РАДОМАН ЈОВИЋ: Западни Балкан у раљама моћника

Да ли се Србија заиста налази на Керијевој „линији ватре” и да ли ће она и када бити активирана?

Очекиваним прерастањем украјинске кризе у „замрзнути конфликт”, уз одлучно реаговањем Москве у заштити својих интереса у окружењу и израстањем Берлина у геостратешку економску и војну силу, Вашингтон је схватио да његов утицај на евроазијском простору долази у питање.

Из дипломатске историје је познато да су велике силе у силазној путањи своје моћи (а према проценама аналитичара, САД су ту негде близу), предузимале веома ризичне активности реинсталирања некадашње снаге и утицаја у светским размерама, што се по правилу завршавало њиховим сопственим урушавањем. Не треба сумњати да Вашингтон, у таквој позицији, има у рукаву још неког веома опасног„зеца”, кога ће употребити да отвори неко ново кризно жариште у овом региону, с циљем конфронтације ЕУ, односно Берлина, са Москвом. Злокобни наговештај је недавно дао државни секретар Џ. Кери изјавом да се „Србија налази на линији ватре између Москве и Вашингтона”.

Западни Балкан израста у важан регион геостратешких надметања најмање четири моћна светска играча: САД, Русије, Немачке и Турске. Њихови интереси се преламају преко неколико опасних потенцијалних кризних жаришта: Косова, Македоније, БиХ, Републике Српске, Санџака, „велике Албаније”, уз додатак Грчке. Свој интерес за овај регион показује и Кина.

Берлинском иницијативом окупљања пет западнобалканских земаља плус Приштина, под фирмом унапређења економске, безбедносне и добросуседске сарадње, Немачка намерава да створи политички савез под њеним старатељством чије ће чланице, разним уценама, држати на дугом штапу учлањења у ЕУ.

Русија је одлучна да не изгуби присуство у овом региону, као својеврсни гарант своје безбедности, а браниће га и учвршћивати енергетском политиком, традиционалним и братским везама, појачаним информативним присуством. Доказ те одлучности Москва је демонстрирала недавном посетом председника Путина Београду, позивом председнику Николићу на обележавање 70. годишњице победе над фашизмом, позивом Медведева Вучићу да посети Москву, као и предстојећом посетом Лаврова Београду.

САД ће уценама појединих лидера овог региона и провоцирањем „контролисаних криза ниског интензитета” стварати климу међусобног неповерења и економског исцрпљивања, са основним циљем да онемогући јачање руског, али и немачког интереса и присуства, уз њихову конфронтацију. Сагледавајући важност овог региона у њеним стратешким плановима повратка улоге једине суперсиле у светским размерама, Бела кућа преузима западни Балкан од Државног секретаријата под своју ингеренцију. Показало се да су, када је о Србији реч, за ту игру Кери и Дачић ситни играчи, што потврђује и позив потпредседника Бајдена премијеру Вучићу да посети Вашингтон.

Турска ће у реализацији Давутоглуове спољнополитичке доктрине „стратешке дубине”, коришћењем исламског фактора, јачати свој неоосмански утицај, посебно кроз одржавање „Зелене трансверзале” и економско-пропагандним присуством у овим срединама.

Да ли се Србија заиста налази на Керијевој „линији ватре” и да ли ће она и када бити активирана, остаје да се види, надам се ускоро. Један од показатеља биће и резултати посете Николића Москви и брже-боље прихваћена посета Вучића Вашингтону. Згуснути термини неколико веома важних догађаја и посета на високом и највишем нивоу, донеће одређена разјашњења. Србији се, као ретко када у недавној прошлости, поклања толико „пажње” и исказује толико „похвала за њене храбре мере на унутрашњем и конструктивне ставове на спољњем плану”, као што се то указује актуелној власти. „Пажња” и „похвале” а „песница” високо уздигнута, коју Србија не може скршити. Да ли има мудрости и знања да се са њом пријатељски рукује, остаје да се види.

Одласком на 70-годишњицу прославе победе над фашизмом у Москву и учешћем гардијске јединице на војној паради, председник Николић је обелоданио своје али и емоције знатног дела грађана Србије, уз потврду свог стратешког опредељења „српске куће са двоје врата” у спољној политици. Премијера А. Вучића Берлин и Брисел стављају на муке око Косова и „фамозних ЕУ поглавља”, а какво га политичко „черечење” очекује у Вашингтону осетиће на својој кожи. То да ли ће и када ићи у Москву на позив Медведева, о чему се још не изјашњава, донеће и нека разјашњења на унутрашњополитичкој сцени око све учесталијих ромора о неслагањима у највишем државном врху куда ће запловити српски брод.

Тагови: Балкан, Радоман Јовић