РАДОМИР БАТУРАН: На вест о смрти Сретена Божића алијас Б. Вонгара

Све суштине живе у нама, али не као материјалне вредности, него као сећања на дух, као трансцеденталну вредност коју философи називају битком. А тај битак има и човек и животиња и биљка и камен и вода и ваздух… Мало је људи који имају сећања на дух јер су их поништиле материјалне вредности за којима хрле. На једно од мени драгих сећања на дух пробудила ми је данас вест о смрти Сретена Божића илити Б. Вонгара, једног од најоригиналнијих и најпунозначнијих писаца света. Умео је да разговара и са Французом, и са Енглезом, и са Аборџином иако њихов језик није знао. Комуницирао је и са псима које је волео, и са влакнима конопље у одећи коју је носио, и са травом, каменом, дрвећем, шумом преко којих је корачао, водом коју је пио и ваздухом који је дисао. Разговор са свим што смо навели могао је да има јер је сачувао сећање на њихов дух који је носио у свом битију и захваљујући слободи за коју се жртвовао.

Када смо у редакцији двојезичног часописа ”Људи говоре”, који је излазио у Торонту од 2008. до 2022, на предлог једног од уредника (проф. др Александра Петровића) одлучили да посветимо читав блок (и у српској и у енглеској секцији) Сретену Божићу Вонгару у мом духу зачело се сећање на дух овога особеног српског и аустралијског писца. На промоцији тог броја укључили смо га у програм преко ”скајпа”. Вонгар, проређене, расуте беле косе, загрљен са два динга, раздраган и говорљив као да се налазимо на шумадијском Руднику, а не у Мелбурну и Торонту. Предтављам га препуној дворани присутних људи, са свим подацима до којих сам дошао у припреми овог броја. Не даде ми да довршим све што сам научио о њему и његовим књигама него својим чистим шумадијским говором поче да се шали: 

– Пушти то, Радомире, него да пробеседимо народски. Реци ми како си? Како се носиш са толиким бројем Срба у Канади? Видим да си их пуно окупио. Како сте, људи? Хвала вам што помажете овај драгоцени наш часопис у расејању.

Из публике уста стари доктор Милевски и пита: 

– Ма, јеси ли то ти, Сретене? Ја сам онај твој бескућник, Македонац,  из Париза. Знаш да смо спавали у парку код Железничке станице. Милевски, сећаш ли се? 

– Како да се не сећамо, само смо се пуно изменили: ти оћелавио, а ја и оћелавио и побелео ко овца…

Публика занемела. Два старца, раздвојена океанима и континентима, причају о бекству из Југославије пре пола века. После смо се дописивали и много тога сазнали један од другом и нашим књигама. Послао ми је роман ”Раки”.Чудесно преплитање и поклапање душа из аборџинске и српске традиције. Касније сам прочитао и књигу његовог брата Милосава Повест, приче и докази – Кроз Трешњевицу и векове и тако оковао сећање на дух Божића из Горње Трешњевице у Шумадији и међу Аборџинима у Аустралији. 

Ни ово сећање на дух Божића не могу завршити без позивања на дубокомисаоно, такође духовно сећање проф.  др Александра Петровића у интервјуу магазина ”Принцип”, у коме каже да је Вонгар ”уведен у знања Аборџина о сељењу душа кроз различите животне форме које су они практиковали као део културе”. Потврђујем то и својим искуством дружења са северноамеричким Инцијанцима чија молитва гласи:

”Нека топли ветар са небеса нежно дуне по твојој кући.

Нека Велики Дух благослови све који у њу улазе.

Нека твоје мокасине праве веселе трагове у многим снеговима.

И нека дуга увек додирује твоја рамена.”

(Молитва индијанског племена Чероки)

Јер, и ветар, и кућа, и укућани, и њихова обућа и одећа, и кише и снегови … у себи носе Велики Дух који благослови само оне који имају духовне рецепторе. У старим народима и њиховим богатим традицијама сећања на дух се проосећају и комуницирају кроз векове, епохе и цивилизације. Да није тако, не би било међугенерацијске, а поготово не међуцивилизацијске комуникације.