РАНЕ РАТА У БЕТОНУ: ГЕНБАКУ И ГЕНЕРАЛШТАБ КРОЗ ПРИЗМУ СЕЋАЊА

Када се говори о бомбардовању као историјској рани, две зграде постале су симболи тешких тренутака за своја друштва: Генбаку Доме у Хирошими и Генералштаб у Београду. Обе структуре преживеле су разорне експлозије и постале важне тачке колективног памћења, али начин на који су третиране након разарања био је потпуно различит.

Јапан је одлучио да сачува рану. Генбаку Доме је остао да стоји не зато што је био стабилан, леп или функционалан, већ управо зато што је био разорен, нагрђен и рањен. Јапан је већ 1966. донео одлуку да га трајно заштити као место сећања, а касније је уврштен на листу УНЕСЦО светске баштине. Њихова држава и друштво разумели су суштину: када срушиш последњи траг разарања, избришеш и последње питање. Јапан је желео да будуће генерације јасно виде шта се догодило 6. августа 1945. – не кроз фотографије или уџбенике, већ кроз саму структуру која је преживела ватрену лопту од неколико хиљада степени. Зато Генбаку данас није обновљен нити реконструисан. Стабилизован је тако да траје у облику у којем је пронађен, чувајући своју причу и лекцију за будуће генерације. Он је споменик, али пре свега доказ.

Ивана Живковић

Очување зграде има и едукативну димензију. Посетиоци из целог света долазе да стоје испред скелета, гледају деформисане стубове и зидове, и управо кроз непосредни контакт са стварношћу ужаса рата доживљавају лекцију коју

фотографије и књиге не могу да пренесу. Тиме Генбаку постаје не само симбол мира, већ и активни инструмент колективног сећања.

У Србији је слична прича добила сасвим другачији ток. У јавном дискурсу након 1999. рушевина Генералштаба у Београду, коју је пројектовао познати архитекта Никола Добровић, углавном је представљана кроз призму урбанистичких изазова и практичних препрека за развој центра града, док се историјска и меморијална вредност готово није истицала, а симболика НАТО бомбардовања остала у другом плану. Систематско институционализовање рушевине као простора сећања није спроведено, а пажња медија и коментатора била је усмерена, пре свега, на могућности валоризације локације и визуелни утисак.

Током више од две деценије након бомбардовања, питање Генералштаба углавном је остајало ван шире међународне пажње, а већа реаговања стручних организација појавила су се тек након најаве посебног закона у периоду 2024-2025. Управо тада, неколико релевантних међународних тела први пут је званично изразило забринутост у писаној форми, кроз саопштења, апеле и формалне „херитаге алерт“ документе. ИЦОМОС, Еуропа Ностра, ДОЦОМОМО и АЦЕ истакли су важност локације и указали на потребу стручног приступа, укључујући очување модернистичких карактеристика зграде и поштовање међународних стандарда у евентуалној реконструкцији.

Генералштаб је сада регулисан посебним законом, тзв. Леx

Специалис, који је Скупштина Србије усвојила 7. новембра 2025. Закон омогућава интервенције, делимичну реконструкцију и комерцијални развој локације, при чему примарни фокус остаје на урбанистичким и инвестиционим аспектима. У оквиру закона формално је предвиђена и могућност изградње меморијала или спомен-обележја, али његова едукативна и меморијална функција остаје секундарна у односу на развојни и комерцијални план. Генералштаб, наравно, није једини физички сведок бомбардовања, али је свакако најистакнутији и симболички најважнији у престоници, па би на тај нацин и требало да буде третиран.

За разлику од Хирошиме, где држава чува структуру као доказ, опомену и место сећања, у Београду је историјска рана третирана, пре свега, као сметња у контексту градских планова, а не као средство едукације и рефлексије. У Јапану свака деформисана греда и напукли зид служе као подсетник да се ужас рата не сме поновити. Деца у школским екскурзијама, туристи, академици и међународне делегације долазе управо да би осетили ту историју непосредно. Генералштаб никада није постао систематски обрађен простор сећања, споменичка или музеолошка локација. Рушењем би се изгубио аутентични доказ бомбардовања у центру престонице, док би чувањем могао да постане меморијални простор, део европске и светске мреже едукативних локација. Генбаку Доме се користи као место сусрета светских лидера, посетилаца и академика који проучавају последице нуклеарног напада. Слично би и Генералштаб могао постати кључна тачка за сећање на НАТО бомбардовање, историјску едукацију и културни туризам.

Ова два различита приступа јасно показују како друштва бирају шта ће задржати у колективној свести, а шта ће препустити забораву. Оба објекта су страдала под бомбама, али њихов послератни живот говори више о народима него о ратовима. Јапан је одлучио да сећање остане живо, чак и када боли. У Србији се сећање углавном преплиће са питањима развоја града. Док једна рушевина подсећа свет на последице нуклеарног рата, друга још чека да се друштво договори шта жели да сачува од своје недавне прошлости.