Разговор Путина и Вучића, или: Свет БРИКС-а

Србија је ових дана у Њујорку на Генералној скупштини УН-а наставила своју геополитичку игру између онога што хоће и онога што сме. Али најважнија вест у том погледу стигла је путем телевизијског канала „Русија 24″…

И док је извесни први господин Приндон Садрију био једини мушкарац на пријему за прве даме који је у Њујорку уприличила Џил Бајден; док је председница самозваног Косова Вјоса Османи у својству слепог путника при Уједињеним нацијама, уз Џоа Бајдена, Кира Стармера и Владимира Зеленског била на антируском скупу подршке Украјини; и док се тај брачни пар Вјоса Османи – први господин Приндон Садрију узбуђено сликао са брачним паром Хилари и Бил Клинтон и са саучесником у њиховом злочину Веслијем Кларком, председник Србије Александар Вучић одликовао је амбасадора Русије при Уједињеним нацијама Василија Небензју. Који је том приликом подсетио да је Косово срце Србије, што ће поред осталог рећи и да Османи и Садрију тамо, у Њујорку међу уједињеним нацијама, немају шта да траже.

И пригодно би било да се истом приликом председник састао и са Небензјиним шефом руске дипломатије Сергејем Лавровом. Лавров је пак, сусретом са шефом дипломатије НАТО чланице као што је Мађарска, показао да и то може да буде. Вучић се састао и са Петером Сијартом, и, на пример, са Лавровљевим и Сијартовим кинеским колегом Ванг Јием који такође зна да је Косово срце Србије.

Ово су били сусрети који су сасвим нормални – Уједињене нације, уосталом, томе и служе – али се у данашњем светском поретку морају сматрати и исказом извесне до знатне храбрости. Колико храбрости – толико сусрета. И обрнуто: ако из разноразних разлога мора да изостане оно што је нормално као што су поменути сусрети, макар је јасно да је такво стање ненормално. Као и сви који се за то залажу.

Па је у складу с тим положајем између онога што Србија хоће и онога што изгледа мора јер нема довољно снаге да то неће, у свом говору у Генералној скупштини председник Александар Вучић приметио све што је, наравно, потпуно тачно. И да је Косово срце Србије; и да је на Србију Запад извршио агресију; и да је том приликом отворена Пандорина кутија и погажено међународно право о коме с толико гнева тобожњег праведника говоре сви којима су уста сад пуна осуде Русије. Али су ћутали у случају Србије кад год нису навијали да буде бомбардована и раскомадана. Као што за то данас навијају у случају Русије. Иако је, како је приметио и Вучић, „страшно глупо потцењивати руску војску, јер ко год је потцењивао руску војску, знамо кроз историју како је прошао“… То је, разуме се, запажање које је до те мере нормално да се у оном окружењу Приндона Садријуа, Џил Бајден, Веслија Кларка и Хилари Клинтон очигледно мора сматрати готово револуционарним и евидентно дрским.

А опет, и када је пред Уједињеним нацијама све лепо рекао како јесте, на крају је Вучић доспео до оног погрешног закључка који је био очекиван утолико што спада у категорију онога што се, изгледа, мора још откако су Кларк, Клинтони и Бајден извршили агресију на нашу земљу а потом и преврат који нам је земљу ставио на пут европских интеграција (скоро) по сваку цену.

Србија „искрено жели да буде део Европске уније“, поручио је председник иако је у наставку те мисли с пуним правом оптужио Европску унију да крши Повељу Уједињених нација, и то на наш рачун. Што ће рећи да постоји нада да је неискрено рекао да Србија искрено жели у Европску унију, јер је цена тога Косово и Метохија. Другим речима, ваљда то о посвећености евроинтеграцијама само мора да се каже, не и да се уради у оквиру поменуте распетости Србије између онога што хоће и свега што (не) сме.

Што се тога тиче, самит БРИКС-а у Казању у Русији све је ближи. И све је извесније да би могао да буде поприлично превратнички и то на веома пожељан начин. Председник Русије Владимир Путин, наиме, јавно је потврдио да чланице БРИКС-а – скоро све водеће економије света, о ресурсима и њиховом ставу да је Косово срце Србије да и не говоримо – стварају систем плаћања који ће бити независан од доларског; детаљи још нису обелодањени али сама чињеница да се о томе говори јавно сведочи да се планови налазе у поодмаклој фази. А њихова реализација ће, без претеривања, створити нови светски економски поредак.

И не само економски поредак. Та једначина је једноставна макар и ако је њено извођење у пракси (било) толико компликовано да се до јуче чинило скоро немогућим. Укратко, најављени БРИКС систем међусобних плаћања независан од долара и Америке смањиће зависност од долара и Америке – јер то више неће бити потребно за обављање трансакција које се директно не тичу долара и Америке. А зато ће и утицај Америке постати мањи, тим више што ће неизбежно смањење улоге долара изазвати и разноразне озбиљне последице по државу чији је дуг већ прешао 35 хиљада милијарди и наставља да расте све вртоглавије…

Па ће, сходно том процесу смањења утицаја Америке, на разним странама света бити и све мање онога што мора или не сме да се учини насупрот онога што се жели. Што за Србију представља поприличну историјску шансу.

Владимир Путин је, као што је познато, Александра Вучића (и) јавно позвао на самит БРИКС-а у Казању за мање од месец дана. Одговор се још чека – баш зато што Србија и даље мора да напипава баланс између онога што хоће и што сме – и стога сад нарочиту пажњу привлачи поменута вест ТВ канала „Русија 24“. Вест гласи да је министар Ненад Поповић у разговору за руску телевизију најавио да ће председници Путин и Вучић разговарати ускоро. Додуше, није открио да ли ће разговарати очи у очи у Казању као што би било нормално; али ће већ и сам чин разговора представљати еманципаторски раскид с неугодном праксом успостављеном након почетка Специјалне војне операције, односно текуће фазе НАТО рата против Русије. После 24. фебруара 2022, наиме, сем успут ономад у Пекингу, званично, Путин и Вучић нису разговарали ниједном. Сада ће се то променити.

И то ће представљати важан искорак ослобођења од онога што се (не) сме ка ономе што се хоће. На путу ка новом свету БРИКС-а у коме се овакве дилеме неће постављати. Ваљда ћемо ту заузети место које нам се и нуди. Јер на пријемима за првог господина Приндона Садрију, Вјосу Османи и Хилари Клинтон за нас ионако нема места, изузев у облику послужења.