РАСТКО ЈЕВТОВИЋ: Затворити капије на граду – да не улети нови змај

РАСТКО ЈЕВТОВИЋ, ПРОФЕСОР И УМЕТНИК (фото: ПРИВАТНА АРХИВА)

Електронски дневник нам је, наизглед, велика олакшица, али од почетка се питам ко све то контролише и да ли тим подацима може да се манипулише у негативне сврхе. Духовно стање у нашој просвети је прилично лоше у смислу неискристалисаних проверених правила и вредности које ће нас повезати. Отуђење и егоизам су у великом налету. Комуникација је угрожена. Вештачка интелигенција наступа крупним корацима…

Знам да новинари морају да буду објективни и да није добро када приватизују интервјуе, али моје тродеценијско познанство са колегом Растком Јевтовићем ми не дозвољава да у потпуности испуним овај захтев. Зато у уводу крећем са једном похвалом: кад многи, из ових и оних редова, постављају питање какви су нам просветари, ево једног, па нека се зна. Реч је о необичном и свестраном човеку, који је рођен у познатој уметничкој породици 1968. године. Растко већ три деценије ради као професор српског језика и књижевности, најпре у Првој београдској гимназији, а од 1998. у Петој београдској, коју је похађао и као ђак. Осим овог, основног запослења, има у својој тродеценијској уметничкој каријери мноштво звања и пројеката иза себе. Године 2021. добио је, поред осталих признања, и Награду за животно дело као признање за тродеценијско бављење књижевношћу, музиком и драмском уметношћу – из љубави! Стигао је да буде и „преименитељ“ школе „Др Арчибалд Рајс“ на Карабурми, један од вредних сарадника манастира Ђурђеви Ступови у Расу, један од оснивача Српског клуба, оснивач Сцене православне омладине и обновитељ Чешког позоришта у Београду. Писао је стандарде за српски језик и књижевност у средњој школи, учествовао у одлучивању којим ће културним пројектима Град Београд опредељивати средства. И ето нама разговора.

Човек у живот улази богат, али и оптерећен, својим породичним наслеђем. У просвети си, а бавиш се уметношћу. Колико је породични живот у уметничко-педагошкој средини утицао на тебе?
Рођен сам у, како кажу, познатој уметничкој породици, али бих кренуо од прадеде Тиосава, који је био шумадијски учитељ. Он је после богатог радног и животног искуства доживео дубоку старост у селу Мојсиње крај Чачка, где је и сахрањен. Као мали ишао сам с њим по селу и доживео да су свог учу домаћини позивали у сваку кућу, а ја сам му у том опходу био пратилац. Ту сам се, поред осталог, учио о српској традицији у времену када је она била прећуткивана или забрањивана. Обе моје деде – Михајло Марковић по оцу и Трајко Коневски по мајци били су доктори наука, идеолози, левичари. Но, очух мог оца и Тиосављев син, мој такорећи трећи деда, Тимотије звани Бата, био је такође прави српски домаћин. Од њега смо наследили, поред осталог, презиме и крсну славу. Тако да је Београд мој први, а Мојсиње и чачански крај други завичај.
Отац Владимир је био магистар филозофије и доктор театрологије. Сматра се једним од најуспешнијих професора глуме свих времена међу Србима. Питер Брук, највећи позоришни ум света, хтео га је за асистента, а Влада је предност дао својој породици, па се из Париза вратио у Београд. У капиталном делу „Мој позоришни метод“ и другим својим објављеним делима изложио је театролошки програм који га чини једним од најзначајнијих европских стручњака у тој области. Осим тога, познат је и као аутор и дугогодишњи водитељ емисије „Озон“ на Радио Београду 202. Пре тога је водио чувени „Зелени мегахерц“ на Радио Београду 2. И зато је у јуну 2023. добио своје место на „зиду славних“ Другог програма Радио Београда, поред Николе Караклајића и Минимакса.
Мајка Татјана је ликовни уметник са двоцифреним бројем самосталних изложби и тродеценијски наставник ликовне културе у једној новобеоградској основној школи. Јавности је непознато да је она прва, са својим ученицима, почела да осликава мурале по Новом Београду, још почетком осамдесетих година двадесетог века.
Ја сам најстарији од три брата. То бреме је, пре свега, значило да сам у детињству морао бити узоран у школи и ван ње, одговоран и несебичан. А колико сам то заиста био, нека други кажу. Вероватније је да сам био зрелији као млад него што сам сад.
Средњи брат – Иван је дипломирани глумац и драмски педагог са одбрањеним докторатом. Дугогодишњи је члан ансамбла Атељеа 212 и има своју глумачку класу.
Млађи брат Јаков је дипломирани глумац, али и мајстор борилачких вештина, тренутно професор сценских борби. Осим тога, он је десет година био и успешни угоститељ. Сва тројица смо се остварили као породични људи и очеви.
Какве си аксиолошке координате наследио?
Овај део наслеђа сматрам, наравно, благословом. Веома је важно што су моји родитељи умели да начине баланс између бављења педагошко-уметничким послом, који је веома напоран и одговоран, са породичним животом. Тако сам и ја градио концепт „својеручне“ породице, угледајући се на матичну. Међу најважнијим вредностима, које су нам родитељи усадили, јесу слободоумност и креативност. Тако да је моје бављење трима уметностима сасвим логично. Прилично рано сам усвојио да је индивидуална слобода скопчана са личном одговорношћу.
Већ три деценије си у школи, са дневником у руци ( додуше, сада са тзв. таблетом у руци, пошто је код нас одавно уведен електронски дневник). Какво је стање у просвети, међу децом, међу колегама? Има ли наде да ће мудрост победити слику? Или ће се виртуелности и привиди вештачке интелигенције умножавати, са све плићом памећу у позадини?
Веома сам забринут за будућност човечанства, па самим тим и школства. Електронски дневник нам је, наизглед, велика олакшица, али од почетка се питам ко све то контролише и да ли тим подацима може да се манипулише у негативне сврхе. Духовно стање у нашој просвети је прилично лоше у смислу неискристалисаних проверених правила и вредности које ће нас повезати. Отуђење и егоизам су у великом налету. Комуникација је угрожена. Вештачка интелигенција наступа крупним корацима. Млади на целом свету пате од два глобална обољења: недостатка пажње и болести кичме, као и вида. Све је то последица опседнутости електронским справама. Осим тога, код нас се систематично поспешује антагонизам наставника и родитеља. Као да је некоме у интересу да нас завади. Ученици се, пак, често и некритички хватају за своја дечја права, без свести да „батина увек има два краја“.
Додуше, сви ови негативни трендови као да су застали на путу корените друштвене промене. Потреба великог броја ђака за дружењем са вршњацима је непресушна. Родитељи дају подршку и наставницима који су се одлучили да, као прави педагози, прате своје ђаке и боре се за друштвену правду. Повезаност међу колегама по школама у целој земљи је сваког дана све већа. Из тога се, надам се, рађа сунце једног новог друштвеног поретка у нашој земљи који ће бити утемељен на правим општељудским, националним и хришћанским вредностима.
Ти си књижевник, али и организатор књижевних вечери; овако и онако, служитељ Речи. Да питамо са Мајаковским – како у дебело ухо забости нежну реч?
Не волим себе да класификујем, више волим предикате, шта сам до сада урадио у неком пољу. Дакле, објавио сам једанаест књижевних дела, од чега две збирке песама, једну збирку драмских прича, једну драму, путопис и шест романа, од чега три чине романескни циклус о Београду у распону од средине 20. века до наших дана. Објавио сам неколико стотина текстова у новинама и књижевној периодици. Организовао сам преко 120 књижевних програма на разним местима у Београду, а тренутно то чиним у Библиотеци „Милутин Бојић“ (огранак на Карабурми) и у Чешком дому.
У начелу, тешко је данашње људе, настањене у велеграду на ушћу Саве у Дунав, обузете разним понудама ( и побудама), заинтересовати за књижевне садржаје. Зато је потребно најпре брижљиво одабрати аутора и тему, а затим разрадити концепт програма, узимајући у обзир све његове специфичности. Као јуче да је било када сам, на брзу брзину организовао књижевно вече нобеловке Олге Токарчук у Установи културе Палилула (данашњем Центру за културу „Влада Дивљан“), само дан пошто је 2013. године отворила Београдски сајам књига. У организацији тог догађаја ми је обилато помогла Олгина преводитељка са пољског – Милица Маркић, која је и њена пријатељица. Тако је испало да ова врста сусрета са угледном списатељицом није била круто-званична и овештала, већ напротив – врло шарена и пуна позитивне енергије. А бивало је и да аутор буде незадовољан одзивом публике, што ми се десило не једном, па морам да га мотивишем посебно надахнутим програмом да се та основна нелагода превазиђе.
Да ли театар може да опстане у већ поменутим трансхуманистичким околностима? Колико је данашњем човеку потребна катарза, као, по Аристотелу, очишћење путем страха и сажаљења? Успеваш ли да младе заинтересујеш за театарско искуство?
Пошто сам од малена изложен озрачју драмске уметности, њом се бавим примењено и на разне начине – као драмски педагог, као алтернативни уметник, као организатор позоришних делатности и сарадник маркетиншких служби разних установа. Тренутно предводим аматерски театар Чешке беседе Београд, Чешко позориште и „Позориште разних“, које је својеврсни настављач једне од најпознатијих наших алтернативних драмских дружина -„Позоришта под разно“. Иако су многи деценијама говорили о смрти театра, он је виталан и опстаје. Чак и у време ковид-епидемије, стварало се у разним околностима, производиле су се радио драме и видео драме више него пре. Човек напросто има потребу за овом уметношћу, без обзира да ли је стваралац или (активни) гледалац. Дејство ове уметности је доказано терапијско и интегративно. Осим тога, важи и она фраза да је „позориште огледало друштвеног живота“. Стога сматрам да је у животу сваког човека, а нарочито младог, оног који стасава у нашој земљи, бављење драмском уметношћу и праћење драмских програма вишеструко важно.
Осим што често водим ученике на представе по београдским позориштима, организујем им и разговоре са драмским уметницима који су за њих безмерно узбудљиви, али и поучни. Сећам се, рецимо, свог ученика који је након једне представе и разговора ђака са Предрагом Ејдусом одлучио да се бави том уметношћу професионално или аматерски, те је дисциплиновао себе да сваке вечери гледа неку позоришну представу или филм. Наравно, не мали број мојих некадашњих ђака је драмску уметност изабрао за своју професију, а неки од њих су успешни и већ прилично познати.
Као Србин искрено посвећен српско – чешким везама, припремио си драмску поставку посвећену великом српском пријатељу, председнику Чехословачке Томашу Гаригу Масарику. Шта не знамо о њему, а морали бисмо знати?
Водећи Чешко позориште већ осам година, заиста сам дубље ушао у историјат и садашњост српско-чешких веза и овим путем себе препоручујем за нашу дипломатију. Шалим се, наравно – почетник сам што се тиче чешког језика.
Ипак, мислим да ми овде не знамо много о нашим узајамностима, те да треба више да слушамо и читамо чешку страну. Тако нас је професор доктор Јаромир Линда у свом делу „Позоришни воз за Праг“ поучио како је Игњат Бајлони са својим истомишљеницима основао и предводио Чешко позориште у Београду у другој половини 19. века. А везано за Томаша Масарика, осим историјских књига и текстова о њему на српском, имао сам стручног саветника у Јану Зорбићу, учитељу чешког језика, настањеном у Крагујевцу, који је дипломирао историју на Масариковом универзитету у Брну. Често сам се, док сам стварао текст за представу „Сан Славије“, са њим консултовао. У самом тексту нису присутне само историјске чињенице, има и такозване песничке слободе. Но, трудио сам се да о најважнијој теми представе, а то је Масариков пројекат Славије, државне заједнице Краљевине СХС и Чехословачке Републике, што мање импровизујем. Пре свега, ми о томе ништа нисмо учили у школи, па стога ту тему сматрам важном, пре свега, за становништво Србије. Наиме, док се српски народ јуначки борио против тројаког непријатеља у Првом светском рату, Масарик је са пасошем Краљевине Србије, пошто је у Аустроугарској проглашен за personа non grata, путовао у Велику Британију и Америку где је, са својим сарадницима, стварао концепт Чехословачке Републике. Имао је врло разрађен пројекат Славије, укључујући и такозвани Словенски коридор, који би ишао средином Мађарске, кроз места настањена словенским живљем, за који је обезбедио људство и средства. На жалост, наша страна није за то била превише заинтересована и тај пројекат је доживео бродолом на Мировној конференцији у Версају. Да не улазимо сада у разматрања како би историја нашег народа изгледала да смо ушли у ту државну заједницу са Чехословачком, која је између два светска рата имала најразвијенију индустрију у Европи… Но, на грешкама се учи, а историја је учитељица живота.
Твоја рок група иде путем претварања поезије у музику. Бенд „Ораси“ издао је два албума, а припрема и трећи. Да ли смо престари за рокенрол, а премлади да умремо? Како поезија одјекује на концерту?
У свом претпоследњем роману „Потпуни прелом“ обрађујем као тему једну сакривену причу, а то је да је група наших џезера, која је за време Другог светског рата била принуђена да свира у Салонском оркестру Централног (нацистичког) радија, након ослобођења Београда – октобра 1944., била у стисци да смисли себи модел преживљавања па је тако дошла до музике за плес,која ће породити игранке по београдским баштама од 1950. и једну потпуно аутохтону моду, коју називамо рокенролом пре рокенрола, пошто је прави рокенрол код нас и у друге делове Европе стигао из Америке тек крајем педесетих година двадесетог века.
Е, ако је овде својеврсна постојбина рокенрола, онда ми имамо и ту традицију да поштујемо у пракси, то јест да свирамо и живимо рокенрол, без обзира на године. Друго, рок музика и култура су једна од најсуштаственијих творевина планетарног двадесетог века. Ретко која људска појава има тако интегративну моћ као рок музика. И зато она не умире, без обзира што су данашњи млади код нас, чини се, више окренути неким другим жанровима.
Шта су онда „Ораси“?
„Ораси“ су књижевнички бенд јер у свом концепту има музичко обликовање стихова највећих српских и словенских песника двадесетог века. Ми прво кренемо од анализе одабране песме, затим је рецитујемо у круг, потом је носимо у себи док једном из стихова не исцедимо мелодију. Дакле, ми не смишљамо своју музику, већ мелодију проналазимо у стиховима, пошто је лирика спој речи и звука. Једино што ми ауторски радимо је аранжман. Кроз „Орахе“ до сад је прошло, за двадесет три године постојања, преко шездесет музичара! Нестални су јер овакав концепт захтева огромно посвећивање и рад, а мало ко је спреман да нешто мисионарски ради. У саставу сам само ја од почетка, а друштво су ми правили и праве неки познати музичари, уметници, као и мноштво вредних, а недовољно познатих.
Имали смо до сада скоро двеста наступа у Србији и региону, често и на међународним фестивалима, попут „Нишвила“. Објавили смо до сад два албума: „Певану антологију“ са стиховима највећих српских поета 20. века и „Великословенску турнеју“ са песмама највећих словенских лиричара прошлог столећа. Управо припремамо и трећи албум „Песници без граница“ који ће отворити обрада чувене поеме „Гавран“ Едгара Алана Поа.
Имаш ли понуду за крај, који би био нови почетак?
Сви као да су окренути само једном циљу – новцу. А занемарују основну чињеницу да је новац тај жиг звери о коме говори Јованово Откровење! Ту је, пред нама, у нашим рукама, некима и под главама, све време. Тај жиг ће вероватно бити утискиван у нашу кожу да би се боље сачувао. Што би рекли стихови Бошка Обрадовића, аутора „Атомског склоништа“:
„Познати су и планови
Умоболних неких глава-
Да за вијек вјекова амен
Овај људски свијет одспава…“
Но, као што кажу стихови Миодрага Павловића у интерпретацији „Ораха“:
„Треба поново пронаћи наду
И лист са кореном на хумци краја.
Треба затворити капије на граду
И бранити се против новог змаја“