РАЈКО ПЕТРОВИЋ: Мрачна колонијална прошлост Западне Европе

Најбољи лек за неоколонијализам који се у разним формама сервира народима и државама широм планете јесте подсећање на ужасе колонијализма и стално писање о истом

Зборник Суочавање Европе са њеном колонијалном прошлошћу, који је издао Институт за европске студије у Београду, а чији су уредници моја маленкост, Данило Бабић и Јелена Вићентић представља редак и важан покушај приближавања феномена колонијализма и постколонијализма домаћој јавности. Иако је и српски народ био жртва својеврсне колонизације (нпр. аустроугарске у Босни и Херцеговини), домаћа наука и струка од распада бивше Југославије и пропасти идеје Покрета несврстаних до данас се готово у потпуности удаљила од дате тематике. Алудирајући на Фанонове Презрене на свету, можемо рећи да су Срби до данас остали „презрени међу белима“.

За колонијализам се каже да је „грех Европе“, што је погрешна, непрецизна, па чак и малициозна тврдња. Он је, заправо, изум, грех и никада до краја и у потпуности расветљена мрља Западне Европе као специфичне културолошке целине. Западна Европа се неретко упушта у ревизионизам посматраног периода, кога се неки још увек сећају с носталгијом и ентузијазмом. Нил Фергусон у свом делу Царство: како је Британија саградила модерни свет колонијалне „јунаке“ описује као „храбре пустолове“ који у људима треба да пробуде симпатије. Ник Лојд у делу Масакр у Амритсару описује масакр над Индијцима у истоименом граду у Пенџабу у Индији (духовној престоници Сика) са сетом, али не зато што је те кобне 1919. године само у једном дану убијено између 400 и 1.000 Индијаца, а преко 1.100 рањено, већ зато што сматра да је тај догађај поколебао жељу и вољу Британаца да владају светом.

За разлику од Роберта Јанга који је о колонијализму писао и говорио зарад „одавања почасти тријумфу над њим“, ретки су аутори који се усуђују да баце светло на данас „беспрекорно чисте“ биографије некадашњих западноевропских владара. Тако данас мало ко зна о нехуманом и расистичком односу Винстона Черчила према Индијцима, о чему је сведочио његов савременик и високи функционер британске колонијалне администрације Лео Емери, образлажући да је Черчил одбијао својевремено да се у Индију пошаље хуманитарна помоћ јер се „Индуси размножавају као зечеви“, док је на тврдње да народ тамо умире од глади охоло одговорио: „Како онда Ганди још није умро?“

Сесил Роудс, челни човек некадашње „Британске јужноафричке компаније“ која је експлоатисала природне ресурсе на том простору и оснивач државе Родезије (данашњи Зимбабве), упркос томе што је био нескривени расиста који је тврдио да су Британци прва раса света и сањао уједињење свих Англоамериканаца под једном империјалном заставом, и данас има стипендију за школовање студената у Великој Британији у његову част.

Иберијска машинерија

Своје колоније имали су и стари Грци, Феничани и Римљани, али се колонијализам у правом смислу речи развија са великим географским открићима од стране Португала и Шпаније, а касније га читав низ западноевропских земаља развија и усавршава до те мере да је успео да опстане у својој сировој и окрутној експлоататорској форми све до друге половине 20. века. Дуговечност португалске колонијалне машинерије, која је трајала од освајања Сеуте 1415. године до повлачења из Макаоа 1999. године, односно до 2002. године, када је Португал признао независност Источног Тимора, никога не оставља равнодушним.

Чини се да је португалски однос према затеченом урођеничком становништву данашњег Бразила остао у сенци много моћније Шпанске империје на том простору. Када је Педро Алварес Кабрал открио обале Бразила 1500. године, племена попут Тапуија и Тупија бројала су око 2,5 милиона људи. Сто година касније, њихов број био је десетоструко мањи. Иако су племена у унутрашњости Амазоније дуго одолевала, њихов број је од 1900. до 1957. смањен за милион на 250.000, што је само један од примера који говори да су власти новостворених латиноамеричких земаља имале ништа другачији однос према урођеничком становништву у односу на Португалце или Шпанце некада.

Може се рећи да су управо Португалци били пионири робовласничког израбљивања афричких црнаца. Не само да су афричке робове продавали (процењено је да су европске колонијалне силе током периода колонијализма свеукупно преко Атлантског океана пребациле око 11 милиона робова), већ су их користили и за сопствене потребе, па су тако почетком 16. века 10 одсто становништва Лисабона чинили управо робови. Колико се Португал грчевито борио да сачува своје поседе у Африци говори податак да је током Португалског колонијалног рата (1961-1974) ова земља издвајала 40 одсто буџета за финансирање истог у коме је учествовало око 145.000 Португалаца, а који је иза себе оставио 50.000 мртвих у Анголи, 60.000 у Мозамбику и 6.000 у Гвинеји Бисао.

Шпански колонијални модел почивао је на пигментократији, где су порекло и боја коже одређивали друштвени статус. Оно што је занимљиво јесте да су Шпанци у својим колонијама примењивали нешто што се може назвати ауторасизмом, јер Шпанци који нису били рођени на тлу континенталне Шпаније (тзв. креоли) никада нису могли напредовати до самог врха друштвене хијерархије. Иако су шпански злочини у Америкама далеко познатији јавности од неких других, размере истих нису до краја расветљене. Мирољубива и спиритуална Таино цивилизација на карипским острвима збрисана је са лица земље за свега неколико деценија. Број домородаца у Мексику је због убистава, исцрпљујућег принудног рада и болести смањен са 25 милиона 1518. године на 700.000 почетком 17. века. Свеукупно, процењено је да је за 300 година шпанске власти на америчким континентима број домородаца смањен за чак 9/10.

Римокатоличка црква никада до краја није расветлила своју улогу током колонијалне епохе, иако су последњих деценија приметни позитивни помаци. Папа Јован Павле II је на 500. годишњицу Колумбовог открића Америке, боравећи у Доминиканској Републици, упутио извињење за „бол и патње“ које је Римокатоличка црква нанела Индијанцима током историје. Папа Бенедикт XVI је, међутим, 2007. године у Бразилу изјавио да су „Индијанци чезнули да постану хришћани“. Опроштај од Индијанаца за злочине и недела Римокатоличке цркве поново је затражио папа Франциско, први папа Латиноамериканац у историји, током посете Боливији 2015. године.

Европски колонијализам

Британци не само да су током колонијалне епохе имали највећу империју у историји човечанства, већ су се истицали по охолим и суровим методама којима су гушили сваку побуну локалног становништва у колонијама, а које се по Арви Аван, барем када је реч о Индији, могу поредити са односом нациста према побуњеницима на освојеним територијама. Не треба заборавити да је од 1857. године Индија под директном влашћу британске круне и да је свака прича о евентуалној необавештености исте о злочинима који су се тамо збивали крајње неозбиљна. Роза Луксембург је тврдила да је британска власт у Индији уздрмала темеље тамошњег друштва, не само јер је израбљивала продуктивне способности урођеника, већ и зато што је уништавала њихову хиљадама година грађену друштвену организацију. Британска индустријска достигнућа, којима се свет и данас диви, била су изграђена на „царству смрти и ужаса“ милиона поробљених народа.

Белгијски колонијализам је тема која се у Бриселу, де факто престоници Европске уније и симболу европских вредности попут слободе, људских права и демократије, вешто избегава, иако је по својој суровости био раван најгорим злочинима у историји човечанства. Белгијски краљ Леополд II је својом крајње суровом и експлоататорском влашћу у Конгу одговоран за смрт између шест и 20 милиона урођеника који су зарад стицања краљевог личног профита убијани, изгладњивани и исцрпљивани тешким физичким радом до смрти, што је Хочхилд назвао једним од највећих покоља у људској историји.

Мало је познато, међутим, да је белгијска расистичка „политика великих носева“ у Руанда-Урундију (данас државе Руанда и Бурунди) направила поделу између Хуту и Тутсија која је створила основу за геноцид који је над овим другима почињен 1994. године. Да је Белгија нерадо пристајала на независност њених бивших колонија говори и извештај белгијске државне комисије из 2000. године у коме се доказује да је ова земља уз помоћ ЦИА-е организовала убиство Патриса Лумумбе. Ипак, Краљевски музеј Централне Африке у Тервурену и даље велича супериорност европске културе у односу на примитивне афричке домороце, а помоћник белгијског стрип јунака за децу Тинтина „Црни Петар“ се, упркос противљењима дела јавности, и данас представља са минималним разликама у односу на мајмуне, те као лењ и глуп.

Немачки колонијални подухвати на афричком континенту били су увертира за оно што ће уследити у време владавине Адолфа Хитлера. Немачка источна Африка (данашњи Бурунди, Руанда и Танзанија) је почетком 20. века бројала око 400.000 робова, а у „Маји-Маји рату“ на том простору Немци су убили између 80.000 и 100.000 Африканаца, а услед глади и немаштине страдало их је још око 300.000. На територији Немачке југозападне Африке (данашња Намибија) устанак народа Хереро и Нама (1904-1907) завршен је правим геноцидом над њима, где су мушкарци немилосрдно убијани, а жене и деца затварани у концентрационе логоре, где се истицао заповедник немачких војних јединица Лотар фон Трота тврдећи да, примењујући идеју „борбе раса“, „истребљује побуњеничка племена потоцима крви и потоцима новца“.

Сан Рихарда Вагнера, по којем је у далекој младој Немачкој на новим континентима требало створити нешто сасвим супротно у односу на шпанску поповску кланицу у Новом свету или енглеску немилосрсну потеру за тамошњим благом, претворио се у најгори кошмар.

Холандија је у трговини робљем и пракси ропства предњачила вековима. Тако је само у Суринам у периоду између 17. и 19. века доведено 213.000 робова. Ова земља је много више од других била строго утилитаристички усмерена на извлачење профита из колонија, без претеране жеље за стварањем уређеног политичког или друштвеног поретка у њима, што је чувени холандски ,,принц поезије“ из 17. века Јуст фан ден Вондел описао стихом „Куд год нас профит одведе, до сваког мора и обале сваке, љубав према добити оно је што нас води у широког света луке“.

Историчар Мохтар Лубис објашњава да су Холанђани вођени похлепом у Индонезију донели уништење и смрт свему што им се нађе на путу „као да су запоседнути“, до крајњих граница игноришући индонежанску културу, достојанство и осећај за част. Холандска опседнутост Индонезијом и „незамисливост Холандије без Индонезије“ видела се крајем 1940-их, када се она грчевито борила да задржи поменути простор под својом контролом. Иако у томе није успела, иза себе је само у индонежанском рату за независност оставила 150.000 погинулих и небројене случајеве мучења и силовања. Све поменуто, ипак не задире у и данас неговани идеал холандског човека по Хугу Гроцијусу, који је једноставан, вредан, богобојажљив и окренут ка трговини, праву и закону.

Посебно је трагична колонијална судбина Хаитија. Ова карипска земља смештена на западном делу острва Хиспањола била је међу првима на удару шпанских конквистадора који су збрисали тамошње урођенике, па су касније били приморани да доводе афричке робове као радну снагу на плантажама. Преци данашњих Хаићана не само да су морали да раде најтеже послове у екстремно тешким условима за Шпанце, а потом и за Французе, већ су морали истовремено да се навикавају на нов животни простор и да изграђују нови језик (данас креолски хаићански) упоредо градећи оно што се данас назива хаићанском нацијом.

Хаићани су први на простору Латинске Америке смогли снаге да се ослободе од метрополе (1804. године) и чинило се да ће то овој земљи дати предност у развоју. Француска колонијална управа је, међутим, оставила толико дубоке ожиљке да су прве жртве слободног Хаитија били белци, а потом и мулати, док су хаићански црнци касније проживели стравични „Першунски масакр“ који је над њима спровео доминикански диктатор Рафаел Трухиљо. Западноевропску окупацију заменила је америчка, прво војна 1915. године, а потом и дискретна политичка и економска која траје до данас у земљи која се сматра једном од најсиромашнијих на свету.

Нордијски колонијализам

Нордијски колонијализам је данас тема која се ретко среће, вероватно зато што су данас друштва попут шведског или данског синоними за социјалдемократију и најширу могућу друштвену и политичку толеранцију. Ипак, овај „недужни“ и „незамисливи“ колонијализам, каквим га нордијска јавност неретко представља, био је све само не такав.

Данско-норвешка држава имала је своје градове-утврђења на Златној обали Африке и тамо активно трговала робљем. Робови који би се побунили неретко су завршавали затворени у мале гвоздене кавезе и остављани да умру на усијаном сунцу. Данска је своје власништво над Гренландом правдала тезом да је реч о племенитој мисији вођења Гренланђана од примитивног ка нивоу савременог света. Мало је позната језичка и културна асимилација коју је Данска интензивно спороводила на том простору, као и присилно премештање становништва у приобалне градове.

Жртва колонијалног расположења Норвешке, Шведске и Финске био је и аутохтони народ Сами на северу Скандинавског полуострва. Тако је еугеничар Кристијан Емил Шрајнер сматрао да Сами „као раса припадају детињству људског рода“, истичући супериорност нордијске расе над „примитивном лапоноидном расом“. Сами никада нису били у потпуности интегрисани у нордијска друштва, не само због другачијег физичког изгледа, већ и због другачијег језика, културе и вере (махом православни хришћани).

Шеф норвешке делегације на преговорима у Версају 1919. године Фриц Ведел Јарлсберг предлагао је да Норвешка добије неку од бивших немачких колонија у Африци, довољно малу да не иритира велике колонијалне силе попут Енглеске, али довољно велику да допринесе развоју норвешке индустрије и пољопривреде, што се не уклапа у савремени наратив Норвешке као крајње хумане према земљама тзв. Трећег света.

***

Успон западноевропских колонијалних сила имао је глобалне политичке и економске последице. Једна од „жртава“ истих било је и Османско царство, чије су бројне територије временом биле раскомадане између Велике Британије, Француске и Италије. Французи су крајем 19. и почетком 20. века под протекторат ставили Алжир, Тунис и Сирију; Британци Египат, Палестину, Ирак и Кипар, а Италијани Додеканезу и Триполитанију. Провизорне границе које су протектори повлачили на датом простору оставиле су готово трајну подлогу за конфликте између тамошњих држава које су тек након Другог светског рата успеле да стекну независност. Посебно је занимљив случај Ирана као једне од ретких ваневропских земаља које су успеле одолети европској колонизацији. Вешто искористивши супарништво Русије и Уједињеног Краљевства на простору Средње Азије у периоду тзв. Велике игре, каџарски Иран је остао непокорен, што је било важно у даљем обликовању националне свести.

Свеукупно гледано, може се рећи да се наследнице некадашњих европских колонијалних сила никада до краја нису суочиле са „тамним мрљама“ њихове прошлости. Размере многих злочина почињених у Африци, Латинској Америци и Азији никада неће бити до краја докучене, а катастрофалне последице политика метропола некадашње колоније и данас осећају и питање је да ли ће се икада опоравити. Најбољи лек за неоколонијализам који се у разним формама сервира народима и државама широм наше планете јесте подсећање на ужасе колонијализма и стално писање и читање о истом, јер је, како је то рекао Тарик Рамадан, образовање једини начин да се одупремо колонијализму. Зато циљ овог зборника јесте да у читаоцима пробуди „мржњу према колонијализму, а не Французима“, како је то говорио први председник Туниса Хабиб Бургиба.

 

Рајко Петровић је мастер политиколог, сарадник Института за европске студије и докторанд на Факултету политичких наука у Београду. Добитник је награде Универзитета у Београду за најбољег студента генерације. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: Collezione RMCA Tervuren/A. Gautier

 

Извор Нови Стандард