РАДОМАН ЈОВИЋ: Западни Балкан после афере ,,Сребреница“

Сарадња земаља у очувању мира и отклањању многобројних анимозитета међу народима региона – да, али у њихову корист, без страног туторства. Онаква сарадња какву су спроводиле земље Вишеградске групе (Пољска, Чешка, Словачка и Мађарска)

„Западнобалканска шесторка“, коју чине пет суверених држава Балкана, плус „НАТО недоношче“, представља пројекат Берлина са циљем да осигура свој предоминантан економско-политички утицај у овом делу Европе. Недавна посета канцеларке Меркел Тирани, Београду и Сарајеву представља демонстрацију такве политике.

Унапређење свеукупне сарадње земаља овог региона је нужност. Међутим, како је остварити ако се она буде одвијала под диригентском палицом страног фактора, који ће, у то не треба сумњати, настојати да оствари своје интересе. Већ су приметна настојања германског фактора да елиминише присуство и сарадњу са другим значајним факторима у свету, првенствено Руском Федерацијом.

Историја се понавља само онима који нису извукли поуке из ранијих дешавања. Познато је да је германски фактор својевремено свој поход на исток усмеравао управо преко Босне и Србије. За то је требало да послужи изградња железничке пруге од Сарајева, са једним краком према Прибоју а другим према Вишеграду. Толико је та пруга била стратешки важна за тадашњу Аустроугарску да је била спремна да издвоји „једну оку злата да би се обила једна ока камена“. Уследила је анексија БиХ, затим ултиматум и напад на Србију изнурену балканским ратовима, да би кулминација наступила шестоаприлским бомбардовањем без објаве рата. Не треба заборавити ни то да је Србија искусила први послератни излазак немачког војника изван својих граница учешћем немачких бомбардера у оружаној агресији 1999. у оквиру снага НАТО.

Данас, у време тзв. демократске власти у Србији, Немачка слови за „најзначајнијег економског партнера“. Познато је, међутим, да је најопаснији вид угрожавања безбедности једне земље кроз неуравнотежену економску сарадњу, где једна земља или групација земаља има предоминантан утицај и присуство. Јесте, цене нас, поштују и хвале, са једне стране, због наше финансијске консолидације (читај:осиромашење народа а пуњење државне касе да би се враћали лихварски кредити ), а са друге, све док испуњавамо њихове захтеве у вези са потпуном независношћу КиМ. Негде ће се ту, у нешто каснијој фази, наћи Република Српска. Јер, није случајно да је управо сада дошла афера „Сребреница“.

САД се враћају у регион (ето нам Нуландове) да би, између осталог, подстицале конфронтацију ЕУ и Немачке са Русијом и, недајбоже, активирале ону Керијеву „линију ватре“ у Србији и око ње. И „горди Албион“, у дослуху са САД, оним предлогом резолуције о Сребреници у СБ покушао је да буде ту негде у „близини“, као што је био и 27. марта 1941.

Спасоносним „њет“ у Савету безбедности, Путин је ставио до знања да се, између осталог, безбедност Русије брани не само у Украјини већ и у Србији.

С новим премијерским мандатом тек ћемо осетити, поготово у Санџаку и БиХ, шта значи Давутоглуова доктрина „стратешке дубине“ у спољној политици Турске.

Елем, сарадња земаља централног Балкана у очувању мира, унапређењу сарадње и отклањању многобројних анимозитета међу народима региона – да, али на другим основама и првенствено у њихову корист, без страног туторства. Онаква сарадња какву су конципирале и спроводиле земље Вишеградске групе (Пољска, Чешка, Словачка и Мађарска).

Тагови: Радоман Јовић