Раковић: Муслимани у свом подаништву Западу виде шансу за хегемонију над Србима и Хрватима

Др Александар РАКОВИЋ

Босна и Херцеговина је наметнута државна творевина која нема будућност. Сва три народа доживљавају саживот у Босни и Херцеговини као оков. Раздруживање Босне и Херцеговине је једино разумно решење како би се сви народи разрешили неподношљивог терета.

Стога је право на самоопредељење Републике Српске пут ка остваривању слободе.

Деколонизације Босне и Херцеговине неће бити. Немамо илузију да ће се колонизатори повући из протектората званог БиХ. Ниједна колонијална сила, па ни ова глобалног Запада, није добровољно напуштала просторе које је насиљем запосела.

Притом, део становништва у Босни и Херцеговини – већина муслимана – жели да буде у колонијалном статусу. Њима одговара да буду поданици јер им то, сматрају, омогућава да у време исламофобије очувају наклоност западних империјалиста.

То виде и као начин да се на силу очува протекторат Босна и Херцеговина. У том протекторату, муслимани као поданици Запада, виде шансу да заједно са својим колонизаторима успоставе хегемонију над Србима и Хрватима, у наметнутој државној творевини БиХ.

Политичко Сарајево само декларативно говори о саживоту, док је и за њих живот у наметнутој државној творевини БиХ оков око ноге, исто као за Србе и Хрвате. Само што би Срби и Хрвати да тај оков збаце раздруживањем из тзв. БиХ, а муслимани да га збаце тако што би успоставили хегемонију над хришћанима на читавом простору Босне и Херцеговине.

Међутим, муслимани треба да имају у виду да подаништво, када се генерацијама преноси с колена на колено, прети да постане колективна карактерна особина. Тиме би се она придодала конвертитству и мимикрији, које одавно оптерећују стабилност њиховог идентитета.

Већ су најмање две генерације муслимана Босне и Херцеговине, након што су разбили Југославију, стасавале у односу подаништва према Западу. Сада на тај начин васпитавају и трећу генерацију која управо сазрева.

Муслимани су у протекторату Босна и Херцеговина због сасвим погрешне политике својих политичких и верских елита, заволели сопствене завојеваче из Вашингтона, Лондона и Брисела. И сигурни су да је нормално волети оне који су од њих направили пуку колонију.

Расељавају их по свету, асимилију их у западна сегрегационистичка друштва, али тако да никада не постану грађани првог реда.

Боље нису ни могли да очекују, кад су већ за интересе империјалног Запада уништили нашу земљу. Ко неће брата за брата, добиће туђина за господара. Наши муслимани сами су себе дотле довели.

Но, када већ није могуће деколонизовати Босну и Херцеговину, јер то политичко Сарајево неће, онда се треба фокусирати на путеве да се Република Српска разреши непотребног терета и ток окова око ноге званог протекторат Босна и Херцеговина.

Република Српска је најзрелији субјект на простору бивше југословенске републике Босне и Херцеговине. Формирана је као држава српског народа западно од Дрине и има истоветан тип српске државности Србије као Република Србија.

Република Српска је гаранција да западно од Дрине више никада неће догодити геноцид над Србима, на исти начин као што је Израел гаранција да се геноцид више неће догодити над Јеврејима.

Српски народ као зрео и државотворан, треба да доноси и такве одлуке које се тичу будућности Републике Српске. Стога би остваривање права на самоопредељење Републике Српске било пут у слободу, начин да се оков трајно одбаци.

То би било корисно за сва три народа која су насилно угурана у Босну и Херцеговину. Док Хрвати у БиХ то виде, муслимани у БиХ то још увек не виде. Али, није наша ствар да размишљамо о томе како да отворимо очи неком ко жели да буде колонија.

Срби треба да гледају своја посла, а пред нама је суштински важан посао. Наш најважнији национални задатак треба да буде уједињење Републике Србије, Републике Српске и Црне Горе у јединствену српску државу.

Радимо на томе сваки дан, да бисмо то остварили. Победиће Срби.

(Трибина је одржана 8. јуна у Прес-центру УНС уз подршку Представништва РС у Србији, а г. Раковић је говорио на тему „Самоопредељење Републике Српске као пут достизања слободе“)