”Рафали” над Србијом, или: Како се Кристофер Хил претворио у Марију Захарову

Србија ће, ако све буде по плану, кроз два месеца с Француском потписати уговор о куповини њених ”рафала”. Питање је, само, какав је то план и чему он служи.

Наше невесело искуство с НАТО агресијом пре четврт века, и све потоње невесело искуство с агресивним НАТО реформама наше војске које су је свеле на фактор привлачења уместо одвраћања непријатеља, укратко, сви ти покушаји наших непријатеља да нас разоружају јасно нам показују зашто морамо да се наоружамо.

Та рачуница је, барем, једноставна: ништа није превише скупо ако служи нашој одбрани из простог разлога што је капитулација неупоредиво скупља. Тако да је свако улагање у јачање наших одбрамбених способности оправдано тачно у мери у којој ћемо тиме ојачати своју способност да се одбранимо. За не-дај-Боже.

Управо то не-дај-Боже, међутим, и ремети ову једноставну рачуницу када су француски ”рафали” у питању. Не зато што су лошији од нечег другог што можемо да купимо за исте паре него зато што је њихова најбоља особина стопроцентна НАТО интероператибилност, како је заједљиво указала америчка амбасада у Београду.

Та њихова најбоља особина, наиме, у нашем је случају – најгора. Ово, наравно, стога што једино од НАТО-а имамо да се бранимо – нема никог другог да нас нападне као што су нас они већ напали – па зато и реална опасност да нам ти авиони ничему неће служити баш када нам не-дај-Боже стварно буду потребни.

На ту опасност, уосталом, исувише упадљиву да би могла да се игнорише, скрећу пажњу и руски војни блогери окупљени у познатом пројекту ”Рибар” чији је лидер Михаил Звинчук одликован државним Орденом за заслуге за отаџбину, а налази се и под санкцијама Европске уније. Те нас из такве перспективе двоструко одликованог противника разних НАТО агресија опомиње да би ”рафали” могли да се ”претворе у кофере без дршке” који ”постоје али су неупотребљиви”. Јер Французи, дакле, НАТО, једноставно могу да нам ускрате резервне делове и сервисирање, и то је та дршка без које кофер не служи ничему.

Узгред буди речено, интересантно, истом приликом ”Рибар” исказује и приметну дозу разумевања за то што може да не служи ничему тако што без ироније опомиње и да ”братски народ Русије још нема других опција”. Јер, кажу – обратите пажњу на фактор времена – ”у овој фази набавка наоружања из Руске Федерације спада у домет научне фантастике” због логистичких разлога и ”оптерећености наших” – руских – ”производних линија”…

Избор наоружања, међутим, не представља само производно-логистичку, нити искључиво војну, већ и (гео)политичку чињеницу. Па у том смислу француским ”рафалима” над Србијом олакшавајућу околност може да представља само податак да над њом нису летели и ’99. са осталим француским и НАТО авионима – па се тотална перверзија куповине авиона какви су нападали Србију избегава – али и та је олакшавајућа околност само делимична из простог разлога што ”рафали” тада још нису били стављени у оперативну употребу.

Сва непријатна симболика на страну, него, поставља се уистину озбиљно питање да ли најављена куповина француских ”рафала” који су стопроцентно НАТО интероператибилни представља и најаву пропорционалног геополитичког заокрета којем се традиционално противи више од 80 одсто грађана Србије? Тим пре што је истом приликом сусрета у Паризу француски председник Емануел Макрон од српског председника Александра Вучића изричито захтевао Косово као залог европске будућности Србије која Макроновим речима, представља ”геополитички избор”. Као што је познато, с укљученим гушењем Републике Српске и увођењем санкција Русији као обавезним састојцима тог избора.

Да ли Србија добија пакет-аранжман који не жели, и то по цени од три милијарде евра за француске ”рафале”?

Избор таквог пакет-аранжмана Србија овом приликом изгледа није направила. Тако је, макар, рекао онај који се о томе највише и пита, председник Србије, обећањем да ће се против НАТО-а борити и у Уједињеним нацијама против његове резолуције о Сребреници, и против такозваног Косова у Савету Европе, и ставом да Србија не уводи санкције Русији као што их није увела ни до сада. Ништа мање, наравно, о свему овоме грађани Србије од свог председника и не очекују.

Што значи пак да питање остаје: Ако ”рафалима” нећемо да се бранимо утолико што не можемо НАТО авионима да се бранимо од НАТО-а, а истовремено нећемо ни да капитулирамо пред НАТО-ом у споменутој количини стопроцентне интероператибилности, чему онда они служе у замену за три милијарде евра?

Одговор би могао да лежи у француско-немачком плану за Србе с обе стране Дрине и околности да Емануел Макрон није мање трговачки путник од Олафа Шолца. Који путује у Кину да види шта може да истргује за немачку привреду која посрће, а ништа мање не посрће ни француска привреда. Што ће рећи да три милијарде најављене српске инвестиције у француску наменску индустрију могу да се схвате и као својеврсни мито за Емануела Макрона.

Наравно да тај новац не може да га натера да одустане од француско-немачког плана за Косово, није га навео ни да одустане од подршке немачкој резолуцији о Сребреници, али тако нешто вероватно да није реално ни очекивати (чак и ако најављени посао с ”рафалима” буде остварен, а знамо да су у том погледу Французи крајње непоуздани чак и на сопствену штету).

Овде су, међутим, нијансе у питању, и, што се тога тиче, ево једне занимљиве нијансе у облику упадљивог контраста. Док Макрон прима Вучића у званичну посету, Немци у Бундестагу примају антивучићевску (прозападну) опозицију и пружају јој пуну подршку. И Немцима и Макрону је циљ, што се Србије тиче, исти, то смо већ утврдили, него, ако подмићивање Макрона може да релаксира притисак на Београд – макар и да у томе свом силином не саучествује и Француска као што то отворено чини Немачка, а то заузврат повећава шансу да притисак издржимо уместо да поклекнемо – зашто и да не пробамо да их у том погледу раздвојимо…

За такву врсту неочекиваног захвата као што је раздвајање природних савезника, рекло би се, извесна способност постоји. Јер, како другачије објаснити гневни напад Драгана Ђиласа на Кристофера Хила у склопу кога је амерички амбасадор јавно оптужен да се ставио на страну Александра Вучића. Шта год да је то међу свима њима, евидентно је да је разлаз Ђиласа и Хила постао до те мере дубок да се, ето, излио и у јавности; и поврх тога је јасно да је узрок тог њиховог сукоба личне а не (гео)политичке природе, јер, не само да Ђиласови сарадници нису отишли у руску Думу него у немачки Бундестаг да се жале на Вучића, него је и његов крунски доказ против Кристофера Хила била оптужба да се претворио у Марију Захарову.

Што, наравно, осим што није тачно, не значи и да Ђилас није у праву кад каже да Хил – и, да прецизирамо, ма који други амерички амбасадор – нема шта да тражи у српској скупштини кад се тамо разговара о српским изборима; наиме, шта ће нам избори ако ће се о томе нешто питати амерички амбасадор.

Толика слобода Србије, нажалост, још је довољно далеко да морамо да трпимо и овакве појаве. И да истовремено издржимо све француско-немачке и остале НАТО планове о стопроцентној интеропратибилности бар док спомињана набавка наоружања из Руске Федерације, са свим својим геополитичким значењима, изађе из домена научне фантастике и логистичко-производних ограничења.

А да ли ће куповина француских ”рафала” као средства за куповину времена вредети колико и њихова набавна цена, као и обично, знаћемо тек кад буде прекасно да се било шта промени.