РАДОМИР ЈОВАНОВИЋ: Зашто Србија не обележава Дан независности?

ИСКРА на Фејсбуку

Застава Србије (Фото: Танјуг/Сава Радовановић)

Како је и због чега из историјског сећања избрисан 13. јул, дан када је 1878. године на Берлинском конгресу Србија после четири века ропства повратила своју независност

У повратку својим истинским националним коренима и разградњи титоизма, који попут сенке још увек прати нашу земљу упркос томе што већ увелико газимо пандемијску 2020. годину, национални празници и њихово достојно обележавање играју велику улогу. Иако датуми као што су 7. јул („Дан устанка“) или 29. новембар („Дан републике“) још увек нису у потпуности ишчезли из сећања народа, можемо рећи да они протеком времена полако падају у заслужени заборав – било због тога што се увидело да су били плод креативног схватања истине једностраног идеолошког тоталитаризма, било из разлога урушавања (иако не у потпуности!) мита југословенства који је ову земљу скупо коштао.

Србија, декларативно или не, нашом вољом или не, већ 14 година постоји као самостална и независна држава. За то време смо поново почели да се сећамо и Првог и Другог српског устанка и Првог светског рата и уопште целокупне наше историје пре 1945. године. Као што смо коначно открили ко су били Милунка Савић, Софија Јовановић, Момчило Гаврић, сазнали шта је Наталијина рамонда и зашто се она носи, тако смо коначно велику пажњу посветили обележавању важних датума, као што су:

27. јануар – Дан Светог Саве (Савиндан)
15. фебруар – Дан државности и уставности
28. јун – Видовдан
21. октобар – Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату
11. новембар – Дан примирја у Првом светском рату

Поред тога, коначно се обележавају и помињу Зебрњак, Кајмакчалан, Прањани, а на крају и Кошаре и Паштрик. Све више и све храбрије (не и довољно!) се иступа и говори о усташким зверствима над српским народом и децом у НДХ, али и о српским жртвама током несрећних 90-их година прошлог века. Наравно, све је то још увек спорадично и у великој мери оптерећено комунистичким наслеђем бивше ДФЈ/ФНРЈ/СФРЈ.

И поред свих тих напора чини се да српски народ још увек не схвата важност Сретења у државотворном и слободарском смислу; има потешкоћа након друге строфе химне или рефрена Марша на Дрину, а неки би се чак и збунили када би били упитани да наведу распоред боја на нашој тробојци. Неко би рекао да то и не треба да чуди с обзиром на честа мењања државних назива и знамења која су збуњивала људе одрасле у доба „братства и јединства“ и химне „Хеј, Словени“.

Срећа у несрећи је што долазе нове генерације у чијим изводима из матичних књига рођених стоји само – Република Србија. Због тих младих генерација, али и оних који су одрастали током туробне прве деценије 21. века, врло је важно обележавати значајне националне датуме који у правом светлу приказују историју наше земље и, што је најбитније, историју неоптерећену титоистичким наслеђем.

У том процесу повратка коренима и очувању сећања на великане који су градили и стварали Србију, поставља се питање зашто је из народног сећања ишчезао 13. јул 1878. године, односно зашто Србија не обележава свој Дан независности?

ЗАОКРУЖЕН ПУТ
Управо на јучерашњи дан 1878. године се окончао Берлински конгрес којим је заокружен један важан пут српског народа. Још од првих запаљених турских ханова по Шумадији 1804. године, један од важнијих циљева устаничких вођа био је да Србија постане слободна, независна и међународно призната држава. Прва прилика за то се коначно указала поменуте 1878. године, након Руско-турског рата (1877-1878), Српско-турских ратова (1876-1878), али и након неуспешног Санстефанског споразума којим је Русија, преко Велике Бугарске, желела да изађе на топла мора и прекрши стање успостављено Париским уговором 1856. године. Тај свеопшти „ресет“ на географским мапама који је неумитно следио желела је да искористи и малена Србија иако је унапред знала да ће то бити мучних и тешких месец дана преговарања у Берлину.

Од почетка је било јасно да смо при овој геополитичкој подели карата остали без иједног штиха у рукаву – Руси су, следећи свој интерес избијања на топла мора, подржали Бугарску, Турци су били бесни због претходна два рата, док су нам Енглези и Немци традиционално били ненаклоњени. Права је срећа да се на челу министарства иностраних дела налазио један од најспособнијих државника и дипломата у историји Србије који је у оваквим околностима успео да пронађе луку и за српску барку. Решење је било далеко од идеалног, али једино могуће у том часу – Јован Ристић и кнез – а потоњи краљ – Милан су се обратили грофу Андрашију и Аустроугарској за помоћ.

И кнез Милан и Јован Ристић су били изразити русофили и познати аустрофоби, али су их историјске околности навеле да уместо словенске сентименталности која их не води никуд одаберу слеђење искључивог српског интереса, који је у том тренутку налагао да Србија направи заокрет у спољној политици и приклони се суседној монархији.

Наравно, као што је познато – у политици нема љубави већ постоје само голи интереси – наш је био да проширимо санстефанску територију и стекнемо независност, а интерес нашег покровитеља да се одрекнемо захтева за ширењем ка Новом Пазару и Црној Гори и даље према мору. О Босни, наравно, није било ни речи. Заузврат, као мали вид компензације, добићемо глас Аустоугарске за ширење ка југу и југоистоку, односно ка Врању, Пироту и Трну. Иако је од старта било јасно да ћемо везивањем за Аустроугарску потпасти под њен огромни утицај, чини се да је у том тренутку то био наш једини пут. Као и много пута пре, али и много пута касније, Србија је морала да изабере мање зло.

Ево како је један од најславнијих Крагујевчана сумирао разговоре са Андрашијем:

„Стање ствари… ово је: ако пристанемо на предлоге Аустроугарске, имамо потпору суседне монархије са изгледима на територијално увећање и преко граница светостефанских прелиминарија; не пристанемо ли, онда све долази у питање, па и саме границе светостефанске с Нишом.“ [1]

Чињеница да су француски и руски дипломатски представници касније током конгреса незванично говорили Ристићу „да Србија може толико успети, колико се погоди са Аустрогуарском“ довољно говори о његовом изванредном дипломатском такту.[2]

Знао је мудри Ристић да ће се Србија, ма шта он одлучио, наћи у неприликама, али је захваљајући својој трезвености, свом дипломатском и патриотском држању, својој смирености због чињенице да је и кнез уз њега, одлучио да одабере страну како би се Србија пре нашла „за столом него на столу“ (иако не у буквалном смислу, јер га нису удостојили ни ручка са представницима великих сила), као територија око које ће се отимати главни актери. И велико је питање шта би било са Србијом да је Ристић одлучио да поступи супротно својим уверењима. Право је питање да ли би уопште Србија у 20. век ушла као независна држава. Но и то говори о дипломатском умећу нашег министра.

КЉУЧ ИСТОЧНОГ ПИТАЊА
Водећи се начелом Аврама Петронијевића „ма како и ма пошто придобити које право више својој отаџбини“, [3] Ристић је преко Беча отишао за Берлин са надом и зебњом у срцу. Надом да ће успети да Србију упише на признате мапе света, зебњом како ће народ у Србији реаговати. Али се ипак знало да бољег човека и бољег заступника, који је по признању кнеза Михаила био заслужан за повлачење Турака из Србије само десетак година раније (1867), немамо.

Обијајући прагове соба конгресних делегација како би им предочио захтеве Србије, вероватно су му кроз главу пролазиле сцене путешествија неуморног проте Матеје Ненадовића који је знао данима да чека испред раскошних бечких дворова не би ли га ко примио и саслушао, не би ли ко чуо вапаје Србије која се нашла у великим мукама након у крви угушеног Првог српског устанка 1813. године. Те 1815. године није било ни говора да се српско питање разматра на Бечком конгресу, а камоли да прота на истом учествује, да би само пар деценија касније Јован Ристић кандидовао независност Србије као тему на дневном реду Берлинског конгреса.

Иако и поред свих покушаја није успео да се обрати на пленарној седници, Ристић је 24. јуна упутио конгресу Мемоар српске владе у коме је јасно дефинисао основне захтеве и очекивања Србије:

„Докле год се повољно не реши српско питање, из њега ће потицати тешке незгоде, оно ће остати кључ Источног питања… Српско питање не може никада угинути, општи интерес категорички захтева да се то питање једанпут регулише.“ [4]

Мемоар је садржао две тачке:

1. независност, са гаранцијама великих сила
2. територијално увећање у границама које је Србија изнела Русији као своје законите ревандикације пре Санстефанског мира.[5]

Након потписаних конвенција о изградњи железнице кроз Србију и трговинског споразума са Андрашијем и након бурних расправа око исцртавања граница између Србије и Бугарске, резултати Ристићевих напора били су следећи:

1. Кнежевини Србији је призната независност.
2. Србија је добила територијално проширење у виду нишког, пиротског, топличког и врањског округа – „за око 200км2, односно за око једну трећину више територије него што је предвиђао Санстефански уговор“.[6]

Велике силе су, након месец дана заседања и жустрих расправа, 13. јула 1878. године усвојиле Берлински споразум, чији су се чланови од 34. до 42. односили на Србију. Због историјске важности овог документа за нашу земљу навешћемо прва два (34 и 35) у интегралном облику, док ћемо остале изнети у кратким цртама:

Члан 34. Високе уговорене стране признају независност Кнежевине Србије, обавезујући је на услове који су изложени у следећем члану.

Члан 35. У Србији разлика у вери и вероисповести неће моћи да буде сметња да неко из тог разлога буде искључен или спречен да ужива своја грађанска и политичка права, да не буде примљен у јавну службу, на положаје и да му се указују почасти или да не обавља разне занате и занимања, ма у ком месту то било. Слобода и јавно вршење црквених обреда свих вероисповести биће зајемчени свим грађанима Србије и странцима, и никакве сметње неће се моћи правити хијерархијском уређењу разних вероисповести нити њиховим односима са својим духовним старешинама.[7]

Члан 35 који се тиче верских слобода је био услов који је пред Србију изнео британски представник лорд Солзбери, а који су сви, осим руских и турских представника, прихватили.[8]

Члан 36 одредио је нове границе Србије. Члан 37 одредио је да се у Србији ништа не мења у погледу трговинских односа са иностранством. Већ следећи члан (38), обавезао је Кнежевину Србију да мора преузети обавезе које је Турска преузела према Аустроугарској, у погледу довршења и експлоатације железнице која треба да се сагради на добијеној територији. Чланови од 39 до 41 односили су се на слободно располагање муслиманском имовином, као и на поштовање међународног права и напуштање територије која није обухваћена границом Кнежевине. Члан 42 односио се на исплату дела државног дуга Турске за нове области.[9]

ИСТОРИЈСКИ ГОВОРИ
За време трајања конгреса је у Крагујевцу, старој Милошевој престоници и колевци модерне Србије, са почетком од 24. јуна била сазвана Народна скупштина у свој трећи, и последњи, редовни сазив како би примила одлуке Берлинског конгреса.[10] Јован Ристић је из Берлина поштом послао одлуке о Србији које још увек нису биле званично усвојене, захтевајући од тадашњег министра правде Јеврема Грујића да се са њима народни представници упознају „тек при крају скупштине“ у Крагујевцу, како би и он могао присуствовати том заседању и известити скупштинаре о току преговора.[11]

Тако је и било.

Крагујевац је жељно ишчекивао министра Ристића да дође и обавести народне представнике о свом раду и активностима у Берлину. Ристић се право из Берлина запутио у Србију, да би у Крагујевац стигао 13. јула и на тајној седници Народне скупштине пред посланике изнео цео текст Берлинског споразума и прочитао одлуке које се односе на Србију.[12]

Због историјске важности овог говора[13] у Старој скупштини, на овом месту ћемо приказати поједине његове делове. Истичући комплексност ситуације у којој се нашла кнежевина, Ристић је истакао:

„Кад се узме у призрење положај у коме смо били, може се казати да смо имали успеха. Јер, док су Грци долазили у сукоб само са интересима турским, Црногорци са интересима Аустрије и Турске, а Румуни само са интересима Русије – ми смо дошли били у сукоб са интересима готово свију држава које су нам наблизу. Узмимо у обзир ток догађаја о опредељењу граница: један нас на једној тачки потпомаже, а на другој сузбија. Да бисмо добили од кога потпоре на једној тачки, како можемо ући с њим у борбу о питањима на другој, где он држи да је интересован? И опет се то догађало, и морало се догађати. Наш је положај заиста био тежак – па опет смемо тврдити да нисмо прошли без успеха.“ [14]

Говорећи о значају стечене независности, Ристић је присутнима рекао:

„Не треба тај добитак да оцењујемо са гледишта материјалног, па да кажемо: нећемо више плаћати 40.000 дуката годишње, и то је све! Ми смо добили много више!“, вели Ристић, додирујући и мишљење српског историка Леополда Ранкеа, који је тада живео у Берлину, и који је, познавајући развој српске нове државе и доба њене потчињености Турцима, своме негдашњем ученику Ристићу, када је сазнао за признање независности Србије, честитао „као највеће благо, што је наша земља добити могла.“ [15]

Захваљујући свом угледу који је уживао и преговорима које је незванично имао са другим дипломатским представницима, Ристић је нагласио да у бројним питањима на конгресу Србија није имала само (условљену) подршку Аустроугарске:

„Ја сматрам за пријатну дужност да вам саопштим и то да смо велику потпору налазили и код пуномоћника француских. Они су нас потпомагали у свима тачкама за границе и у свима питањима. Француска нас је, господо, управо обавезала признателношћу. Њен први пуномоћник на конгресу (министар спољних послова Вадингтон), државник виших начела, прихватао је на конгресу сва питања која су се тицала Србије, у духу благонаклоности и правог слободоумља… Осим питања о Трну и Пироту, наша је ствар налазила потпоре у руским пуномоћницима, а нарочито у питању о капиталисању трибута.“ [16]

Овде се јасно види Ристићево изванредно дипломатско умеће да и поред тога што је Русија званично стала иза Бугарске, а не Србије, Русију и њене представнике ипак прикаже у позитивном светлу како се не би нарушавали српско-руски односи и стварале додатне тензије. Само проницљив и оштроуман човек уме да се снађе и у овако деликатним ситуацијама, а Ристић је овде јасно показао да поседује те квалитете.

Када је било речи о капиталисању трибута, односно плаћања трибута (данка) Турској, мора се истаћи да је у вези овог изузетно осетљивог и важног финансијског питања кључну улогу одиграо Јован Ристић. Захваљујући свом непоколебљивом ставу успео је да ствари преокрене у српску корист:

„Србија није дошла пред Конгрес да купи своју независност, но ју је извојевала; а да ју је хтела куповати, она се не би излагала рату и његовим крвавим и скупим последицама, но би се, пре рата, упустила с Портом у погодбу.“ [17]

Сумирајући своје утиске о духу и природи Берлинског конгреса, Ристић је нагласио:

„До сад је било у свету више конгреса. О сваком се зна да је заступао неко начело, а знало се и какво начело. Тако се један руководио начелом легитимности, други начелом освајања итд. Но какво је начело овај садашњи конгрес заступао, ја не бих знао казати. Властити интерес као да је био свакој сили меродаван. Тражило се и радило да се велики задовоље, а мали да се истисну из положаја, који би били од важности и могли да сметају великима.“ [18]

Народна скупштина је на тајној седници 13. јула  усвојила Берлински споразум, а сутрадан, 14. јула, кнез Милан га је потврдио, цела влада потписала чиме је Србија и званично прихватила одлуке из Берлина.[19] Ипак, ове одлуке су свечано обнародоване тек непуних месец дана касније и то на рођендан кнеза Милана – 10. августа по старом, односно 22. августа по новом календару. Народна скупштина Кнежевине Србије је акламацијом примила проглас краља Милана да је Србија постала независна држава. Уз звоњење звона са свих цркава и уз пуцањ 101 топа с Калемегдана народу Србије је објављено да је добијена државна независност.[20]

Та свечана беседа кнеза Милана одисала је нотом усхићења и патриотског заноса достојног једног оваквог државотворног успеха, те ћемо овде пренети њен завршни део:

„Враћајући се сада пословима мира, имајмо на уму да су догађаји створили Србији нов положај. Ушавши у ред независних држава, Србија је примила на себе много већу одговорност, како за своје спољашње одношаје, тако и за свој унутрашњи рад. Независна Србија мора бити сложна, озбиљна, мора у свима својим предузетцима ићи измереним корацима, како да се, с једне стране, потпуно користи својим драгоценим тековинама, а с друге, да сад више но икад обезбеди себи симпатије европских држава, које су нас примиле у своју средину. Споља мудри, унутра чврсти одношаји – то су једини путеви на којима може процветати независна Србија. Нека је Господ Бог узме под своје свемоћно закриље!“ [21]

ПОРАЗ ИЛИ ПОБЕДА?
Наравно, са ове тачке гледишта може се штошта рећи о самом исходу Берлинског конгреса. Један од разлога што је овај датум остао скрајнут из националне историје био је тај што је Србија остала без Новопазарског санџака, Косовске Митровице, одсечена од Босне, одвојена од Црне Горе, а самим тим и мора. Те критике, равне „националном поразу“ можда је најбоље сумирао још један српски великан Стојан Новаковић, речима:

„Берлински уговор, за који смо ми толике жртве поднели, нама није био пријатељски. У њему је српском народу, који је 1876. године дигао заставу свог народног ослобођења и уједињења, изречена страшна казна: српски народ је располућен; Србија и Црна Гора одвојене су.“ [22]

Наравно, све су то аргументи који су на месту. Све је то било потпуно јасно и самом Ристићу – Србија приклањањем Аустроугарској неће доћи до толико жељеног уједињења српског народа, неће успети да оствари све своје тежње које се гаје још од почетка Српске револуције 1804. године, али како је и сам рекао:

„У круговима конгреским и у круговима друге дипломатије влада уверење да је Србија прошла боље од свију ових државица (мислио је на балканске државе). То је убеђење с којим и ја одавде полазим.“ [23]

Другим речима, Србија је у датим околностима заиста извукла максимум. Ако поред свега горенаведеног узмемо у обзир да је БиХ у члану 25 Берлинског споразума практично поклоњена Аустроугарској и да су око тога Србији фактички биле „везане руке“, као и неповољне геополитичке околности у којима смо се нашли – нема разлога да 13. јул потискујемо у заборав.

Србија је ипак припојен значајан део јужне и југоисточне територије с Нишом (чија ће се стратешка геополитичка важност показати у годинама које су следиле), ослободили смо се данка, ослободили смо се турског ропства, преузели државу у своје руке и створили добре темеље да идемо даље ка остварењу вековног сна – уједињења свих Срба, али и Јужних Словена. Тај сан смо досањали 1. децембра 1918. године, мада ће се касније испоставити да нас је он скупо коштао.

Све то би вероватно било јако тешко да мудри и храбри Крагујевчанин, којег неки аутори с правом зову „српски Томас Џеферсон“, није решио да пресече и своје име заувек привеже за историјску одлуку којом су сва српска лутања, битке, и изгинућа током читавог 19. века коначно добила своју сврху.

Све то је врло лепо сублимирано речима на спомен-плочи постављеној на зиду Старе Милошеве придворне цркве у Крагујевцу (насловна фотографија текста), коју је захвално потомство поставило на свечаности поводом педесетогодишњице прихватања одлука са Берлинског конгреса 1928. године:

„На овоме месту 14. јула 1878. године Народна скупштина примила је Берлински уговор по коме је први пут од пропасти старе српске државе на Косову, призната и проглашена независност Кнежевине Србије, извојевана у ослободилачким ратовима 1804-1878. против Турака.“

Тиме је природно заокружено стварање српске државе тамо где су ударени њени модерни темељи – у Крагујевцу. Због свега наведеног можемо рећи да Србија с пуним правом може и треба да прославља свој Дан независности јер ћемо само тако, са национално освешћеним грађанима који препознају и обележавају важне историјске датуме, успети да разумемо сопствену историју и извучемо важне поуке за изазове пред којима се наша земља налази, као и за оне који тек долазе.

 

Радомир Јовановић је уредник спољнополитичке рубрике и један од оснивача Центра за међународну јавну политику. Ексклузивно за Нови Стандард.

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] Душко Лопандић, Време сјаја, време таме, Архипелаг, Београд, 2015, стр. 145

[2] Бориша Радовановић, Парламентарна историја Србије у 19. веку: скупштине у Крагујевцу 1813-1880, 2014, стр. 405

[3] Лопандић, нав. дело, стр. 111

[4] Лопандић, нав. дело, стр 147

[5] Јован Ристић, Дипломатска историја Србије за време српских ратова за ослобођење и независност, II, стр. 188-192 у Бориша Радовановић, Парламентарна историја Србије у 19. веку: скупштине у Крагујевцу 1813-1880, 2014, стр. 405

[6] Лопандић, нав. дело, стр. 149

[7] Радовановић, нав. дело, стр. 410

[8] Радовановић, нав. дело, стр. 407

[9] Радовановић, нав. дело, стр 410

[10] Радовановић, нав. дело, стр. 413

[11] Србија 1878,  документи (приредили: М. Војводић, Д. Живојиновић, А. Митровић, Р. Самарџић), Српска књижевна задруга, Београд, 1978, стр. 575. У Бориша Радовановић, Парламентарна историја Србије у 19. веку: скупштине у Крагујевцу 1813-1880, 2014, стр 413

[12] Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини 19. века, књ. 1, Геца Кон, Београд, 1923, стр. 376

[13] Излагање министра спољних послова, Јована Ристића, штампано је у малом броју примерака, под насловом Говор Г. Јована Ристића, министра спољних послова, одржан 13. јула 1878. у тајној седници седници Народне скупштине о Берлинском конгресу, Београд, 1878. Оригинал се налази у Архиву Историјског института Србије, Фонд Јован Ристић, XXH/2.

[14] Живановић, нав. дело, стр. 380-381

[15] Живановић, нав. дело, стр. 378

[16] Живановић, нав. дело, стр. 379-380

[17] Живановић, нав. дело, стр. 383

[18] Живановић, нав. дело, стр. 381-382

[19] Живановић, нав. дело, стр. 383

[20] Лопандић, нав. дело, стр. 151

[21] Живановић, нав. дело, стр. 389.

[22] Лопандић, нав. дело, стр. 151

[23] Лопандић, нав. дело, стр. 150

 

Насловна фотографија: Радомир Јовановић/Нови Стандард

 

Извор Нови Стандард

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.