Рат и мир и „орешник“, или: Где је нестао Рио Тинто?

Ваљда је то и логично: неразумни Џо Бајден донео је неразумну одлуку да посредством Украјине Русију Америка нападне непосредно. Пошто ни АТАЦМС-и ни британске ракете „сторм шедоу“ не могу ни да полете без активног учешћа активних америчких официра, њихових обавештајних података и сателита да управљају тим ракетама ка циљу; сад, што пре циља оне буду оборене, њихов је проблем. Који, међутим, не мења калкулацију повећаног ризика, што је Доналд Трамп Јуниор прецизно израчунао као трећи светски рат.

Јасно да није Бајден донео одлуку о употреби америчких и британских ракета – може се поставити питање да ли је он уопште свестан, или се и даље сећа, да је то одлучио – али читав случај то само чини још и страшнијим. Јер није реч о само једном неразумном појединцу, него о читавој дубокој држави таквих. Који према трећем светском рату и миру нису чак ни забрињавајуће равнодушни, него се воде оном једначином зле Мадлен Олбрајт о пола милиона мртве ирачке деце као цени коју је вредело платити за остварење њихових циљева. Ирачка или било чија деца, њима је свеједно пошто је то само кусур у билионима долара њиховог профита о коме Трамп Јуниор, док му отац упадљиво ћути, јетко говори као о фискалном рачуну избијања рата. НАТО, уосталом, само томе и служи.

А ту се негде крије и пар детаља вредних додатне пажње утолико што помажу да наслутимо куда све ово још може да оде.

Ове ракете и могућности удара на Русију, наиме, постојали су и пре годину дана, и пре две године. Па се за тим није посезало из страха од поменутог разлога драматичне ескалације о коме је говорио син Трамп, поред осталих.

И друго: сви су, укључујући и разне западне изворе, сагласни да употреба ових ракета ништа значајно не може да промени на бојном пољу. Па су ипак потегли за њима.

Што значи да им је застрашујући циљ, управо, још даља ескалација.

Разуме се, није ово израз снаге, још је мање израз разрађене стратегије, него очаја – укључујући и очајничку потребу за ратним профитерством – па се зато и прибегава потезима очајника. Што лошије стоје, то прибегавају опаснијим поступцима. На свим деловима фронта стоје све лошије, а ни време не ради за њих јер ће неразумног Бајдена ускоро заменити можда мало разумнији Трамп. Па се зато сад и жури с ескалацијом у виду АТАЦМС-а и британских „сторм шедоуа“.

И ту на сцену ступају Владимир Путин и неочекивани „орешник“ који је право с неба слетео на свој циљ. Тврд је орах, наравно, воћка чудновата чак и ако је лешник, и од њега нема одбране. Штавише, као што је рекао председник Русије, његова (легитимна) мета могу да буду војни објекти оних земаља које су напале Русију.

Ово је, да не дужимо, Путиново драматично упозорење, и делом и речима. Русија има и снагу и вољу; и може и хоће да одговори. И од тога спаса нема.

На потезу је сад друга страна. Да ли ће, или неће, на Русију после „орешника“ полетети још неки АТАЦМС и „сторм шедоу“?

Проблем је, очигледно, у томе што се Путин обраћа онима који немају довољно снаге да га победе у рату, али немају ни довољно разума да се задовоље миром. Да ли их је сад уразумио, то јест довољно уплашио? У одговор на то питање сад стаје сва разлика између рата и мира.

Из Авганистана су побегли кад су напокон разумели да не могу да победе. Али овде је улог неупоредиво већи…

Ово стање обеспокојавајуће неизвесности, о којој виси судбина света, за све нас који на то немамо никаквог утицаја значи само да нам је и овде преко потребан мир уместо немира, а камоли рата. Што скреће пажњу на натовску конференцију која је протеклих дана одржана у Београду.

Тамо нам је, наиме, са говорнице објављен хибридни рат. Или, макар, да се ближи крај варљивог, хибридног примирја између нас и њих. При чему су они исти ови што сад ескалирају против Русије, што не треба посебно доказивати него је довољно да се баци поглед на листу њихових донатора.

Изричито је на овом окупљању стављен знак једнакости између, како је речено, режима у Грузији и у Србији, уз претећу поруку да са њима нема мира. У том погледу, сви смо у прилици да видимо шта се ради у Грузији, а ваља подсетити да је осим стандардне обојене револуције премијеру Грузије Ираклију Кобахидзеу један европски комесар претио и атентатом.

А то што је у потоњим извештајима са београдског скупа сакривено да Србију третирају исто као Грузију само сведочи да су свесни тежине онога што је изговорено, штавише, прочитано с папира те нема ни те олакшавајуће околности да се може сматрати лапсусом. Иако се мора признати да јесу прилично неопрезно исказали шта стварно мисле.

Имајући то у виду, нарочиту пажњу ваља обратити и на протесте у Новом Саду и Београду поводом смртоносног рушења надстрешнице на железничкој станици.

Што се тога тиче, за политичком је кренула и кривична одговорност – и сви ћемо пажљиво пратити ко ће све и како одговарати за тај злочин за који мора да се одговара свом силом закона – али овде је сад нешто друго у питању. Наиме, нема тог оправданог народног гнева и забринутости којима се није иста група људи неовлашћено наметнула на чело. Било је тога још у време протеста против ковид закључавања, па после масакра у Рибникару и Младеновцу, поводом литијума и Рио Тинта, ево, сад и после Новог Сада.

И сваки пут идентично садејство дежурних НВО узурпатора воље народа, кога претварају у грађане, крипто НАТО политичара и њима склоних медија. И у сваком случају сви они сматрају све оно што сматра и сав тај гневни народ, као да заиста јесу на његовој страни.

И тако до сваког следећег случаја који на исти начин могу да употребе за своје циљеве.

Уосталом, шта оно би са Рио Тинтом? Онолико су се бунили, протестовали, извештавали, а онда мук. Иако проблем, око кога су с толико жара били уз народ, није решен. Нити су нестали разлози за бригу народа. Али тај проблем очигледно јесте престао да производи жељени ефекат. А појавило се нешто следеће што може да произведе жељени ефекат. Што не значи да се и овоме неће вратити кад поново помисле да ту нешто могу да ућаре. До тада је, међутим, Рио Тинто нестао као ковид – осим утолико што представља сведочанство неискрености сваке њихове подршке нашем народу и његовим бригама.

Иста се жалосна дијагноза односи и на овај бестидни покушај да отимањем симпатија и распиривањем гнева профитирају на ужасном новосадском злочину.

При чему с додатном бригом треба приметити извесну промену у методологији извођења радова: од отимања штитова полицајцима до намерног изазивања инцидената на београдским улицама, све је овом приликом нешто насилније него што је бивало досад, кад су се дичили својим ненасилним методама каквима су обучавани још у време Отпора. Да би се од кијевског Мајдана надаље показало како ненасиље организовано постаје насиље док се не постигне жељени циљ.

Тако и сад у Грузији. Ево, тако нешто и у Србији, само ако се настави овим путем ескалације као што су нам неопрезно и наговестили на београдској НАТО конференцији обавештењем да са оваквим режимом нема мира…

Грузија свему томе одолева стоички и не одустаје, на пример, од Закона о страним агентима какви и овде спремају исте невоље. Ако јој је већ донета иста пресуда, а чули смо да јесте иако су се накнадно потрудили да то не приметимо, и Србија би морала да се томе одупре све јасније.

Јер, у супротном, од оних што стоје иза београдске конференције, иза немира у Грузији и напада на Русију, добиће само даљу ескалацију, немире и рат. Светски или локални, који год могу да приуште.

И само можемо да се надамо да су разумели упозорење Владимира Путина. А онда да се сами побринемо за све остало, укључујући сваку надстрешницу изграђену по њиховим стандардима управљања нашом државом…