Рафаел Фахрутдинов: Јевгениј Пригожин – од хероја до издајника

Пре неколико недеља шеф ПВК „Вагнер” био је готово идол значајног дела руског друштва. Међутим, побуна коју је организовао открила је суштину овог човека у чијој је унутрашњости, како каже један од команданата Донбаса Александар Ходаковски, откривен „пакао”. Како и зашто је Пригожин кренуо на пут издаје и преваре?

Борци Вагнеровог ПВК-а учествују у руској специјалној операцији у Украјини скоро од самог почетка – од средине марта 2022. године. „Вагнеровци” су потом бачени у борбе у Попасни – једној од најнапетијих тачака Луганско-Доњецког утврђеног подручја. Заједно са другим јединицама руских оружаних снага, борци Вагнера су почетком маја заузели то село.

Крајем јула термоелектрану Углегорск у Светлодарску је заузео Вагнеров ПВК, а Соледар је заузет у јануару ове године. У мају је Вагнер однео своју најзвучнију победу – Оружане снаге Украјине су истеране из Артјомовска, за који су борбе трајале више од 220 дана. Над градом је подигнута руска застава.

Оптужба сабораца

У позадини војних успеха свог ПВК-а, Пригожин је стекао медијску славу и имиџ особе која се не плаши да критикује генерале и званичнике и покреће осетљива друштвена питања. Његова брутална реторика изазвала је симпатије ултрапатриотске публике. А наши сопствени медијски ресурси су појачали овај ефекат. Ипак, и тада су код упућених били видљиви неки алармантни сигнали.

„Увек бих се јежио кад сам гледао како се лик Пригожина диже на пиједестал”, износи своја запажања Александар Ходаковски, заменик начелника Одељења Националне гарде ДНР. „Градио је споменик себи – и за то добијао похвале, као борац против корупције и осредњости… А било је потпуно јасно да не издржава фирму самостално и да добија све што му је потребно”. Према Ходаковском, у Пригожиновом сукобу са војском „ароганција је, као карактерна особина, такође играла улогу”. Ходаковски каже да је „схватао какав је пакао у овом човеку, разумевши шта нас на крају чека”.

До тог тренутка противречности између Пригожина и представника војног врха нису биле критичне. Врхунац је дошао у јуну 2023. Прво је Пригожин објавио снимак који наводно показује последице ракетних и бомбашких напада руских оружаних снага на „позадинске кампове” његове јединице. Другим речима, оптужио је руске војнике да су напали сопствене саборце. А онда су јединице ПВК „Вагнер” отпочеле отворену војну побуну – повукле су се са својих места размештања, заузеле штаб Јужног војног округа у Ростову на Дону и почеле да марширају у правцу Москве.

Председник Владимир Путин је, у хитном обраћању грађанима, истакао да је земља суочена са издајом. Он је поступке Вагнеровог ПВК-а назвао „убодом у леђа”.

Осуда оружане побуне

„Превелике амбиције и лични интереси довели су до издаје. До издаје своје земље, свог народа и идеје за коју су се, раме уз раме са осталим нашим јединицама и појединицама, борили и гинули војници и команданти Вагнерове групе”, рекао је председник. Подршку председнику дали су активни борци СВО, ветерани Северног војног округа и агенције за спровођење закона. Шефови свих грана власти и шефови региона, свих политичких партија, водећих јавних удружења и верских конфесија најоштрије су осудили покушај оружане побуне.

Руско друштво није дочекало Пригожинову побуну са одобравањем (на шта је вероватно рачунао), већ са презиром и негодовањем.

Људи који су донедавно са одобравањем говорили о Пригожину видели су другу страну овог човека, раније скривену од јавности и маскирану личним ПР-ом. „Мора се признати да је Пригожинов рад са медијским ресурсима обављен на високом нивоу. Позиционирао се као личност која говори истину, не увек пријатну за становништво, те као наводно једини човек којем се може веровати. Тиме је стекао симпатије и подршку у друштву”, истиче је Максим Григоријев, први заменик председника Комисије грађанске коморе Руске Федерације за јавну контролу и рад са грађанским иницијативама.

Поред саме чињенице о побуни и спремности да пуца на руске војнике, што се у руском друштву није могло примити са одобравањем, Пригожина је изневерило и отворено жонглирање чињеницама, коме је прибегао да оправда своје поступке. „Материјал о наводном удару Оружаних снага РФ на базу Вагнера оштро се разликовао од осталог садржаја. За људе који се макар и минимално разумеју у војна питања, овај Пригожинов видео је изгледао неуверљиво. На пример, када је говорио о својим губицима током напада на Артјомовск, Пригожин се није устручавао да покаже тела мртвих војника Вагнеровог ПВК-а. Овај пут, међутим, није показао ниједног убијеног. То је, наравно, одмах изазвало питања”, истакао је стручњак.

Његове даље акције, започете под тако сумњивим изговором, такође нису улиле поверење друштву, доводећи у питање целокупну логику овог „марша”.

Није изненађујуће што је Пригожинова побуну наишла на осуду грађана Русије, иако су Пригожинови медијски ресурси и украјински Центри за информационо-психолошке операције (ЦИПСО), који су се укључили у драматизовање ситуације у Русији, покушали да створе утисак да обични грађани подржавају незаконите радње Вагнера. „Током ове побуне, комуницирао сам на мрежи са припадницима јавне коморе Ростовске области, тако да имам пуне информације о томе шта се тамо дешавало” – каже Григоријев. Подршке Вагнеру практично није било, изузев изолованих случајева. Већина мештана пришла је борцима и замерила им због побуне, говорећи: „Непријатељ није овде. Правовремена изјава председника о ономе што се дешава само је учврстила Ростовљане у њиховој позицији”, нагласио је саговорник.

Разоткривање непријатеља

Занимљиво је да се неколико десетина бораца Вагнеровог ПВК-а предало полицији током повлачења из Ростова на Дону и других региона. Рекли су да не желе да се врате у своје кампове и предали оружје, пренео је блогер Иља Ремесло на свом Телеграм каналу. „Још један доказ да је побуњеник Пригожин прерачунао и подметнуо чак и својим борцима – да не спомињемо остатак друштва. Чак ни присталице ‘кувара’ више не расправљају озбиљно о његовим лажима о ‘удару’ на ПВК Вагнер који је искоришћен као повод за побуну. Друштво у целини је брзо схватило о чему се ради и окупило се око легитимне власти”, написао је он.

Чудно је да су имиџ борца против неправде и издаје, који је Пригожин активно експлоатисао, разоткрили чак и непријатељи Русије – представници америчке обавештајне заједнице. Барем тако преноси Си-Ен-Ен, позивајући се на америчке званичнике. Они Пригожинове тврдње о недостатку муниције за ПВК „Вагнер” виде као намерну обману чији је циљ био да се постави темељ за потенцијалну војну побуну. А лаж о нападу на базу Вагнера 23. јуна била је само изговор – амерички обавештајци су пре недељу дана упозорили Пентагон и Белу кућу о плановима за припрему такве побуне.

На дан побуне, Ходаковски је рекао да већина бораца Вагнера није била упућена у планове команде: војницима је речено да су пребачени у одбрану Белгородске области. Према његовим речима, многи борци су били изненађени даљим током догађаја, када су уместо Белгородске области завршили у Ростову на Дону.

„Пригожин је, између осталог, изгубио информациони рат и завршио у изолацији. Како се ситуација развијала, Пригожин је само губио присталице, а садашњи и бивши борци његовог ПВК-а су се дистанцирали од учешћа у побуни”, изјавила је Наталија Линдигрин, генерални директор АНО „Института за регионалне проблеме”.

Очигледно је недостатак подршке побуни и консолидација друштва против покретача немира натерао Пригожина да напусти војну авантуру, која је претила да пролије много крви. Као резултат тога, пристао је на услове Кремља и Минска: да повуче своје јединице и – добивши гаранције безбедности – оде у Белорусију.

Бонапартизам

За врло кратко време од само годину и по дана, Пригожин је од личности познате у уским круговима израстао до хероја специјалне операције – и на крају се показао као издајник којег су прождрале сопствене амбиције и неспособност да интересе Отаџбине стави изнад личних. Песник и публициста Игор Караулов написао је у својој колумни за лист „Взгляд” да је Пригожин заражен бонапартизмом, пошто је од миљеника земље постао издајник.

„Пригожин је био талентован војни организатор, његов Вагнеров ПВК, који он назива ‘најбољом пешадијом на свету’, остварио је изузетну победу у Артјомовску. Али ипак, према његовим речима – за овај успех је дато 20 хиљада живота. И сада се намеће мисао: зашто је Пригожин заиста морао да положи ове животе? Зарад победе Русије или зарад стицања ауторитета који би му омогућио да постане Наполеон, да оправда своју издају? Односно, сам Пригожин је за једну ноћ довео у питање подвиг својих момака”, истакао је Караулов.

„Ни данас ситуација није лака, али јуче је све висило на танкој нити. Они који разумеју шта се догодило и колико смо били близу пораза, никада неће разумети оне који су подржали вагнеровце, радујући се што је неко изазвао власт”, истиче Ходаковски у дану након завршетка побуне.

Као резултат свега, грађани су се окупили око легитимне владе и председника, који су устали против побуне и издаје. А Русија је избегла крвопролиће, још једном рушећи очекивања русофоба, који су се порадовали.

 

Превод Остоја Војиновић/Нови Стандард

 

Извор: Взгляд