РАДОЈЕ ЈАНКОВИЋ: ЈУГОСЛАВИЈА И АЛБАНИЈА УОЧИ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

АЛБАНИЈА ИЗМЕЂУ ХЕРОЈСКОГ ПАМЋЕЊА И НОВИХ МЕЂУНАРОДНИХ ОДНОСА

После убиства краља Александра Карађорђевића 1934. године у Марсеју, Краљевина Југославија ушла је у период спољнополитичке нестабилности, коју је подстакао и пораст фашистичког утицаја у Европи. Управо тај политички вакуум и неодлучност београдске дипломатије представљају полазну тачку Јанковићеве дипломатске мисије у Тирани. Његово сведочење о том времену је немилосрдно: „Свет изгледа без икаквог поштења. Гусарство и насиље одомаћише нам се на прагу. Никада Европа није изгледала овако неморално. Ово не личи на међународни живот, него прикрадање са ножем иза леђа“.

Истовремено, Јанковић, херој Првог светског рата, Албанију доживљава као српски жртвени простор, преко кога је дошла победа у Првог светском рату, па у једном интервјуу каже да „Албанију треба славити у заносу признања, у екстази захвалности. Да нам тај занос не може нико, јевтином речи, обесно или цинички, не гурне у страну; да њиме својевољно усавршавамо своју личност, као што смо народном песмом усавршавали расну истрајност у време робовања. При томе нема дискусије. Пред тим, као пред апсолутним, влада једнодушност. Ту нам не требају чак ни они, које у Пресбитеријанској Цркви називају moderatore. Албанија није политика. Она не помера ничије границе права; не вређа ничију надлежност. Она није садржајна по узимању, већ по давању. Све што Албанија тражи то је чиста намера и поштена мисао. Албанија стога треба да уђе у систем васпитања, као што је то раније било данас освећено Косово. Да се учимо њеној садржини и њеној значајности. Да дигнемо споменик „Албанији“. Да славимо један народни дан „Албаније“ у години. Нека би се то звао дан истрајности. Дан Краљева, дан Захвалности; нек би се звао Дан народне Части или просто Дан невоља. Американци имају њихове: „Memorial day“, имају њихове „Thanksgiving Day“ који се кроз целу огромну Америку једнодушно и радосно празнује као „Дан Захвалности“ у славу оног давнашњег дана, кад су пуританци из Енглеске, после тешког пута, првом лађом додирнули америчку обалу. И наша лађа, Албанијом, нашла је спасоносно пристаниште. Албанија је наш торањ до неба. Наше свето, огромно звоно које је чуо цео свет. Оно ће нам звонити у судбоносне сате, да знамо с ким ћемо и како ћемо…“

Овај хероизам је био у Јанковићевој свести, али је дипломатска мисија у Албанији постављала му је много тежи задатак но што је узвишено сећање на прошлост. Ипак, он не одустаје од памћења, које има и веома практичну вредност у дневној политици. Јанковић, рецимо, примећује да Албанци, упркос политичким превирањима, не заборављају ни старе савезнике, ни старе непријатеље. За разлику од Југословена, који често губе континуитет политичке меморије, Албанци, по њему, памте историјске рачуне.

ЕВРОПА ИДЕ КА РАТУ

Јанковићева дипломатска служба у Тирани одвијала се у сенци дубоких геополитичких промена које су захватиле Европу након Првог светског рата. У својим извештајима, белешкама и коментарима, он указује да политика на Балкану није аутономна него је одраз општих европских процеса, попут слабљења демократских држава, парализе Лиге народа, растућег ревизионизма и милитаризације. За њега, свет из 1938. године изгледа као да „гусарство и насиље стоје на прагу Европе“, а она сама делује „без икаквог поштења“ и „неморално као никада раније“.

Јанковић изузетно проницљиво анализира последице аншлуса Аустрије 1938. године и немачке окупације Чехословачке. Његово схватање је да ови догађаји нису изоловани већ пресудни јер су резултат слабости демократских режима попут Француске и Велике Британије, који у настојању да избегну рат, дозвољавају Хитлеру да изнова прекраја границе Европе. Он наглашава да западне силе, заокупљене унутрашњим проблемима, „не желе да провоцирају Немачку“, чиме практично отварају простор за фашистичку експанзију.

Совјетски Савез, с друге стране, остаје изолован од међународних одлука, што доводи до нестабилности на Балкану и отвара простор за италијански утицај. Иако комунистички, СССР за мале државе попут Југославије и Албаније тада представља неку врсту „утопијског савезника“, далеког, али потенцијално моћног, а Јанковић региструје и покушаје Албаније да се дипломатски повежу и са Москвом, у сврху балансирања усред италијанског притиска.

У таквом контексту, тоталитарне силе (Немачка и Италија) делују систематски, континуирано, са јасном идеолошком и геополитичком намером. Насупрот томе, Југославија, као и већина малих држава, наступа фрагментарно, бојажљиво, често на основу краткорочних интереса и унутрашњих политичких притисака. Отуда потиче и дубоки несклад између Јанковићевог уверења у нужност отпора и реалности државне немоћи.

Јанковић је дубоко свестан да Европа у том тренутку више није простор договора и међународног права. То је пука аренa у којој сила, уцена и диктат одређују судбину народа. У писмима и извештајима он изражава морално гађење пред светом који му све више личи на оно што је сам преживео у Првом светском рату и Октобарској револуцији у Русији.

У том смислу, његова мисија у Албанији представља микрокосмос опште кризе међуратне Европе. Док Југославија покушава да сачува неутралност и не изазове тоталитарне режиме, она у ствари постаје њихов заробљеник. Стварна политика је већ измештена у Берлин, Рим и ускоро Москву. Јанковић је један од последњих дипломата који покушава да у „старом кључу“ чува поредак, у време када се нови кључ, тоталитарни, већ увелико користи.

ТЕТУРАВОСТ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ

Променљива и недоследна спољна политика Краљевине Југославије, коју води Милан Стојадиновић, која је покушавала да седи на више столица истовремено ( и да буде у најбољим односима и са Енглеском, и са Француском, и са Италијом, и са Немачком), додатно је ослабила њен положај у односу на суседе, а посебно на Албанију. Споразум о ненападању са Италијом, потписан 1937. године, требало је да буде гарант мира, али је био само увертира у анексију Албаније од стране Италије већ 1939. године. У питању је било искушење геополитичког слепила Београда пред јасним империјалним тежњама Мусолинијеве Италије.

Јанковићев став је био да Југославија мора да гради дугорочну политику засновану на савезништву са демократским државама попут Енглеске и САД, док је реалполитичка оријентација Стојадиновића према Риму била не само морално спорна, већ и стратешки погубна. У писму Иви Андрићу он примећује да је Европа „раслабљена и никад неморалнија“, додајући да је све било могуће у том свету у коме су дипломатске норме престале да важе.

Питање агремана за самог Јанковића као посланика у Тирани такође је било политички значајно. Првобитно је албанска влада одбијала да прихвати његово постављење, оптужујући га да је „вођа четника“ и непожељна личност. Међутим, у недостатку алтернативе и у жељи да поправе односе са Југославијом као противтежом Италији, Албанци прихватају његово постављење у августу 1936. године, и то уз изричиту молбу да се „одуговлачење не тумачи неповољно“.

Дипломатија Краљевине Југославије није имала снаге да се суочи са реалном Албанијом, а гајила је штетне илузије да се са фашистичком Италијом може водити искрен и користан дијалог. Италија је на Албанију вршила политички и економски притисак, деловала је и на културу, и Југославија је могла само да посматра. Јанковић је од почетка био дубоко свестан да „кључ за Албанију није у Тирани него у Риму“, али:„Италија је саздана на лажима и преварама и треба се чувати поверења у њу“. Београд га није услишио.

ДИПЛОМАТСКИ ДНЕВНИК

По доласку у Тирану 5. јануара 1937. године, Радоје Јанковић започиње своју мисију у средини која је истовремено била и сиромашна, и политички подељена, и под снажним италијанским утицајем. Упркос томе, он приступа дужности као искусан дипломата са осећајем одговорности према југословенској држави и српском националном интересу. У једном од првих извештаја описује како га је краљ Зогу примио одушевљено и истакао „спремност да приђе пакту пријатељства са Југославијом“.

Међутим, убрзо се показује да је Београд више заинтересован за пасивно посматрање италијанско-албанских односа него за активно ангажовање у Тирани. Одговор министарства иностраних послова на Јанковићеве иницијативе је скоро равнодушан: „Посматрајмо, не радимо ништа“. То значи да и поред добре воље на албанској страни, Југославија пропушта прилику да гради чвршће односе са својим јужним суседом. Јанковић је био принуђен да се креће у уском дипломатском кругу, без подршке сопствене владе.

Ипак, није остајао пасиван. Пример је уговор о изградњи нове зграде посланства и откуп земљишта у центру Тиране. Са подршком краља Зога, Јанковић успева да прибави парцелу од 6.268 м² у средишту албанске престонице за изградњу најрепрезентативније зграде посланства, уз уговор у земљишним књигама и правно спроведену процедуру.

У настојању да оживи трговинске односе са Албанијом и ублажи италијанску економску доминацију, Јанковић предлаже оснивање југословенске извозно-кредитне банке у Тирани и размену добара. Али од власти опет добија одговор да треба само посматрати. Одбијање сваке активности са образложењем да би „пријатељство са Албанијом могло охрабрити албанску мањину у Југославији“, говори о крајње дефанзивној позицији Београда.

Тирана је, у време кад је Јанковић био тамом маларичан град без канализације, са прљавим улицама, лошом водом и непримереним смештајем за дипломате. Упркос томе, он остаје у служби, залажући се за боље услове свог смештаја, али и успостављајући културне везе – на пример, концертом светског виолинисте Златка Балоковића у посланству, поводом венчања краља Зога. Дошао је Јанковић са конзулског места из Њујорка у Тирану, али није презрео место свога службовања.

Јанковић је смењен под притиском Италије, директно на захтев грофа Ћана и Мусолинија. Стојадиновић је, због страха од губитка крхке равнотеже са Римом, показао колико је био спреман да жртвује сопствене дипломате како би „сачувао мир“.

КРАЉ АЛБАНИЈЕ

Један од најсложенијих актера југословенско-албанских односа крајем треће деценије 20. века био је Ахмет Зоголи, познатији као краљ Зог Први. Из Јанковићеве архиве, али и из његових дипломатских извештаја и личних коментара, израња слика владара који је, по речима кнеза Павла, био „вуцибатина“, чији је једини циљ опстанак на престолу.

Краљ Зог, пореклом из племенске и феудалне средине, борио се свим силама за власт. Године 1924. након побуне и емиграције, враћа се на власт уз помоћ југословенских граничних трупа. Али већ 1926. године окреће леђа Београду и потписује Тирански пакт са Италијом, стављајући Албанију под римски протекторат. Иако је номинално задржао суверенитет, у стварности је Албанија већ тада постала колонијална испостава италијанске геополитике.

Ипак, Јанковић одбија да га сведе на карикатуру. У аудијенцијама и контактима са краљем бележи његову жељу да се отргне из дужничког ропства, као и његову отвореност за сарадњу са Југославијом. „Краљ ме је примио одушевљено… изразио спремност да приђе пакту пријатељства“, пише Јанковић 1937. године.

Та спремност, међутим, није имала јасну политичку цену. Зог је желео поверење Београда, али под условом да се не дира албанска мањина у Југославији. Он је само куповао време и маневрисaо између Италије, Југославије, Совјетског Савеза и Британије.

Зог је желео и дипломатско позиционирање кроз породичне везе. Његово венчање 1938. са мађарском принцезом Жозефином Апоњи било је изведено у том контексту. Јанковић је краљевско венчање искористио за културну дипломатију, довео је виолинисту Балоковића у Тирану, организовао концерт у посланству, дајући сигнал да се односи могу градити и мимо Рима. Док Јанковић покушава да „приволи“ Зога преко трговине, културе и дипломатије, краљевска влада у Београду наставља да одбија директан политички дијалог. Уместо да користи привремену отвореност албанске стране, Београд наставља „опсерваторски став“, избегава сусрете са министром Либоховом и чак отказује већ договорене састанке.

Зог, све више изолован и уцењен од Италије, ипак покушава да се измигољи. Он шаље сигнале Београду преко посланства, покушава да обнови блискост са Србијом из периода 1920–1924. У једном тренутку чак преговара и са Совјетским Савезом. Али финансијска зависност од Италије не оставља му стварни маневарски простор. Јанковић бележи да је Албанија била „заробљеница сопствене политике и лоших уговора са Римом“.

Коначно, анексија Албаније од стране Италије 7. априла 1939. означава крај Зогове владавине. Његова женидба, спољнополитичка акробатика, па чак ни савези о којима је маштао, нису могли да зауставе војну интервенцију Мусолинија. Иако је покушавао да сачува привид суверенитета, реалност је била да је Италија све време имала „кључ за Албанију“.

Зог је на крају мисије Јанковићу уручио високо одликовање, орден Скендебрега, што је помало апсурдан чин у тренутку када му се држава распада под налетом Италијана.

ИТАЛИЈА КАО ОКУПАТОР

Од свих актера који су се у књизи Радоја Јанковића појавили као кључни за судбину Албаније, најпостојанији и најагресивнији био је италијански фашистички режим на челу са Бенитом Мусолинијем. Италија је, како Јанковић више пута истиче, деловала у Албанији не само као савезник, већ као окупатор у сенци, припремајући терен за отворену анексију још од двадесетих година 20. века. На моменте је њено присуство било тако очигледно да се, по сведочењу Јанковића, италијански представници у Тирани „понашају као код своје куће“ и без консултација доносе одлуке у име обе државе.

Кључна алатка утицаја био је дуг, економски и политички. Албанија је, сматра Јанковић, дужничка колонија Италије, у којој римски режим преко кредита, помоћи, уговора и инфраструктурних улагања постепено преузима све што се може преузети. Италијанске службе слободно се крећу, контролишу војне објекте, базe, водене и ваздушне коридоре. Њихов циљ није само Албанија него читав Балкан: „Мусолини планира да преко Албаније овлада Медитераном, потом Грчком и Цариградом, све до Русије“. Јанковић упозорава: „Италија је саздана на лажима и преварама и треба се чувати поверења у њу“. Међутим, Милан Стојадиновић, у свом концепту равнотеже, умишља да Југославија „држи један део албанског кључа у рукама“ управо кроз пријатељство са Римом. То је, по Јанковићу, опасна илузија, пошто је Италија читаву деценију улагала у Албанију која није њен партнер, него пуки плен.

Кључни тренутак долази почетком 1939. године. Јанковић бележи да се у Тирани отворено говори о припреми рата: „Хитлер је оставио Мусолинију потпуну вољу хоће ли бити рата или не“. Војни аташе Италије прети да ће у случају одступања Југославије од пријатељства са Римом, Италија „покренути питање албанских мањина“ на територији Старе Србије. Ово је уцена која указује на чињеницу да Мусолини не сматра Стојадиновића равноправним партнером.

И коначно, 7. априла 1939. године, долази до отворене анексије: италијанске трупе улазе у Албанију. Краљ Зог бежи. У Београду је мртва тишина. Јанковић је већ повучен са позиције, „на захтев грофа Ћана и Мусолинија“ како му је потврдио министар двора. Тако Југославија капитулира пред Италијом.

Застрашујуће је колико се у југословенској дипломатији ништа није променило чак ни после анексије. Јанковић уочава да „г. Стојадиновић по први пут за две године показује бригу за албанске ствари“. Италија је тако постала гробар не само албанске независности, него и југословенских фантазија. Југославија није покушала да одбрани Албанију, није заштитила свој интерес у Тирани, а, на срамоту, није чак ни дипломатски реаговала.

ДИПЛОМАТА ДРЖАВЕ БЕЗ ВИЗИЈЕ

Већ на самом почетку мисије, упућен у Албанију као искусан дипломата из Сједињених Држава, он се сусреће са дубоком институционалном индиферентношћу. Посланство у Тирани је било смештено у приватној кући „са хиљаду бубашваба“, без канализације, воде, адекватне послуге и без аутомобила, а особље сведено на минимум. Сам Јанковић описује услове као непримерене и личним средствима покушава да побољша инфраструктуру, чак и да паркетира канцеларије и набави намештај.

Политичка усамљеност Јанковића кулминира у трећој години мисије, када, као искусан дипломата, схвата да је инструментализован и изолован. На маргини једног званичног документа он бележи: „Овом политиком идемо у пораз“. Његова анализа међународних токова, у којој се разматрају јачање Немачке, апатија Британије и Француске, аншлус Аустрије, крах Чехословачке, јасно указује на долазак великог рата. Али унутар дипломатије Краљевине Југославије није било простора за озбиљне захвате у ткиво стварности. Сам Јанковић записује: „Нема смисла развијати историјски живот докле Германија не буде здробљена, а Америка и Енглеска преузму вођство“.И сама Југославија, за чији се настанак Јанковић борио, постепено пропада. То значи и пораз једне генерације дипломата, оних који су веровали у државу којој служе, али су схватили да немају државу иза себе.

АРХИТЕКТУРА УМЕСТО ПОЛИТИКЕ

Један од најбитнијих момената Јанковићевог мандата у Тирани није везан за класичну дипломатију, него за архитектуру. Наиме, изградња зграде југословенског посланства у главном граду Албаније 1938. године представља парадоксални спој стварне политичке немоћи и симболичке амбиције Краљевине Југославије да покаже присуство и трајност. Овај догађај добија посебан значај у светлу скоре анексије Албаније, када та зграда постаје прво узурпирана од стране фашиста, а потом и трајно изгубљена и у власништву нових албанских комунистичких владара.

Идеја о изградњи зграде југословенске мисије потекла је од самог Милана Стојадиновића, који је упркос свом резервисаном ставу према активнијој политици у Албанији, желео да остави формални траг присуства. У једном писму Јанковићу он наговештава: „Бићете запослени на тој грађевини за коју сам у новом буџету обезбедио 10.000.000 динара“.

Посао је поверен угледном београдском архитекти Александру Крстићу Ђорђевићу, који са Јанковићем на терену врши избор локације и договара техничке услове. Уз подршку краља Зога, који у том тренутку жели да се дистанцира од италијанске финансијске доминације, пронађена је атрактивна парцела у центру града, површине преко 6.000 м². Уз новчану надокнаду од 20.000 златних албанских франака, власништво се формално преноси на Краљевину Југославију и уписује у земљишне књиге, уз потпис и гаранцију самог Јанковића.

Изградња започиње током 1938. године. Пројекат предвиђа репрезентативну зграду са канцеларијама, резиденцијом, просторијама за послугу и великим парком. Овај објекат је својеврсна дипломатска порука, доказ „стабилности“, „пријатељства“ и дугорочног ангажмана.

Али све то остаје само фасада једне фарсе.

Годину дана касније, Италија анектира Албанију. Зграда још није ни завршена, а већ је под окупацијом. Италијанске власти преузимају комплетну имовину Краљевине Југославије у Албанији, и не само зграду у изградњи, већ и летњу вилу у Драчу, са плацем од 50 ари на обали Јонског мора. Судбина тих објеката никада није правно решена, иако се зграда у Тирани и данас користи као седиште Владе Републике Албаније.

„ИСКРЕНО И ТРАЈНО ПРИЈАТЕЉСТВО“

Јанковић је био непосредни сведок Споразума о пријатељству и ненападању који су 1937. у Београду потписали Милан Стојадиновић и италијански министар спољних послова, гроф Ћано. Документ, потписан са свечаним речима о „искреном и трајном пријатељству“, требало је да буде темељ нове фазе југословенско-италијанских односа. Али, већ две године касније, Италија анектира Албанију, кршећи тај споразум без икаквих последица. О том чину, Јанковић пише као о „поразу једне политике и победи цинизма“, закључујући да је „у крви Италије превара“.

Можда најдраматичнији пример формалног, али лажног пријатељства, налази се у судбини имовине југословенске државе. Земљиште и зграда посланства, које су купљене у центру Тиране, уредно заведене и финансиране из буџета, одмах након анексије 1939. године, конфисковане су од стране Италијана. На њиховом месту подигнуте су нове зграде у којима се, парадоксално, данас налази Влада Републике Албаније.

Кроз сва ова искуства, Јанковић долази до закључка да појам пријатељства у дипломатији не може постојати без снаге оних који „пријатељства“ склапају. Само онда када држава има моћ да брани себе од других, њено пријатељство нешто значи.

Јанковић посматра Балкан као позорницу историје у којој се увек игра иста игра, углавном фарсична: мали народи, велике илузије, страни диктати и унутрашња слепила. Јанковићево основно уверење јесте да држава не може опстати ако нема јасну спољну политику, кадрове који ту политику могу спровести, и спремност да се бране сопствени, макар и најмањи, интереси.

Као основну грешку Београда наш дипломата уочава одсуство дугорочне стратегије у Албанији. Уместо активне балканске политике, која би преко сарадње са Тираном спречила италијанску доминацију, Београд је изабрао политику пасивног чекања. Италијани су, насупрот томе, градили утицај – у привреди, војсци, култури. Када је дошло до анексије, она је била само логичан закључак онога што је деценијама стваранo.

ОПЕТ О НЕМОЋИ БЕОГРАДА

Радоје Јанковић критикује приступ Београда дипломатској акцији у Албанији, указујући да је „званично непоступање у тренутку кризе најопаснији вид учешћа у сопственом поразу“.

Реч је, пре свега, о одбијању Министарства иностраних дела у Београду да Јанковићу дозволи директну дипломатску комуникацију са албанским краљем Зогом. Упркос више иницијатива са албанске стране, укључујући изразе спремности за бољу сарадњу и потенцијалне билатералне пројекте, Јанковић добија упутство да „не прелази границе протоколарне кореспонденције“ и да „не улази у разговоре без претходне инструкције“. То, у пракси, значи потпуно ћутање у кључним тренуцима албанско-југословенских односа.

Јанковић овај приступ назива „парализом по инструкцији“, стањем у коме посланик има форму, али не и садржај деловања. Његова улога сведена је на административног службеника, а не на дипломату. „Између нас и Албаније нема ни пријатељства ни непријатељства – постоји само мртва тишина“, записује огорчено у једној белешци.

Мртва тишина није случајна. Она одговара широј стратегији Београда да се не замера ни Риму, ни Лондону, ни Берлину, ни Тирани. Она је израз страха од конфликта и недостатка самопоуздања. Уместо јасне позиције, бира се неодређеност. То се огледа и у чињеници да Јанковићева документа често остају без одговора. У неким случајевима, чак и најхитнији телеграми (нпр. о италијанским војним операцијама на територији Албаније) остају необрађени или се враћају са коментаром: „Не улазити у анализу“.

Ово немоћно ћутање доводи до конкретних геополитичких последица. Италија, схвативши да са стране Југославије не постоји отпор, почиње отворено да арбитрира у Албанији, без страха од реакције Београда. Француска и Британија, видећи апатију југословенске дипломатије, почињу да преговарају са Италијом директно, занемарујући интересе Балкана. Чак и Краљевина Грчка, која је некада била регионални савезник, удаљава се од Југославије као од непоузданог партнера.

Јанковић дубоко осећа слом свог дипломатског рада. Види да је његова држава немоћна у сваком смислу. Ћутање државе у времену пресудном никако није мудрост него капитулација.

ПИТАЊЕ АЛБАНИЈЕ ПО КНЕЗУ ПАВЛУ И МИЛАНУ СТОЈАДИНОВИЋУ

Милан Јовановић Стоимировић, познати предратни новинар и делатник Југословенске радикалне заједнице, десна рука Милана Стојадиновића за медије, оставио је, у својим дневничким записима вођеним од 1936. до 1941, значајан портрет овог предратног политичара.

Стојадиновић је, каже Стоимировић, судбинска личност, човек велике интелигенције и огромне снаге, који задивљује својом појавом где год се појави. Рецимо, почетком 1937, на пријему у нашој амбасади у Атини, он све време плеше, диже темепературу, игра коло претварајући га у „полу-кадрил“. Приликом посете Немачкој 1938, њему се указује сва пажња, а Круп одобрава кредите Југославији на његову реч. Хитлер га гледа са уважавањем, Геринг даје пријем у његову част, у позоришту га присутни поздрављају овацијама, а оркестар двапут изводи „Боже правде“. Такође, Хитлер је био опчињен његовом женом, Августом, с којом води дуге разговоре, што чуди и људе из њеовог окружења, јер је он за жене слабо марио. Хрибовшек, један од немачких пресдтавника у Београду, обавештава Стомировића да је фирер Августи Стојадиновић послао накит у вредности од милион динара(!), што је било запањујуће с обзиром да је Хитлер жене гладао с висока.

Истовремено, Стојадиновићево дело је, каже аутор „Дневника 1936 – 1941“ у запису од 21. новембра 1936, „претпоследњи буржоаски покушај“ да се сачува земља. Последњи ће бити ( и то је било савршено тачно кад се узме у обзир споразум Цветковић – Мачек ) „са буржоаским сепаратистичким странкама ( које траже мењање Устава ). Затим долази диктатура, а можда и непосредна анархија, хаос и револуција“.

Стојадиновић је, по Стоимировићу, био човек – машина, који „уме да створи и паре, и људе, и сценарију рада, напретка, отправљања посла, одмицања напред“. Веома је самоуверен и поседује неки „над-оптимизам“, који просто плаши ( његов брат Драги вели аутору дневничких записа да Милан у начелу не воли песисмисте ). Бруталан је, повремено циничан, па ни не примећује какве све силе могу бити против њега. То га и угрожава, због чега Стоимировић мисли да га његова снага може и срушити јер „он држи све привредне ресоре, спољне послове, Странку, шефство у Влади, итд. а хоће да јури жене, итд“.

Аутор „Дневника 1936-1941“ описује покушај атентата на Стојадиновића, изведен 1936, и каже да је све јасно кад се види ко је устао против председника Владе.Склон личној власти, он ипак није против демократије. Стоимировићу вели:“Све што је антидемократско и фашистичко, осудите“.

Основна идеја Милана Стоимировића заиста је била „ни рат, ни пакт“. Он је Стоимировићу говорио да не сме и не може да улази у европски сукоб, иако Чехословачка и Француска очекују од њега да се супротстави Немачкој ослонцем на Русију. Русија је, по њему, земља под диктатуром, у којој влада велика беда, па је тај ослонац несолидан. Ако Немачка смрви Чешку, Југославија, која не би остала неутрална, била би следећа на реду. Мада између Немачке и Југославије стоје Румунија, Мађарска и Чешка, између Италије и Југославије нема „тампон-зоне“, па је добро што Италија ратује у Етиопији и страхује од Енглеске. Стојадиновић је говорио:“У случају рата, ми морамо тежити да останемо неутрални до последњег часа и да чувамо снагу за после рата, да бисмо могли диктовати своје захтеве ислабљеном свету.(…) Ми морамо увек бити јаки. Ми се ни на кога не смемо ослонити. Ми морамо, сем тога, неговати осећање самопоуздања. Самопоуздање је важна и пресудна ствар. Али њега треба да прате обазривост, искуство и мудрост!“

Како се са овим оценама слажу оцене Радоја Јанковића, који је, као и Јовановић Стоимировић, одличан портретиста?

Јанковић је веровао да они који га шаљу у Тирану не схватају да тридесете године 20. века нису двадесете године 20. века. Кнез Павле је, држећи се оцене покојног краља Александра, сматрао да је албански краљ Зог „вуцибатина“, јер је 1924. са југословенске прешао на италијанску страну. Јанковић је био много реалистичнији, и не замера албанском монарху „политуку мигољења“:“Зог ради оно што је радио кнез Милош; што смо ми радили довијајући се између Аустрије и Русије.“

Радоје Јанковић, иначе добар познавалац и радиклани критичар бољшевизма, покушао је да кнезу Павлу каже да се времена мењају, и како, под притиском околности, Совјетски Савез мора у десно – у веће државотвство и напуштање интернационализма, па га не би требало игнорисати кад су југословенски интереси у питању. Кнез Павле је био огорчени противник Совјетије. Јанковић бележи његово становиште:„Ако морамо потпасти под друге и бити туђи робови волим да будемо немачки него азијатски и барбарски“. Што се тиче Италије, кнез ми рече: „Италија је наша највећа противница, али морамо с њоме на лепо“.“

Шаљући Јанковића у Албанију, Стојадиновић је, сасвим у складу са портетом који је насликао Стоимировић, био за чекање и посматрање. Јанковић је, с обзиром на Стојадиновићева довијања између старих српских савезника из Првог светског рата, као и Немачке и Италије, указивао да, шта год да се деси, наша војска никад не би смела кренути против Француске или Русије, макар и совјетске. Стојадиновић му је на ту примедбу, рекао да „имајући војску од милион војника, ми ћемо причекати. Таква војска може у даном моменту увек бити значајан фактор и може претегнути“.

Стојадиновић је, по Јанковићу, био трговац и викач, који је, у доба нестабилне европске ситуације, успео да Југославији прида на значају:“Тих дана при једном виђењу ја сам га упитао: каква је – укратко речено – наша ситуација са иностранством? С киме смо? Он ми је одговорио: „Прво Енглеска, па Француска, па Италија, па Немачка“.“ Иако је тако говорио, вели Јанковић, ипак се домунђавао са фон Хереном, а француског посланика „вукао за нос“, што му је у Паризу веома замерано.

Што се Албаније тиче, Стојадиновић је на одласку предложио Јанковићу да подржава независност ове земље и буде пријатељ краљу Зогу.

Када је краљ Зог, који је желео да се, бар мало, еманципује од Италије, нудио предлоге за сарадњу, у Београду је Јанковић наилазио на зид ћутања:“Упутства која сам добијао на моје предлоге за рад с Албанијом и на моја излагања о надирању Италијана у Албанију и кнез и председник (овај много мање) стављали су индиферентност: „Не морамо хитати; уздржавајте се од свих пријатељстава и братимљења, итд.“ Уствари у Београду је рађен пакт са Италијом, јер су и кнез и председник схватили да им је Италија нужна, и да на Албанију треба гледати преко Италије.“

Када је склапан пакт Југославије са Италијом, Стојадиновић је стао на становиште да сви економски интереси Италије у Албанији могу и треба да буду остварени:“Ја сам скренуо тада пажњу г. Председнику. Он је одмахнуо руком рекавши: „Паре, нека им дају паре!“ Уствари Италија пенетрацијом с парама доноси и политичка права на окупацију. Сви моји предлози наилазили су на исти одговор: „Посматрајмо, не радимо“. Грешка г. Стојадиновића је, у усвајању идеје одједном, да је Италија свемоћна (чак, вели, и према Енглеској) и да се морамо клонити сваког конфликта. То гледиште је нетачно. (…) Мени се чини да је цела ова кнежева и Стојадиновићева фантазија с Талијанима један опасан период наше спољне политике“.

Тако је и било.

Додуше, и Јанковићеве наде да ће краљ Зог стати на страну Југославије биле су узалудне. Пишући свом колеги и Стојадиновићевом заменику на челу дипломатије, Иви Андрићу, Јанковић га обавештава да је причао са једним угледним Албанцем у власти, који није био ни за краља Зога, ни за Италију, при чему му је овај све разјаснио:“Упитах овог човека: „Да ли Краљ Зог има симпатија за Југославију?“„Не мислим. Он је мегаломан. Сваки владар мисли на повећање територије. Код вас су наше мањине. Краљ Зог ће“, рече ми овај човек, „поћи за сваким ко ће му обећати велику Албанију… Пре ће Зог постати вазал Италије, него што ће се одрећи Косовара“.Ово је тачно. Нарочито кад би Зог наслутио, да се спрема подела Албаније. Ја сам упитао свог саговорника: „Мислите, дакле, да између Југославије и Зога нема искреног пријатељства?“„На жалост, не! Он би желео да је с вама само толико налепо, колико да му не дирате Албанце у Југославији“.“

То је после, на свој начин, наставио да чини и Енвер Хоџа. Постоје архетипске матрице међудржавних односа на Балкану, и ту се не мења ништа, осим датума и година које пролазе.