Радомир Јовановић: О љубави јачој од живота

ИСКРА на Фејсбуку

Сцена из филма „Скривени живот“ (Фото: Fox Searchlight Pictures via AP)

У данашња смутна времена, премало говоримо о љубави, том најузвишенијем људском осећању. На то је покушао да укаже и патријарх Порфирије препоручујући нам филм Теренса Малика

Патријарх српски господин Порфирије је у свом недавном интервјуу за РТС, говорећи о односу разума и љубави и о љубави човека према Христу, али и хришћанству уопште, поменуо филм „Скривени живот“ америчког редитеља Теренса Малика. Истакао је да је реч о филму који суштински приказује оно што је Христос и оно што је Црква. Потом је Александар Лекић, видео продуцент на Универзитету Тафтс из Масачусетса (САД) о тој теми и патријарховој препоруци написао текст за интернет портал емисије Око магазин.

Инспирисан тим несумњиво релевантним упутима, одвојио сам три сата како бих погледао поменути филм и видео једно право, истинско освежење у свету кинематографије. Нисам филмски критичар нити неко ко довољно добро познаје филмску уметност да би о њој могао да говори језиком филмских стручњака, тако да је оно што следи мој лични доживљај овог несумњиво аутентичног остварења.

У питању је филм који шири животне и моралне видике и који, приповедајући о архаичним и романтичним аспектима живота, у сваком смислу заслужено носи епитет „уметничког“ остварења. Базиран је на истинитој причи из Другог светског рата и говори о Францу Јегерштетеру, аустријском земљораднику који је, као доследни хришћанин и католик, упркос свим тешким животним искушењима, одбио да положи заклетву човеку за кога је тада веровао (а историја ће касније потврдити да је био у праву) да представља Антихриста – Адолфу Хитлеру. Нећемо даље залазити у његову судбину како не бисмо кварили гледалачки доживљај свима онима који тек треба да одгледају ово остварење (за које неки критичари кажу да представља „химну пркоса“). Оно што је на мене оставило дубок утисак јесте то што у овом филму појам „љубави“, у данашњем свету често омаловажен и исмејан као реликт неких прошлих епоха, долази до свог пуног, вишедимензионалног изражаја, оног за који се данас верује да готово и не постоји.

Испреплетеност тог најузвишенијег човековог осећања и феноменалних аудио-визуелних кадрова – планинских предела, шумова ветра, жубора реке, ведрог неба, лелујавих класова пшенице, јецаја виолине, шушкавог сена и идиличног сеоског живота на планинским обронцима – са историјским вртлогом људских несрећа, суспензије правде и одбацивањем Бога јесте оно што ово дело чини оригиналним, продуховљеним и тако јасно дистинктивно ограђеним од других кинематографских остварења у којима су различити режисери покушавали да тематизују исте мотиве.

Иако је на трону Светог Саве тек непуних месец дана, патријарх Порфирије је већ у првом интервјуу изрекао толико мудрих и племенитих ствари да с пуним правом можемо закључити да је срећа што смо на челу Цркве добили тако дубокоумног и свестраног човека. Имали смо прилике да видимо и чујемо човека који је довољно савремен да успева да испрати Кански фестивал (на ком је овај филм премијерно приказан 2019.), али и довољно утемељен у непролазним вредностима које наша Црква исповеда вековима. Другим речима, на трону наше Цркве по први пут у новијој историји имамо савременог и младог патријарха, али не „модерног“ патријарха каквог су неки отворено прижељкивали, већ патријарха који одаје утисак да је дубоко свестан тежине мантије коју је на себе обукао.

Та мантија га обавезује не само да не подилази било чијим интересима, већ и да, као духовни пастир, води рачуна о коренима и историјској вертикали свог народа и своје земље. А он је свој правац деловања по тим питањима, макар у том интервјуу, јасно уцртао и свима показао, укључујући и скептике. Јер, да није тако, не би помињао „референдум о Косову и Метохији који је одржан на Видовдан 1389. године“ и у истом интервјуу препоручио Маликов филм, у чијој сржи су хришћански мотиви љубави и жртве.

Према нашем тумачењу, патријарх нам је овим порукама приредио малу слагалицу и представио јасне инструкције како да је склопимо. Ту је Видовдан, ту је Косово, ту је филмска уметност, ту је и врло важна порука о хришћанској љубави и спремности на жртву. На нама је да из ових упута саставимо целу слику на прави начин.

За мене лично, овај патријархов интервју представљао је велику и важну животну поуку, и стога пишем овај текст у знак захвалности. У мом доживљају ствари та поука ни по чему не одудара од оних незаборавних речи блаженопочившег патријарха Павла, које ће вековима одзвањати – „Будимо људи, никада нељуди“! Ено их, као својеврсно савремено јеванђеље стоје уклесане на мермерном споменику тик изнад процветалог цвећа на врху његове вечне куће у прелепом манастиру Раковица. Стоје да их никада не заборавимо, у свим временима и пред свим искушењима. Зна то и наш садашњи патријарх над којим је наш добри Павле све време током трајања интервјуа у позадини бдио.

Хвала му и на томе што је на јавном сервису, пред широким аудиторијумом, на ТВ екранима, унео дашак свежине својим топлим порукама не само о хришћанској љубави, већ и о самој љубави као ванвременској категорији. Љубави мужа према жени, брата према сестри, детета према родитељу. О томе смо заборавили да причамо, и зато му хвала што је све то изнео на начин који је истовремено пријемчив млађим генерацијама, а опет дубокоуман и далекосежан, сублимирајући суштину своје поруке кроз уметничке детаље Маликовог изванредног остварења. Мене је навео да га послушам, а сматраћу да овај текст није написан узалудно ако само један читалац након њега одлучи да погледа филм „Скривени живот“. Таквим ланчаним реакцијама ћемо не само успети да пронађемо и сачувамо Бога у својој души, већ и да у реалном животу очувамо Српску православну цркву од свих бура и потреса који већ годинама непрестано, из разних праваца, насрћу на последњи непољуљани бедем српског народа.

У ери у којој доминирају површни утисци и инстант задовољства, на коју се сада накалемио и пандемијски информациони вртлог као додатно искушење за наше ментално и душевно здравље, тешко да можете потрошити три сата на нешто паметније, поучније и смисленије од патријархове филмске препоруке.

 

Радомир Јовановић је мастер политиколог и један од оснивача Центра за међународну јавну политику. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: Reiner Bajo/Fox Searchlight Pictures via AP

 

Извор Нови Стандард

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.