Раковић: Обавеза је Србије и Српске да не прихвате одлуку Суда БиХ негативну по Додика

РЕПУБЛИКА Србија и Република Српска су 8. јуна 2024. на Свесрпском сабору усвојиле Декларацију о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа. Ово је важан документ којим се потврђује и афирмише став Републике Србије и Републике Српске, као и делегата из других српских крајева, да је српски народ један и недељив, где год да живи.

Но, када је реч односу према тзв. БиХ, сматрам да је Декларација требало да избегава неке појмове, синтагме и чланове којим се наглашава поштовање територијалног интегритета тзв. БиХ, тиме и њених институција, јер је реч о творевини коју су муслимански и хрватски сепаратисти креирали разбијањем наше земље Југославије.

Тим деструктивним сепаратистичким деловањем управо је нанета штета српском народу.

Најбоље би било потпуно прећутати теме које се тичу територијалног или било каквог другог интегритета тзв. БиХ јер се ради о конструкту који тежи да споља и изнутра згази суверенитет Републике Српске односно српску државност западно од Дрине.

С тим у вези, у Декларацији непотребно стоји: „Полазећи од Устава Републике Српске, којим се у преамбули изражава опредељеност Републике Српске за потпуно поштовање и доследно примењивање Општег оквирног споразума за мир у БиХ, којим се недвосмислено прихвата, потврђује и гарантује уставно-правни положај Републике Српске, као једног од два ентитета који чине БиХ“.

Затим је члану 23. наведено је како „Свесрпски сабор констатује да је Република Српска задовољна високим степеном аутономије дефинисаним Дејтонским мировним споразумом, стога инсистирамо на суштинском и формалном провођењу Дејтонског мировног споразума, као међународног уговора који се не може једнострано или путем интервенционизма мењати. Свесрпски сабор сматра да Република Српска може у мери у којој оцени као целисходно да активира све надлежности које су према Дејтонском мировном споразуму предвиђене као надлежности ентитета“.

Поред тога, у члановима 24 и 25 ове Декларације написано је да „Свесрпски сабор осуђује свако непоштовање и кршење Дејтонског мировног споразума и демократских процедура у БиХ, наметање закона, прегласавање конститутивних народа, пренос надлежности са ентитетског нивоа на централни ниво, кршење људских права и слобода, те гарантованих права српског конститутивног народа на слободно и самостално одлучивање и деловање унутар дејтонске Босне и Херцеговине“ (члан 24) и да „Свесрпски сабор сматра непримереним постављање високог представника у БиХ супротно Анексу X Дејтонског мировног споразума, којим је прописано да је за именовање високог представника потребна сагласност страна уговорница, као и одговарајућа резолуција Савета безбедности Уједињених нација“ (члан 25).

Када је реч о суђењу председнику Милораду Додику у тзв. Суду БиХ, постоји бојазан да ће бити осуђен „због неизвршавања одлука високог представника“ Кристијана Шмита и тиме му се може изрећи мера трајне забране бављења политиком. Политичко Сарајево и западни империјалисти Додика сматрају непријатељем њихових интереса и пресуду желе као освету, јер се Додик херојски носио са изазовима који су му испостављени. Над њим се спроводи отворена сегрегација.

У складу с Декларацијом, према члану 24 обавеза Републике Србије и Републике Српске била би да не прихвате одлуке тзв. Суда БиХ, уколико те одлуке буду негативне по председника Додика. Посебно због тога што у члану 25 стоји да је Шмитово постављење „непримерено“. Међутим, Запад може везивати своје антисрпске кораке против Додика за став Републике Србије и Републике Српске – изнет и у Декларацији – да безрезервно прихватају целовитост и интегритет тзв. БиХ, упркос томе што обе српске државе не исказују сагласност с наметањем одлука и решења.

Поред тога, Република Србија и Република Српска су чланом 27 ове Декларације нагласиле да „интеграцију према Европској унији посматрају као стратешки циљ, који треба да се реализује кроз партнерски политички и економски оквир уз пуно уважавање националних интереса“.

Нажалост, Запад одлуку тзв. Суда БиХ може везати и за оданост Републике Србије и Републике Српске европским интеграцијама, јер Запад тумачи шта је у складу са европским интеграцијама. Чак би се и у образложењу одлуке тзв. Суда БиХ могли наћи појмови који би се тицали европских вредности.

Дакле, упућујем на то да не треба подвлачити никакву подршку интегритету тзв. БиХ као ни путу ка европским интеграцијама, јер би то могло да се испостави као контрааргумент када је реч и о пресуди Милораду Додику, а и када се ради о неким наредним антисрпским потезима политичког Сарајева и Запада.

Постоје два конструкта која деценијама раде о глави српском народу – тзв. БиХ и тзв. црногорска нација. Према тим конструктима треба храбрије искорачити, често и без рукавица. Нема превише потребе за мимикријом. Република Србија, Република Српска и Црна Гора треба да створе јединствену српску државу.

(Трибина је одржана 3. октобра у Прес-центру УНС – у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, а уз подршку Представништва РС у Србији)