РАТ У КОМЕ СЕ САЗНАЈЕ ИСТИНА: ОТАЦ СЕРАФИМ РОУЗ О ДОСТОЈЕВСКОМ 

 

РОМАН О ЗЛИМ ДУСИМА

 

Отац Серафим Роуз, велики православни амерички подвжник, ученик Светог Јована Шангајског, у оквиру свог „Курса православног преживљавања“, слушаоцима је говорио и о Достојевском. Указао је на његов младалачки револуционарни утопизам, када је руски писац припадао кругу Петрашевског и маштао о остварној утопији Шарла Фуријеа, о општој слободи, једнакости и бартству. Ухапшен, осуђен на смрт, помилован, нашао се Фјодор Михајлович у Сибиру, о чему је писао у „Записима из подземља“. Било му је тешко, али, каже Роуз, неупоредиво лакше него робијашима из ГУЛАГа, које је описао Солжењицин. На робији је могао да иде у цркву и чита Нови завет, што је узницима комунистичких логора било незамисливо.

 

ЛИК ШИГАЉОВА

 

У свом предавању, отац Серафим је нарочиту пажњу посветио роману „Зли дуси“, који се бави сликом будућег преврата у Русији и свету. Извесни члан револуционарне групе, Шигаљов, привлачи пажњу Верховенског, вође превратника, који о њему прича Ставрогину, некој врсти револуционарног месије:“„Предлаже систем шпијунирања. Сваки члан друштва шпијунира друге. И његова је дужност да извештава о њима. Свако припада свима и сви сваком. Сви су робови и једнаки су у свом ропству. У екстремним случајевима он предлаже сплеткарење и убиство, али велика ствар у вези са тим је једнакост. За почетак, ниво образовања, науке и талената је смањен. Висок ниво образовања и науке је једино могућ за велике интелектуалце, а они нису пожељни. Велики интелектуалци су увек преузимали моћ и били деспоти. Велики интелектуалци не могу одолети да буду деспоти и увек су донели више штете него користи. Они би били протерани или убијени. Цицерону би се одсекао језик, Копернику би се ископале очи, Шекспир би био каменован – то је шигаловизам. Робови морају да буду једнаки. Никада није било ни слободе ни једнакости без деспотизма, али у стаду је под обавезом да се буде у једнакости и то је шигаљевштина. Ха, ха, ха! Да ли мислиш да је чудно? Ја сам за шигаљевштину…. Слушај, Ставрогине. Лепа је идеја да се поравњају планине, није апсурдна. Ја сам потпуно за Шигаљова! Доле с културом. Доста нам је науке! Чак и без науке имамо довољно материјала да наставимо током хиљаду година, али мора постојати дисциплина. Једна ствар која недостаје свету је дисциплина. Жеђ за културом је аристократска жеђ. У моменту када стекнеш породичне везе или љубав, добијеш жељу за својином. Уништићемо ту жељу; искористићемо опијеност, клеветање, шпијунирање; искористићемо невероватну поквареност; гушићемо сваког генија у његовом детињству. Све ћемо свести на један именилац! Потпуна једнакост! Научили смо о трговини; и ми смо поштени људи; не треба нам ништа више, то је био одговор енглеских радних људи недавно. Само је неопходно потребно, то је мото целог света од сада па надаље. Али треба му шок. То је на нама, управницима, да се побринемо. Робови морају имати управнике. Потпуна потчињеност, потпуни губитак индивидуалности, али једном у тридесет година Шигаљов би их пустио да се шокирају и они би одједном почели да изједају један дугог, до одређене границе, просто као предострожност од досаде. Досада је аристократска сензација. Шигаљовљевци неће имати жеље. Жеља и патња су наша судбина, али шигаљевштина је за робове.(…)Да ли знаш, размишљао сам да предам свет папи. Нека приђе пешака и босоног и покаже се руљи говорећи ‘видите до чега су ме довели!’ и они ће сви појурити за њим. Папа на челу, са нама око њега, а под нама шигаљевштина. Све што је потребно је да интернационала постигне договор са папом, и хоће. И стари другар ће се напокон сложити. Не преостаје му ништа друго што може да уради.“

И тако ће бити. Гледамо најављено.

 

ДОКАЖИ ДА СИ „БОГ“: УБИЈ СЕ!

Роуз је указао и на Достојевсково Кирилова, који има нарочито место у „Злим дусима“,  и који је, како рече отац Серафим, посебна врста мислиоца – „дошао је до закључка да пошто нема Бога, ја морам бити бог. И ако сам ја бог, морам да урадим нешто што доказује да сам бог. Не можеш живети обичан живот. Стога, мораш да урадиш нешто спектакуларно. То мора да буде нешто што је апсолутно и што доказује да имаш власт над собом. „Наравно, главни доказ да имаш власт јесте власт над сопственим животом – зато да бих доказао да сам бог – ја морам убити себе.“ То је логика. Нама то нема смисла. Овај човек је луд. Али има савршеног смисла кад се једном одбаци хришћанство, то је веома логично.“

Самоубиство је, вели Роуз, крајњи циљ преврата. Кирилов каже:“Али један, први, мора да се убије, јер ко ће почети то да доказује? Зато ја засигурно морам да се убијем, да бих почео да доказујем. Сада сам само бог против своје воље и несрећан сам, јер сам приморан да примењујем своју вољу. Сви су несрећни јер се сви плаше да изразе своју вољу. Човек је до сада био тако несрећан и тако јадан јер се плашио да примени своју вољу до највише тачке и показао је своју сопствену вољу само у малим стварима, попут школарца. /…/ Током три године сам тражио својство свог божанства и пронашао сам га; својство моје божанствености је моја сопствена воља! То је све што могу да урадим да бих доказао у највишој тачки своју независност и своју нову ужасну слободу. Јер, ово је ужасно. Убијам се да бих доказао своју независност и своју нову ужасну слободу.“

Из таквог духа родио се, вели отац Серафим Роуз, Лењин, који је Русију и човечанство повео путем самоубиства.

 

НАТЧОВЕК ПРЕ НИЧЕА

 

У „Злочину и казни“ јавља се идеја права „натчовека“( чија је праслика Наполеон, а кога, после Достојевског, свету нуди Ниче ) што има право да убије, само да би доказао да није обичан као други. Те идеје, које Раскољников преузима, по Роузу, долазе са Запада – Маркс је човека сматрао само оруђем револуције, и ничим друим.

Да би убио Аљону Ивановну, бабу – зеленашицу која, по Раскољникову, не заслужује да живи, он је проглашава за штетну ваш, за потчовека. И верује да ће његово убиство донети много добра многима.

Али, како каже отац Серафим, „у међувремену његова савест почиње да ради и он не може да схвати зашто нема мира.“ Савест коју је у њега усадила Црква не дозвољава му да се смири:“Тада почиње овај ужасан дуел између њега и истражитеља, Порфирија Петровича, који испитује случај, и никада не зна да ли овај зна да је он то урадио, да ли сумња да је урадио, да ли сумња на неког другог, али га то мучи и не да му мира. Да није имао гриже савести, не би га мучило. На крају се испостави да истражитељ само чека да Раскољников призна: „Ко мислите да је? Кажите ми“. А  Порфирије: „Па ти си, Родионе Романовичу. Ти си је убио. Али чекам тебе да сам дођеш и кажеш нам“. Тако Раскољников скоро полуди. Шта је требало да уради? Да ли је требало да побегне?“

Али, како каже Виктор Иго, Свеввидеће Око је Каина чекало и  у гробу.

 

КО СПАСАВА РАСКОЉНИКОВА?

 

Раскољникова, вели отац Серафим, спасава презрена проститутка Соња, која је почела да продаје своје тело да би издржавала породицу. Беспомоћно, јадно биће, она се узда у Христа и показује Раскољникову Јеванђеље, после чега, у мукама савести, убица решава да се преда полицији:“Он каже: „Шта да радим? Послаће ме у Сибир и готово“. А она каже: „Поћи ћу с тобом у Сибир“. И он је отишао, „Како ово може бити неко такав, најнижи отпад друштва? А она, она ме воли? Да би пошла у Сибир са мном?“ На крају је он толико смрвљен, коначно је клекнуо на колена пред полицијском станицом и рекао: „ЈА САМ ТО УРАДИО! Убијте ме, одведите ме!“ Ово је веома снажна ствар, иначе, у руском темпераменту. Са Софијом – Соњом Мармеладовом, случај је био тај да је она очувала своје православље, своје хришћанство, чак иако је споља била грешник, није могла да прими Причешће, увек је била у стању греха. А Раскољников је својом слободном вољом отишао од вере“.

Свесна своје недостојности и удаљености од Христа, Соња Мармеладова је, по оцу Серафиму, била кадра да једном невернику и убици врати веру – јер је, упркос свему, остала верна Христу. Раскољиниковљев препород почиње у Сибиру.

 

УЛАЗНИЦА ЗА РАЈ

 

Отац Серафим је нарочиту пажњу посветио Легенди о Великом Инквизитору у „Браћи Карамазовима“, указуући да атеизам Ивана Карамазова, описан у његовом разговору са братом, искушеником Аљошом, проистиче из Ивановог неприхватања Божијег света у коме страдају најневинији, деца:“Ако ја морам да патим да бих платио ради вечне хармоније, шта деца имају с тим, кажи ми, молим те? То је ван сваког поимања зашто би она патила и зашто она морају да плате за хармонију. Зашто би она била ђубриво које се ставља у земљу зарад будуће хармоније? (…) Поред тога, превелика цена се тражи за хармонију; превазилази наша средства да платимо толико да бисмо у њу ушли. И тако ја журим да вратим своју улазницу и ако сам поштен човек, у обавези сам да је вратим што је могуће пре. И управо то радим. Није Бог оно што не прихватам, Аљоша, само Му уз сво поштовање враћам улазницу.“

Када му Аљоша укаже на Христа, Бога Који је постао човек и искупио људску патњу, Иван Карамазов му прича своју Легенду о Великом инквизитору. Велики инквизитор је постао антихрист у име папског схватања хришћанства, у коме нема праве вере, него постоји само чврста земна организација. Људи, по Роузу, у таквом систему добијају хлеба и игара да би били ућуткани.

 

ВЕЛИКИ ИНКВИЗИТОР ПРОТИВ ХРИСТА

 

Велики Инквизитор каже Христу, Који се јавио, после толиких векова, у Севиљи, и Кога је инквизитор ухапсио, да је Он, Богочовек, погрешно проценио људе, давши им слободу – они слободу не желе, него чудо, мистерију и ауторитет:“Ниједна наука им неће дати хлеб све док остају слободни. На крају ће они положити своју слободу пред нашим ногама и рећи ће нам: ‘Начините нас својим робовима, али нас нахраните.“(…) Биће убеђени, такође, да никада не могу бити слободни, јер су слаби, злобни, безвредни и бунтовни. Ти им јеси обећао Небески хлеб, али, опет понављам, да ли он може да се пореди са земаљским хлебом у очима слабе, грешне и ниске људске расе? И зарад Небеског хлеба хиљаде и десетине хиљада ће Те пратити, а шта ће бити са милионима и десетинама хиљада милиона створења која неће имати снагу да се суздрже од земаљског хлеба зарад небеског? Или Ти је једино стало до десетине хиљада великих и јаких, док милиони, бројни попут песка у мору, који су слаби али Те воле, морају да постоје само зарад великих и јаких? Не, ми бринемо и о слабима. Они су грешни и бунтовни, али на крају ће и они постати послушни. Они ће нам се дивити и гледати нас као богове, зато што смо ми спремни да трпимо слободу која је за њих тако ужасна и да владамо њима – тако ће им астрашно изгледати да буду слободни.(…) Ти си одбацио један непогрешиви барјак који Ти је понуђен да учиниш да се сви људи поклоне једино Теби – барјак земаљског хлеба; и Ти си га одбио зарад слободе и Небеског хлеба. Ево шта си Ти даље урадио. И све опет у име слободе! Ја Ти кажем да човек није мучен већом бригом од брзог налажења неког коме може да преда тај поклон слободе са којом је злосрећно створење рођено. (…) Уместо да одузмеш слободу људи од њих, Ти си је начинио већом него икад! Да ли си заборавио да човек више воли мир и чак смрт, од слободе избора у познању добра и зла? Ништа није заводљивије за човека од његове слободе савести, али ништа није већи узрок патње. (…) Уместо да запоседнеш човекову слободу, Ти си је повећао и оптеретио духовно царство људског рода његовим патњама заувек.“

Слобода је, дакле, терет. Робови су лишени тог терета, и треба да буду захвални робовласницима.

 

АДАМ ВАЈСХАУПТ И ВЕЛИКИ ИНКВИЗИТОР

 

Философија Великог Инквизитора ваплотила се, сматрао је Роуз, у оснивачу тајног друштва илумината („просветљених“ ), Адаму Вајсхаупту, бившем језуити:“Он је рођен 1748., прошао кроз језуитско образовање, и касније замрзео језуите, окренуо се француским енциклопедистима, манихејској философији, и, очевидно, имао неку врсту окултне иницијације у једној од многих окултних секти. Испитајмо овде неколико његових тачки гледишта. Он каже, слажући се са Русоом, да је цивилизација велика грешка, и она је крива за  све неједнакости људског живота: „Човек је пао из стања Слободе и Једнакости, из стања Чисте Природе. Он је подређен, у стању грађанског ропства које настаје из грехова Човека. Ово је Пад и Првобитни грех“. Приметите да он овде користи хришћански термин „првобитни  грех“.“

Дакле, грех није губљење заједнице са Богом, него стварање државе и напуштање статуса „племенитог дивљака“ ( Русоов израз ), неначетог цивилизацијом.

Отац Серафим Роуз излаже Вајсхауптове ставове, који су веома слични ставовима Шигаљева у Достојевсковом роману „Зли дуси“:“Према његовом мишљењу, све уметности и науке се морају укинути. Он каже: „Да ли опште науке омогућавају право просветљење, праву људску срећу? Или, зар нису оне пре деца неопходности, компликоване потребе државе супротне Природи, проналасци бескорисних и празних мозгова?… Зашто“, пита он, „би било немогуће људској раси да достигне своје највеће савршенство, могућност да управља собом? Из овог разлога“, учио је да „не само краљеви и племићи треба да буду укинути, него чак не треба да се толерише ни република, а људе треба учити да раде без било каквог ауторитета, закона или грађанског правила које их контролише“.

Вајсхауптови следбеници данас руше све државе на свету. Да би остварили своје царство.

 

ЖАН ЖАК РУСО И ЗАБЛУДЕ ПРОСВЕТИТЕЉСТВА

 

Да би се овакав систем направио успешним,  било би неопходно само да се Човеку улије у главу „исправан и постојан морал“, а пошто је Вајсхаупт био следбеник Русоовог веровања у урођено добро људске природе ово не би било тешко, и друштво би онда могло да „почива мирољубиво у држави савршене Слободе и Једнакости“. Пошто једина стварна препрека људској савршености лежи у ограничавањима које је поставио Човек стремећи лажним условима живота, отклањање истих га мора неизбежно повратити првобитној врлини. „Човек није лош колико је таквим направљен арбитрарним моралом. Он је лош зато што га религија, држава и лоши примери изопачују“.

Било је неопходно, по Вајсхаупту, вели Роуз, да се из човековог ума искорене све идеје о Будућности, сав страх од заслужене казне због лоших дела и да се ова сујеверја замене религијом Разума. „Када Разум постане религија људи, тада ће проблем бити решен“.

Након ослобађања од робовања религији, мора да уследи слабљење свих друштвених веза. И породични и национални живот морају да престану да постоје да би се „од људске расе направила једна добра и срећна породица“.

 

БОРБА ПРОТИВ ПОРОДИЦЕ И НАЦИЈЕ

 

Изворе патриотизма и љубави према сродницима Вајсхаупт је описао у упутствима које је дао својим повереницима као инструкције почетницима: „У моменту када су се људи ујединили у нације, престали су да препознају себе под заједничким именом. Национализам или национална љубав преотела је место универзалној љубави. Поделом земљине кугле на посебне државе, добронамерност је себе заробила иза граница да их никада више не прекорачи. Тада је постало врлина да се ширимо на рачун оних који нису били под нашом влашћу… Из тога се види да је патриотизам родио локализам, породични дух, и коначно, егоизам. На овај начин је порекло држава или влада грађанског друштва било семе раздора и патриотизам је казнио самог себе… Треба умањити, уклонити ову љубав према држави, и људи ће још једном научити да се знају и воле међусобно, неће више бити пристрасности, везе међу срцима ће се развити и проширити.“

У овим речима, које су најчистији израз интернационализма на начин на који је до дана даншењег схваћен, Вајсхаупт је приказао дубоко незнање о првобитним условима живота, као што га је показао и Русо. Идеја о палеолитском човеку, чији скелет обично бива ископан са каменом секиром или другим ратним оружјем чврсто стегнутим у руци, а  који, тобож, живи у царству „племенитог дивљака“ и „универзалне љубави“ је просто смешна. Није, међутим, у својим оштрим критикама против цивилизације Вајсхаупт превазишао Русоа, него га је превазишао планом који је замислио да би се та цивилизација збацила. Русо је само поплочао пут револуцији; Вајсхаупт је изградио праву машинерију за извођење револуције.“

Тако каже отац Серафим Роуз.

 

ХРИСТОС ИЛИ АНТИХРИСТ

 

Људи су увођени у илуминате тако да тек у највишим чиновима иницијације сазнају шта је прави циљ тајне организације:“Мора се говорити“, објашњавао је Вајсхаупт челницима свог реда, „понекад на један начин, понекад на други, тако да наша права сврха остане неприступачна подређенима.“

Не треба им причати ни против Христа, све док не дођу до врха: „Ако смо се у сврху уништења целог хришћанства, целе религије претварали да ми имамо једину праву религију, запамти да циљ оправдава средства, и да би мудри требало да предузму све мере да чине добро које зли предузимају да чине зло.“

Дух илумината ширио се кроз све преврате – од 1789, преко 1917, до данас. Плодове ове револуције гледамо овох дана, када нам кажу да ће човек бити укинут и да ће га заменити вештачка интелигенција ( а интелигенција без љубави, говорио је отац Јустин Ћелијски, и јесте ђаво ). Међу првима су последице превратништва, после Француза, осетили Руси.

Данас их осећамо сви. И рат се води, као и увек, за Христа или против Христа. Достојевски и Серафим Роуз су нас на време упозорили. Књига „Писци хришћанске Европе“ потписника ових редова говори, између осталог, и о томе.(1)

УПУТНИЦА:

1.youtube.com/watch?v=TyAq9zlMCMY