РАДОВАН ПАНТОВИЋ: Ко ће нам децу васпитавати

Изградња дечије личности одвија се у породици, она је срце цивилизације, зато ће праву меру васпитања пре наћи родитељ него администрација коалиционих влада или „независни” активисти

Половином прошлог века, већина америчких породица имала је у кући само једну књигу, Библију. Ако је неко и пожелео још једну, набављао је обавезно „Како васпитавати дете” по доктору Споку. Овај вредни педијатар, психоаналитичар, потпуно је обрнуо традиционални васпитни стил. У центар неприкосновене пажње поставио је љубав, индивидуалност, поштовање жеље и дечије личности. Књиге доктора Спока преведене су на педесетак светских језика и штампане у десетине милиона примерака.

Неку деценију касније када је бејби-бум генерација стасала, Спок се покајао. „Преварио сам се”, изјавио је и признао да и он као и његове колеге сноси део кривице због погрешно усмерених побуна тадашње омладине. „Ми смо минирали поверење родитеља у саме себе. Претерано попуштање охрабрило је децу да захтевају све више и више…”

„Модел доктора Спока” ипак је постао јачи од његовог кајања. Проширио се по свету и развио нове стилове. У Шведској је крајем седамдесетих родитељима уведена забрана физичког кажњавања деце. Када је крајем осамдесетих донета Конвенција УН о правима детета нађен је нови алиби, а мама и тата постали су „сумњива лица” у још тридесетак земаља света.

Тихи рат за државну контролу родитељских права стигао је и код нас. У нацрту Грађанског законика који улази у јавну расправу за родитеље који телесно кажњавају своју децу предвиђене су озбиљне санкције.

Заговорници удара на батину позивају се све чешће на насиље над децом и потребу „хуманизације” односа у породици. То захтева увођење нових стандарда и васпитање искључиво „љубављу и посвећеношћу”, поштовање дечијег достојанства и његових права.

Противници ствар виде као прикривени удар на породицу и недопустиво мешање државе у приватни однос родитељ–дете. Све то, тврде, могло би да подрије родитељски ауторитет и произведе генерације „презаштићене”, размажене и неспособне деце. Залажу се за допуштену разумну телесну казну која доноси више користи него штете.

Историја васпитања препуна је спорова. У примитивним заједницама дете је сматрано непотпуним и разума лишеним бићем које тек обредом иницијације ступа у свет одраслих. Античка заједница била је прилично равнодушна према личности детета а васпитање је било условљено углавном потребама државног уређења. Мали Спартанци били су потпуно другачије васпитавани од својих вршњака у Атини. У новом веку једина константа била је амбивалентност у односу према детету. Међутим модерно доба, од Русоа наовамо, васпитање дефинише као изградњу целовите, самосталне и одговорне личности способне да живи од свог рада и залагања.

Тај процес изградње превасходно се одвија у породици. Она је, како каже Френсис Фукујама, срце цивилизације. Најзначајнија друштвена институција. Она је лабораторија која обликује карактере деце, даје им трајна упутства за суочавање са изазовима света одраслих. Упркос сталним притисцима, ударима „модерне” и друштвеним променама њена супериорност остаје неокрњена, а њен рок трајања још није истекао.

Због тога у овом спору о батини у васпитању ваља више веровати породици него држави. Праву меру васпитања пре ће наћи самосвесни родитељ него администрација коалиционих влада или „независни” активисти. То је, на крају крајева, признао и др Спок.

Тагови: Деца, Одрастање, Радован Пантовић