Радоје В. Шошкић: „Зидови без памћења – анатомија једног искорјењивања“

Савремена историја АП Косова и Метохије одвија се већ деценијама као драматичан и систематски процес гашења институционалног, културног и духовног присуства српског народа. Оно што је у својим почецима изгледало као политичка транзиција – демонтажа државних структура, повлачење административних апарата и разградња формалне јурисдикције – врло брзо је попримило облик шире и дубље стратегије, усмјерене не само на политичку неутрализацију, већ и на културно и симболичко искорјењивање. Ријеч је, дакле, о типичним облицима симболичког насиља: о процесу у којем се моћ врши не отвореном силом, него потискивањем знакова, поткопавањем културних институција и подривањем оних мјеста памћења на којима заједница црпе свијест о сопственом идентитету. Културна и академска средишта, библиотеке и сакрални простори тако престају да буду политички неутрална мјеста знања и духовности и постају мете у једном тихом, али не мање разорном рату за контролу памћења. Тиме се јасно показује да је предмет борбе више од пуког територијалног суверенитета: то је борба за сâм онтолошки статус присуства – за право народа да буде видљив у симболичком пејзажу који га окружује.

У посљедње вријеме тај се процес све снажније премјешта на највидљивији и уједно најосјетљивији терен: јавни простор, који нипошто није архитектонски оквир урбаног живота, већ увијек производ друштвених односа, симболичка топографија у којој се исписује идентитет заједнице. Он је архив у камену, у слици и у знаку; он је мјесто гдје се одвија артикулација идентитета, гдје народ даје видљив облик свом памћењу, вјери и историјској постојаности. Када се интервенише у њега, интервенише се у сâму структуру памћења. Зато његово систематско преобликовање никада не може бити неутрално питање естетике или администрације: ради се о чину дубоке културне и духовне прерасподјеле моћи, о покушају да се трансформише сâма семантика простора.

У том свјетлу, вијест о уклањању мурала посвећених Патријарху Павлу, митрополиту Амфилохију и херојима са Кошара у Косовској Митровици нужно мора бити схваћена као брутални акт симболичког брисања, као чин који дубоко задире у колективно памћење и нарушава духовне константе српског народа на Косову и Метохији. Јер мурал није само слој боје на зиду: он је јавна икона, визуелни свједок културне трајности и онтолошког присуства једне заједнице у простору. Свака таква слика, свака угравирана ријеч или симбол, представља материјализовани глас културног памћења – трајни облик сјећања које трансцендује појединачно искуство и преноси се кроз генерације. Отуда ликвидација тог гласа није тек чин техничког „уређивања простора“, већ улазак у домен онога што бисмо могли назвати културним инжењерингом: систематским потискивањем институција, знакова и симболичких тачака које творе идентитет једног народа. Оно што је некада било усађено у заједничку меморију покушава се сада потиснути у ништавило, свести на празну површину, на зид који више не говори, на тишину која свједочи одсуством. У тој празнини разоткрива се намјера да се јавни простор преобрази у простор без трага, без свједочанства, у простор у којем би српско присуство било тек пролазна сјенка без упоришта у култури и историји.

У јавном простору, посебно унутар друштава обиљежених сукобом и трајном политичком несигурношћу, слика (мурал) поприма улогу симболичког носиоца идентитета. Она постаје, да употријебимо израз Пола Рикера, „материјализована меморија“: знак у којем се кондензује искуство, бол и трајање заједнице. Слика никада није неутрална површина, већ симболичко огледало, у којем се народ огледа и препознаје властити лик, гдје апстрактна идеја припадности добија опипљиву видљивост. Управо зато јавни простор постаје архив – не архив затворен у зидовима институција, већ архив отворен, изложен, уписан на фасадама, трговима и зидовима града. Урбани пејзаж се претвара у текст, у својеврсну „књигу града“, гдје заједница биљежи своје постојање, учвршћује своје трагове и пркоси забораву.

У том контексту, мурал посвећен Патријарху Павлу превазилази функцију портрета и стиче статус архетипске слике. Он не представља само физички лик једног духовног вође, већ пројектује вриједности које надилазе појединачност – скромност, праведност и моралну аскезу – вриједности које дјелују као упориште идентитета и као аксиолошки хоризонт у којем заједница проналази мјеру властитог трајања. То је оно што Јан Асман препознаје као „културно памћење“: уписивање не пролазног догађаја, већ парадигме, оријентира који структурише искуство генерација. Слика Патријарха Павла, дакле, не само да евоцира успомену на његов живот и дјеловање, већ успоставља трансцендентни оријентир, архив вриједности у којем заједница препознаје сопствену мјеру и своје границе. На сличан начин, лик митрополита Амфилохија на зиду града не може се свести на пуки меморијални гест. Он је прије свега знак живог памћења – знак који не само да упућује на прошлост, него и активно дјелује у садашњости, учвршћујући идентитет заједнице и стварајући осјећај континуитета. Амфилохијева фигура у јавном простору отјелотворује оно што се може разумјети као духовна инфраструктура памћења: мрежа симбола и присутних трагова помоћу којих народ одолијева притисцима потискивања и културног искорјењивања. Као фигура ријечи која носи снагу отпора, Амфилохијев глас, често уперен против историјске амнезије, имао је моћ да преобрази језик у заштитни зид заједнице, да оснажи народ у његовом праву на постојање. Он је био, нарочито након смрти Патријарха Павла, духовна узданица српског народа на Косову и Метохији, глас који је у тренуцима колективне кризе давао осјећај постојаности и континуитета. У том смислу, Амфилохије није био тек црквени великодостојник, већ онтолошки оријентир: упориште у којем заједница проналази потврду да њено трајање има смисла и да се оно може превести у простор трајног свједочанства. Слика Амфилохија на зиду, дакле, није мртви артефакт, већ икона присуства. Она дјелује као бедем против заборава, као симболички заклон који заједници омогућава да очува властити траг пред пријетњом културног ништавила. Његова јавна репрезентација свједочи о способности народа да своје духовне оријентире преведе у језик простора, да их упише у сâму архитектуру града и тиме створи неразградиви топос отпора: мјесто у којем се дух материјализује и постаје колективна снага.

Мотив Кошара пак отвара сасвим другачију димензију памћења: он је рана урезана у колективно ткиво, знак жртве и крхкости опстанка. Као „мнемотехнички траг“, он не само да подсјећа на одређени историјски догађај, већ га преображава у трајну опомену – у живу меморију о генерацији младих људи која је жртвовала сопствени живот да би одбранила право на постојање. У тој слици, крв и сјећање стапају се у симбол који артикулише најдубљи смисао заједнице: да је опстанак увијек резултат жртве и да свака нова генерација носи одговорност за чување трага оних претходних.

Мурали посвећени Патријарху Павлу, митрополиту Амфилохију и херојима са Кошара отјеловљују, дакле, онтолошке тачке присуства – уписане координате у којима заједница успоставља континуитет са сопственом прошлошћу и обнавља свијест о сопственој судбини. Они чине мапу идентитета, распростирање једне колективне самосвијести која превазилази пуко биолошко трајање и потврђује народ као историјски субјект, а не као анонимну масу.

Управо због тога, њихово присуство постаје неподношљиво онима који настоје обликовати простор на темељима логике ликвидације, на темељима логике монолошког поретка у којем нема мјеста за Другог. Мурали, као визуелна артикулација колективног памћења, појављују се овдје као препрека хегемонијској имагинацији простора: они упорно свједоче о постојању оних који се желе учинити одсутнима. Њихово уклањање, стога, представља чин којим се производи намјерно конструисана празнина – простор очишћен од трагова који оспоравају једновремену и једнострану слику историје. Брисањем мурала затире се управо оно што они оличавају: трајност и самосвијест једне заједнице. То је поступак симболичке цензуре, кроз коју се заједници ускраћује право да учествује у обликовању јавног простора и да свој глас учини видљивим. Такав чин превазилази оквир урбанистичког захвата и поприма димензију културног искорјењивања, јер оно што је уклоњено није само слика на зиду, већ могућност присуства у јавности. Одузети народу његове симболе значи елиминисати га из заједничког простора искуства, свести га на ћутање која више не свједочи, на постојање лишено трагова и знамења.

Једнако болно је и затварање градске библиотеке „Вук Караџић“. Ако је зид исписан сликом мјесто јавног памћења, онда је библиотека архив језика, ризница у којој се колективна свијест заједнице не само чува, већ и стално изнова производи. Она је унутрашњи орган културног бића, простор у којем дух народа дише кроз књигу, у којем се историја претаче у текст, а текст у трајање. Њено гашење, стога, представља покушај да се прекине крвоток културног живота српског народа на Косову и Метохији. Библиотека је, у својој суштини, више од збирке књига: она је онтолошки простор ријечи, мјесто у којем човјек налази огледало властитог постојања. Када нестане библиотека, нестаје и могућност да се заједница препозна у језику, да се наслони на континуитет мисли и да ослушкује одјек своје историје у тишини исписаних страница. Њено затварање је, дакле, чин прекидања цивилизацијске могућности: могућности да човјек не буде сведен на пуку чињеницу биолошког опстанка, већ да остане отворен за истину, смисао и самоспознају. Оно што се гаси заједно са библиотеком није само институција, већ и симболички хоризонт слободе, јер слобода народа започиње у његовој способности да говори, да пише, да тумачи и да преноси оно што је сазнато и доживљено. У том смислу, затварање библиотеке „Вук Караџић“ треба разумјети као облик симболичког насиља: као покушај да се ускрати будућим генерацијама могућност сусрета с властитом традицијом, да се народ лиши меморије језика и да се у његовом духовном простору успостави празнина.

Сагледано кроз призму мишљења Хане Арент, овакви поступци не откривају лице отворене тираније, већ оно што је она именовала „баналношћу зла“: зло које не долази у облику монструозног насиља, већ кроз безлични језик администрације и хладну реторику „неутралних“ процедура. У том дискурсу, чин дубоког политичког и културног искључивања преоблачи се у фразе о „регулацији“, „урбанистичком уређењу“ или „техничком одржавању простора“. На тај начин, насиље над памћењем прерушава се у бригу за ред и поредак, а разарање идентитета у рутинску службену активност. Овдје моћ не наступа као војска или као отворена репресија, већ као механизам бирократског апарата: тихо, непримјетно, у форми протокола и правилника. Управо ту лежи његова подмуклост – јер када се чин брисања симбола или гашења институције представи као техничко питање, одговорност нестаје из хоризонта дјелања. Насиље тада престаје бити препознато као насиље, постајући „нормализована процедура“, нешто што се обавља без питања, без рефлексије, без свијести о посљедицама. У том смислу, баналност зла огледа се у томе што најдубљи ударци једном народу долазе не кроз патос драматичног прогона, већ кроз хладну ефикасност администрације, која у својој равнодушности брише трагове идентитета као да се ради о обичним предметима,

Брисање мурала је, сљедствено томе, карика у ширем процесу систематске трансформације јавног простора у простор без трага — у привидно неутралан и „нормализован“ пејзаж, огољен од сваког  обиљежја које свједочи о трајности једног народа. Но, та празнина никада није истинска празнина: она је стратегијски конструисан интервал, међуфаза која претходи новој симболичкој колонизацији простора; Свако брисање претходи новом исписивању; свако уклањање постојећих знакова отвара пут за инсталацију нових симбола, нових митологија и наратива којима се обликује другачији идентитетски хоризонт. Избрисати мурал значи, у најдубљем смислу, покушати ликвидирати могућност трагања за сопственим идентитетским упориштем. То је чин којим се заједница гура у стање онтолошке суспензије – лишена трага у простору, она постаје рањива на туђе уписе, на наративе који јој намећу другост умјесто властите историјске самопотврде.

У том смислу, уклањање мурала није чин завршетка, већ чин насилне инаугурације нове културне хегемоније, нове симболичке матрице у којој се простор припрема за преправљање памћења, за супституцију једног идентитета другим. Управо зато зидови града никада нису само архитектонски елементи. Они функционишу као материјалне странице јавне књиге, површине на којима заједница биљежи своје трајање и мјеста на којима се уписује колективна судбина. Онај ко успоставља власт над зидовима, успоставља власт над памћењем; контрола над површином града претвара се у контролу над наративом заједнице.

Косово и Метохија су одвећ дуго простор политичког експеримента, али оно што је у току није само експеримент над институцијама, већ и над памћењем. Ако народ изгуби своје симболе, изгубиће и своју способност да разликује истину од лажи, прошлост од наметнутог заборава. А без те способности, будућност постаје празна, доступна свакој врсти тумачења и прекрајања.

Аутор је универзитетски професор