, није и не може бити тачна, али се подмеће православнима када их, у име квазиправославног екуменизма – глобализма, треба наговорити да се одрекну сваког патриотског осећања које је, тобож, етнофилетизам.

СРЕБРОЉУБЉЕ, А НЕ РОДОЉУБЉЕ

Свештеник Дарко Ђого је јасан:“Црквена теологија нам ништа не говори о Јудином „национализму“ нити о „националном разочарењу“ као било каквом мотиву за његово дјеловање. Штавише, јеванђеља се слажу да је једини мотив издаје било – среброљубље (Мт 26,15). Јованово јеванђеље даје нам слику Јуде који се и прије издаје нарочито фиксира на новац, чак и када „брине за сиромашне“ (уп Јн 12,5-6). У извјесном смислу, Јуда као неко ко се буни због Мартиног помазања ногу Христовим скупоцјеним миром („зашто се ово миро не продаде за триста динара и не подаде сиромасима?“ Јн 12,5) највише подсјећа на „еколошки“ манир савремене „љевице“ која се, и сама до гуше у конзумеризму, непрекидно брине за глобалне сиромаштво. Лука 22,3 Јудинов издајничко понашање објашњава „уласком Сатане“ у њега. Дакле, ако за јеванђеља постоји „искушење Јудино“, онда је оно „среброљубље“ а не „разочарење у политичка очекивања“ и сигурно не „национализам“.“

Јуда није никакав побуњеник „бодежар“, него среброљубац који је издао Христа.

ПЕКИЋЕВА БОРБА СА СОБОМ

Један од оних који су претумачивали причу о Јуди био је и наш велики писац Борислав Пекић. У својој првој књизи,“Време чуда“, настојао је да „преправи“ Јеванђеље у складу са својом потребом да разобличи сваки идеолошки месијанизам ( мислио је, како је после сведочио, на комунизам, али се дохватио хришћанства ).

Касније је жалио због тога.

У писму М. Петрињској, која је „Време чуда“ преводила на пољски, 7. октобра 1983. Пекић вели („Живот на леду“, Завод за уџбенике, Београд, 2009,390-391):“… Што нисам до сада забрањивао прештампавања и превођења, крива је моја нехришћанска таштина, скривена под алибијем да ћу, кад будем имао времена, додати књизи још два давно испланирана и смишљена дела („Време речи“ у почетку и „Време васкрсења“ на крају) и тако, одузимајући књизи њен манихејскогностички карактер, искупити тешку неправду, да не кажем и грех, који сам нанео и самом духу хришћанства и властитој вери. Књига је писана на умору мог агностицизма и зато је тако жестока, то је била последња одбрана паганина у мени, паганина васпитаног на античким митовима и класичној философији. Па и сада моја вера није ортодоксна и Црква би јој могла много штошта приговорити…

Имам утисак да сам „ходајућа хереза“ која у себи спаја све древне шизме и расколе…По мени, драга госпођо, књига о којој је реч није рђава зато што је лоше или неуко писана – опште, па и моје мишљење је супротно – већ што је базично погрешна, што је у духу лажна.

Ја сам тим причама хтео да кажем неке наше људске, понекад и актуелне истине, да говорим о историјским промашеностима великих месијанских покрета, и то са гледишта рационалног хуманизма, али сам за илустрацију изабрао погрешан пример. Требало је, међутим, имати или више храбрости па узети праве примере, или бар толико увиђавности да се, ако се нешто не може отворено рећи – ћути…

У сваком случају ако те додатке не успем написати до краја живота, сасвим је сигурно да ћу књигу тестаментарно забранити и јавно се ње одрећи“.

Пекић никада није постао правоврени хришћанин; између осталог, није могао да надиђе своју склоност јересима као извору уметничке инспирације…Па ипак, знао је да је „Време чуда“ књига „базично погрешна, у духу лажна“, да је пример за то куда води идеолошки месијанизам узет са места где се није могао наћи – из новозаветне приче о Христу.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Свако од нас треба да уочи оне особине по којима би могао бити Јуда, говорио је отац Серафим Роуз. Среброљубље је, и данас, опаки мамац за оне који се могу наћи на Јудиној стази.

Софокле у трагедији „Антигона“ као да гледа наше доба: “Јер горег зла од новца читав нема свет, / он градове ће срушити и разорити свуд/ и због њега многи човек напушта свој дом. / У новцу лежи разлог многих дела злих, / он учитељ је лош и људи честитих/ и казује им ниске лукавости пут/ и поступак у сваком чину безбожном“.

Римљанин Јувенал у својим сатирама бива још оштрији: “Ако хоћеш данас да напредујуеш, учини какав злочин, јер сад злочин доноси палате, богате ручкове, сребрнину, велика имања, а поштење се само речима хвали“. И још додаје да је „особито поквареност завладала откако се у Рим стекло богатство целог света, прљави и гадни новац“.       

Постајући презиратељ људи као слабих и кварежи склоних бића, Шекспиров Тимон Атињанин оптужује злато: “А ово, то ће направити црно белим, ружно лепим, добро рђавим, а кукавичким оно што је храбро/… / Овај жути роб (злато, нап. В. Д.) створиће хаос од вере, давати благослов проклетима, учинити да се и сама бела губа обожава; уздићи лопове, дати им титуле, почаст и место на клупи Сената/… / Проклети праху, ти општа блуднице човечанства, што завађаш руље народа“.

Адвокат Дервил, књижевни лик Оноре де Балзака, говори о ужасима нечовештва на новцу заснованим: “Видео сам оца који је умро на тавану без пребијене паре, напуштен од две кћери којима је дао четрдесет хиљада ренте/… / видео сам мајке које пљачкају своју децу, мужеве који поткрадају своје жене/… / Не могу вам рећи шта сам све видео, јер сам видео злочине према којима је правда немоћна“.болести – од одвратности према људском роду“. Балзаков богаташ Гопсек о себи каже: “Довољно сам богат да могу да купим савест оних људи који покрећу министре, од њихових слугу до њихових наложница; није ли то Власт? Могу да имам најлепше жене и њихова најнежнија миловања, није ли то Задовољство? А зар Власт и Задовољство не сажимају сав наш друштвени поредак? “

Живети у такво доба, и не подлећи власти новца, тешко је. Али, треба се сетити Јудине судбине, и биће нам јасније; јер, ко прода Христов лик у себи нема се чему надати. А куда ћемо без Христа? Јер, Он је, и само Он, Пут, Истина и Живот.