РАТКО ДМИТРОВИЋ: Сами смо криви

То делује подсвесно, по сопственој инерцији, укорењено је дубоко, сеје страх, паралише, држи под контролом и мозгове чији власници мисле да су на сасвим супротној страни. То је рођено давно, у оној првој Југославији, одрасло и развило се у другој, Титовој, деценијама пулсира и даје резултате у корист саме идеје и идеолога укњижених као њени творци. Како се то зове?

Нема имена али може да се опише? Отприлике: Ми смо велики, имамо богату историју, државотворни смо, они су мали, неостварени, треба показати толеранцију, дати им и оно што им не припада, макар и на нашу штету.

Ово је из прве преливено у другу Југославију, модификовано, прилагођено новом времену и новим околностима, печатирано са „Сваки национализам је опасан али је српски најопаснији“. На томе је направљен модел Југославије са шест република и две аутономне покрајине у Србији. Други то покрајинско „богатство“ нису добили; на томе је 1971. године ескалирао Маспок, с истим оним људима који ће двадесет година касније изазвати грађански рат и разбити Југославију; на томе је сачињен Устав СФРЈ из 1974. године, подигнуте демонстрације у Приштини, 1981. године, прекинут 14. конгрес СКЈ, 1990. године, с ког се Словенци и Хрвати враћају из Београда решени да у тек слеглој прашини од рушења Берлинског зида цртају међународне границе сопствених, националних држава.

Отуда ово што данас гледамо на линији односа између Србије и Хрватске, а подсећа на лош водвиљ постављен у сеоском дому кулуре.

Двадесет година Србија – она службена, режимска – није изговорила једну реченицу критике (камоли шта друго) на рачун Хрватске, њене политике, односа према Србима и Србији. За то време у Хрватској траје подмукла, повремено отворена, пургерски углађена па брутална антисрпска делатност… и ником ништа. Зарад горе наведених обзира (српских), деловањем оне силе из прве Југославије, Београд је на све то ћутао.

Пре два дана проговорио је Вулин, под температуром, неспретно али је бар прекинуо ћутање. Надамо се не заувек, и не само он. Није овде важан Вулин именом и презименом, већ функција коју, како би Хрвати рекли, обнаша. Ни Шешељ службеном Загребу не представља проблем. Он је од почетка свог политичког деловања само српски проблем, другима је алиби, с оправдањем или без њега, свеједно је.

Хрватска само примењује оно што су њени вешти политичари давно наметнули, а српски (ово схватити условно) прихватили.

Тагови: Југославија, Србија, Хрватска