Радмила Грујић: ЖИВОТ БЕЗ ПОКАЈАЊА – НОВА НОРМАЛНОСТ

Свети Августин, Лавр и наше време
„Љубав се у томе састоји: смиловати се на грешника, а уништити грех; одвојити грех од човека, па помиловати човека а осудити грех.“ – Свети Јустин Ћелијски
Прочитавши роман руског књижевника Јевгенија Водолазкина „Лавр“, сетила сам се Блаженог Августина и његових „Исповести“ и запитала се: Какав су то велики грех учинили великосхимник Лавр и Блажени Августин, па су морали толико дубоко да се кају, а Лавр све до смрти? Зар је грех живети ванбрачно док не стекнеш услове или добијеш жељу да ступиш у законски брак? Ми, данас, сви тако живимо и нико не сматра то за грех. То је постало правило: „живети без покајања, као сав нормалан свет“, јер у супротном ниси нормалан. Сматрамо да смо успели и Бога натерати да на то гледа благонаклоно. Боље рећи, изборили смо се својом бестидном упорношћу. Блажени Августин је из 5. века, а Лавр из 15. века. Зар да се на њих угледамо? Они су старомодни.

Августинов отац је био паганин а мајка Моника хришћанка, која је даноноћним молитвама успела да сина, од паганина учини хришћанином, штавише, светитељем. Августин је проучавао реторику и философију у Картагини, у којој су цветале разне секте, и од своје 19. до 28. године био је члан најпопуларније, манихејске секте. Живео је распусно и добио ванбрачног сина. Одлази у Рим, а потом у Милано, да би радио као учитељ реторике, где је одушевљено слушао беседе епископа Амвросија Миланског, који ће га у његовој 33. години крстити. У 37. је рукоположен у свештеника у Хипону, а у 41. у епископа хипонског. Постао је велики учитељ Православне Цркве и написао многе списе против јеретика онога доба: манихејаца, донатиста, пелагијеваца и других.

А Лавр (на крштењу Арсеније, на монашењу Амвросије – по Св. Амвросију Миланском, и у великој схими Лавр)? Па, он је, и у односу на Августина, право невинашце! Чедни младић, сироче, кога је деда научио лекарском занату, бесплатно је исцељивао људе и од најтежих болести. Али, баш такве чисте ђаво највише воли да оскрнави. То се догодило и њему када је, у својој забитој колибици, исцелио Устину, сиротицу, којој је куга све поморила. Међу њима се родила пламена љубав. Устина је затруднела. Он је престао да иде у храм и да се исповеда, бојећи се да ће му духовник рећи да је остави. Није ишла ни Устина. Он је хтео да је венча, говорио јој је: „Бићеш моја пред Богом и људима. Само се стрпи мало, љубави моја“. Али то је одлагао, клонио се света и њу је сакривао све до њеног кобног порођаја, који је он нестручно извршио. Устина је искрварила и умрла заједно са мушким дететом. Ужас, страшан бол, неописиво кајање. Његова душа је ридала до изнемоглости и на крају је дао завет Богу да ће се сав живот молити за душу његове вољене и њиховог некрштеног сина, да се никада неће женити, јер он је тим заветом јаче везан за њу него да је жива. Али, од тада му је ђаво подметао перфидна искушења.

А Бог је допустио да му последње искушење буде исто као прво: да буде оптужен да је малолетници направио дете. На крају, Бог је показао његову невиност и не само то, него и његову светост.
А ми, данас? Нико од родитеља ово не исповеда као свој грех, јер је то допустио својој деци. Чак ни родитељи хришћани, који живе активним црквеним животом. Већина родитеља даје свој благослов деци да тако живе, јер сматрају да је то постало нормално у наше време. Шта то значи? Да време одређује „нормалност“ а не Бог? Многи из страха да им деца не застране у ЛГБТ упадају у овакав грех. Кажу: Важно је да ми син и ћерка нису хомосексуалци, па нека мењају партнере док не нађу оног правог. А што се тако множе греси, зар то родитељима није важно? Ево шта на то каже Архимандрит Јован Крестјанкин (†2006), мудри наставник на путу хришћанског савршенства, исповедник 20. века: „Постоје и греси јавног блуда: ако неко међу вама, који се спремате за исповест, живи у брачном савезу који није благословила Црква и који није освештан кроз свету Тајну Брака, кајте се са горким сузама, јер проводите живот у блуду! Молите Господа да ваш брачни савез буде освештан светом Тајном Брака, без обзира на ваше године… Какву увреду наносимо Господу уколико своје тело, које је Он искупио ради светости живота нашег, оскврњујемо најгнуснијим страстима и похотама плоти! Ви сте храм Божији, и Дух Божији обитава у вама – упозорава нас Св. апостол Павле – ако ко разори храм Божији, њега ће покарати Бог“ („О покајању и исповести“).

Нормално је да се деца, када заврше школе, одвоје од родитеља. Најчешће изнајме стан у близини где су се запослили, а некима родитељи купе стан да би започели самосталан живот. Али, какав? Онакав какав су видели од родитеља (већина родитеља је данас разведена) или од других у свету? Када се родитељи не противе предбрачном животу, онда деца то схватају као родитељску подршку. И шта се дешава? Та деца, до тада добра и послушна, а многа су завршила и факултете, сада прихватају, без гриже савести, да живе неморално, по диктату овог палог света. И какав ће пример они дати својој деци, ако их уопште буду имали? Јер, наталитет је у драматичном паду. Ово је пут ка уништењу породице, основне ћелије народа и државе.

Како је настала „нова нормалност“? Донело је време? Не време, него људски греси. Одакле је дошла у нашу традиционалну средину? Са Запада. Али, када је Запад видео како ми лако прихватамо њихову „нормалност“ и њихову моду, он сада намеће и ЛГБТ, па ако то и не прихватимо, већ смо прихватили неморал, као нормалност. А ђаво ликује.
Деца и треба да се одвоје од родитеља, али и тада, када су ван родитељског надзора, треба да наставе да живе морално, као добро васпитана деца. Али, не. Они прихватају „нову нормалност“ као нешто што има бројне предности и оправдане разлоге: а) практични – нема трошкова око венчања и свадбе; б) корисни – нема судског развода брака, јер момак и девојка могу без проблема да се одвоје и траже нове партнере; в) софистицирани – паметно је, модерно, није традиционално и назадно; прати тренд и развој друштвених односа, научних достигнућа, нове етике.
„Хоћу да ме венчаш, да заштитиш моју чедност и мој образ, да тако потврдиш своју љубав и добре намере према мени!“ – данашње девојке овако више не говоре својим момцима. Зашто? Зато што то није кул. А шта је кул?

Небески Родитељ нам је дао Своје васпитне заповести ради нашега поучења и спасења, да бисмо и ми, као родитељи, поучавали и спасавали своју децу од смртног греха, јер морамо доћи на Божји суд и дати одговор и за себе и за своју децу. Одбацили смо и молитву. Колико се молила Моника за блудног сина Августина? Хоћемо ли Бога убедити да, ако сви тако раде, и Бог мора тај грех да прецрта са списка грехова? Или? Присетимо се – Бог није поштедео Содому и Гомору. Зло је увек било лакша опција, али са тешким последицама које, додуше, могу да се олакшају – једино искреним и дубоким покајањем. А где је наше покајање?
Поруке које нам шаљу светитељи доступне су свима, а не само хришћанима. Прочитајте „Исповести“ Св. Августина и одличан роман Јевгенија Водолазкина „Лавр“, по коме би наш познати режисер, Емир Кустурица, могао да сними филм, са јасном намером да нам укаже на праве вредности, које смо одбацили, а које су сигуран пут ка спасењу душе и светитељству. Будимо свети, као што је свет Господ наш Исус Христос, на славу Бога Оца! Амин.

Радмила Грујић