Рат у Гази слаби Запад и мења баланс моћи у корист Русије и Кине

Рат у Израелу и његово потенцијално ширење утичу на глобалну равнотежу моћи, напрежући ресурсе САД и ЕУ, умањујући притисак на Русију и отварајући могућности Кини

Рат између Израела и Хамаса не доноси само ризик од избијања регионалног пожара. Он такође утиче на глобалну равнотежу моћи, напрежући америчке и европске ресурсе, док истовремено умањује притисак на Русију и отвара нове могућности Кини.

Тешко је предвидети дугорочне ефекте блискоисточног пожара. То зависи, пре свега, од тога да ли ће Израел успешно спровести свој прокламовани циљ да елиминише Хамас као главну војну и политичку снагу у Гази. Друго критично питање јесте да ли ће израелски дипломатски односи са земљама у региону и глобални положај западних присталица Израела моћи да преживи растуће цивилне жртве у Гази и надолазеће ужасе градских борби у густо насељеној енклави.

Али за сада, рат који је изазвао Хамас 7. октобра суровим нападом на израелске градове и села у којем је страдало око 1.400 људи, претежно цивила, показао се као користан за главне америчке геополитичке противнике. Кина, Русија и Иран већ дуго настоје да поткопају међународни поредак, који подупиру САД, и сада се користе ситуацијама које Америци одвлаче пажњу.

Преусмеравање пажње

„Оно што сада видимо јесте део померања и покретања односа у светском поретку, рекао је бивши фински премијер Александер Стуб, који је тренутно у кампањи за председничке изборе. „Када САД иза себе оставе вакуум моћи – неко ће доћи да га попуни”.

Сигурно је да су се САД поново вратиле на Блиски исток, показујући своју улогу незаменљивог партнера Израела и кључних арапских земаља својом шатл дипломатијом и распоређивањем војних снага – што је приступ који има двостраначку подршку, поништавајући извесна изолационистичка осећања која су стекла упориште последњих година.

Ипак, како се вашингтонска пажња преусмерава на Блиски исток, Русија је вероватно најочигледнији добитник од овог распиривања новог жаришта. Указујући на растући број страдалих Палестинаца – који је према последњим објављеним подацима 2.750 – Москва показује „лицемерјем западних влада”, које рутински осуђују руско убијање цивила у Украјини, али су њихове критике Израела врло млаке, уколико их уопште и има.

Руски председник Владимир Путин, чије су снаге, према подацима украјинских власти, убиле десетине хиљада цивила током опсаде украјинског града Мариупоља током неколико месеци прошле године, упоредио је израелску опсаду Газе са опсадом његовог родног Санкт Петерсбурга, који се тада звао Лењинград, током Другог светског рата.

Ово, у суштини, изједначава Израел са нацистима. Овакав језик, који је у оштрој супротности са ранијим срдачним Путиновим односима са премијером Бенјамином Нетанјахуом, је део руског дипломатског настојања да позиционира земљу као лидера глобалног покрета против западног „неоколонијализма”, чак и док води колонијални освајачки рат у Украјини.

„Било који сукоб који одвлачи пажњу од Украјине у великој мери иде у прилог Русији”, наводи литвански министар спољних послова Габриелиус Ланфгбергис. „Руси га нису отпочели, али имају огроман интерес да продуже сукоб у Израелу што је више могуће. То би била не само тактичка победа Русије у контексту Украјине, већ и стратешка, тако што би оснажила њихов наратив против западног света”.

Привлачнија алтернатива

Кина је, такође, пригрлила палестинску ствар на начин на који то није чинила деценијама. Њене некада срдачне везе са Израелом су пољуљане. Упркос томе што Пекинг изнова и изнова указује на потребу да се бори против тероризма, посебно у вези са потлаченим Ујгурима у региону Синкјанг, Кина се уздржала да употреби реч „тероризам” (што је изазвало прилично негодовање у Израелу) описујући Хамасов напад, упркос томе што је Хамас убио четворо кинеских држављана, а још троје су узети као таоци, према наводима израелских власти.

„Суштина ствари је у томе да правда према палестинском народу није задовољена”, рекао је у четвртак кинески министар спољних послова Ванг Ји, у свом првом јавном о обраћању од када је Хамасов напад покренуо рат.

Пекинг се припрема за могући сукоб са САД око Тајвана, а Кини користи то што је пажња Вашингтона још једном заокупљена проблемима на Блиском истоку, напомињу аналитичари кинеских прилика.

„Оно што је Кини важно су кинески интереси, а најважнија ствар за Пекинг су односи са САД, и на који начин може да ослаби САД и њихову слику у свету”, истиче Антоан Бондаз, стручњак за Кину у Фондацији за стратешка истраживања у Паризу. „Она ће покушати да прикаже САД као фактор нестабилности, а Кину као фактор мира. Циљ Кине је да себе у очима земаља у развоју прикаже као алтернативу – и то привлачну алтернативу.”

Последице рата

Рат који је покренуо Хамас такође је задао ударац главном кинеском азијском ривалу, Индији, која је изградила блиске односе са Израелом последњих година. У септембру, Индија и САД су објавиле планове за транспортни коридор који би повезивао Индију, Блиски исток и Европу а који би пролазио кроз Уједињене Арапске Емирате, Саудијску Арабију, Јордан и Израел, те постао конкурент кинеском пројкету Појас и пут. Али разговори о нормализација односа између Израела и Саудијске Арабије – кључан елеменат овог плана – потопљени су ратом у Гази, а њихова будућност је неизвесна.

„Индија је генерално доста инвестирала на Блиски исток, посебно је сарађивала са Израелом и кључним арапским државама као што су Уједињени Арапски Емирати и Саудијска Арабија”, наводи Ашок Малик, председавајући индијске секције у Азијској групи и некадашњи политички саветник индијског Министарства спољних послова. „Нормализација односа између напредних арапских држава које настоје да искористе економске и технолошке прилике да се модернизују и Израела, као део ширег процеса нормализовања односа на Блиском истоку, је свакако нешто што Индија охрабрује – због пословних прилика, али исто тако као део шире политичке конструкције.”

За многе државе у Европи, осим тога што оптерећује односе са државама у региону и скреће пажњу са Украјине, још једна ратна ескалација може да изазове и енергетску кризу, и да потенцијално угрози блискоисточне алтернативе руској нафти и гасу.

Крвопролиће на Блиском истоку такође носи ризик поновног насиља исламских милитантних група у самим европским земљама, као што се десило током кампање против Исламске државе 2014-2017. године. Огромни пропалестински протести већ су се излили на улице главних европских престоница током викенда, током којих су неки демонстранти узвикивали пароле подршке Хамасовом циљу, уништењу Израела.

„Када год се нешто оволико интензивно деси у Појасу Газе или у Израелу, последице се осете и у Европи”, истиче Томас Гомарт, директор француског Института за спољне односе. „Оно чему сада сведочимо јесте преклапање и преплитање различитих жаришта. Које ће бити главно поприште за Европу у наредним годинама? Да ли ће то бити Блиски исток? Да ли ће то бити Украјина? Кавказ? Проблеми са Ираном?

Убрзање криза је запањујуће. За Европу то значи да ће морати да изводи оштра прилагођавања.”

Ризик по Украјину

Русија свакако рачуна да ће западно интересовање за Украјину ослабити, у тренутку када је руска страна покренула – засада неуспешни – покушај да запоседне град Авдејевку, убрзо након Хамасовог напада. Уколико се рат на Блиском истоку прошири па укључи и Либан, а потом можда и Иран, а непосредно и САД, ресурси који су на располагању за војну помоћ Украјини, а који су већ сада ограничени, постаће још оскуднији. То је опасност коју су препознали у Кијеву.

„Уколико сукоб буде временски ограничен на неколико недеља, онда немамо чега да се плашимо”, рекао је шеф Главне обавештајне управе војне обавештајне службе, Кирило Буданов, за лист Украинска правда. „Али уколико се рат одужи, потпуно је разумљиво да ће бити извесних проблема, пошто Украјина неће бити једина земља коју је потребно снабдети оружјем и муницијом.”

За сада, мали део војне помоћи која је послата из САД у Израел је потребна и Украјини. Најхитнији захтев Израела односио се на пресретаче за противракетни систем гвоздена купола, којим Украјина не располаже. Кључна украјинска потреба је артиљеријска муниција калибра 155 милиметара. Укратко, Израел се у великој мери ослања на своје огромне ваздухопловне снаге, док у рату у Украјини авијација игра ограничену улогу. Током педесетодневног израелског упада у Газу 2014. године, израелска војска је испалила само 19.000 граната калибра 155 милиметара, што је количина коју Украјина потроши за отприлике недељу дана.

„Израелске одбрамбене снаге су по много чему западњачка војска, са тежиштем на ваздухопловној ватреној моћи, што САД могу подржати много лакше”, истиче Франц Стефан Гади, директор Гади консалтинга, компаније за војно саветовање са седиштем у Бечу. „У међувремену, украјинска војска и даље остаје војска која се у знатној мери ослања на совјетско наслеђе, те највећи део њене ватрене моћи чине копнене платформе, што је за САД много теже да снабдевају.”

Највећи ризик по Украјину последњих недеља било је оклевање неких републиканаца у Представничком дому да изгласају додатну америчку помоћ. Криза на Блиском истоку могла би да уклони ту препреку, пошто Бајденова администрација настоји да веже војну помоћ Израелу са војном помоћи Украјини.

„Сада је вероватније да ћемо добити велики финансијски пакет који укључује Израел, што значи да уколико хоћете да гласате против Украјине, мораћете да гласате и против Израела, а нико није вољан да учини тако нешто”, истиче Иво Далдер, генерални директор Чикашког савета за глобална питања и некадашњи амерички амбасадор у НАТО.

Укупно, додао је, САД би требало да буду у стању да подрже и Израел и Украјину, и да истовремено испуњавају обавезе према Тајвану. „Можемо да шетамо и жваћемо жваку у исто време”, рекао је, „Имамо капацитет, ми смо глобална сила и можемо да урадимо све три ствари” (Шетати и жвакати жваку је америчка изрека која се односи на способност да се две ствари раде истовремено; прим. прев).

Ако ништа друго, криза на Блиском истоку је такође подсетник колико Америка остаје важна за регион и за свет. Кина је истицала своје ступање на регионалну политичку сцену у марту када је испословала споразум о обнови дипломатских односа између Саудијске Арабије и Ирана. Али сада, када је порастао ризик регионалног рата, Кина је слабо видљива – док су САД упутиле два носача авиона и пратећу флоту, док државни секретар Ентони Блинкен лети наоколо по региону покушавајући да обузда ширење сукоба.”

„Главна кинеска полуга утицаја у региону јесте приступ њеном тржишту и њеним инвестицијама. Она је економска сила”, рекао је Гордон Флејк, генерални директор Ју Ес Ејжа Центра на Универзитету Западне Аустралије „Они још увек не располаже тврдом моћи у овом региону, те се нико не обраћа Кинезима када је потребно решити неки проблем.”

 

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

 

Превод Милош М. Милојевић/Нови Стандард

 

Извор: Волстрит џорнал

 

Насловна фотографија: X

?>