И пре него што су власти примениле антимонополске мере Рокфелер је предузео низ корака који ће његовој породици омогућити да задржи водећу улогу у нафтном бизнису. Тицало се то формирања нафтне берзе и трговине такозваним фјучерсима, у основи такав механизам функционише и данас. Даља разрада концепта управљања глобалном економијом подразумевала је и везивање трговине нафтом за амерички долар.

Од седамдесетих година ХХ века долар се штампа без „покрића у злату“, а његова вредност, упркос све већој количини у оптицају, осигурава се између осталог и сувереним „господарењем“ тржиштем нафте. Чак и „љути“ амерички (гео)политички противници приликом купородаје енергената трансакције су обављали у америчкој валути, што је аутоматски значило и да су пре тога морали обезбедити „приступ“ долару. Односно, чак и ти „љути“ противници обезбеђивали су да се долар све више и више штампа, учвршћујући америчку доминацију у светској економији. Посебну улогу у организовању овог процеса и „рађању“ петродолара одиграла је Саудијска Арабија, пристајући на таква правила игре.

Недавни састанак у Џеди, уприличен како би се између западних и незападних актера разговарало о украјинској кризи (уз учешће представника Украјине), иако завршен без конкретних резултата, за америчку делегацију и није био потпуно разочаравајући. Јер, секретар за националну безбедност Џејк Саливен није допутовао само због Украјине, већ и због сусрета са домаћинима скупа. Џозеф Бајден је у лето 2022. године доживео прави „политички бродолом“ током разговора са лидерима заливских држава, а није се сјајно провео ни у билатералној посети Мохамеду бин Салману. Епилог свега је да Саудијска Арабија неколико месеци касније постиже историјски мировни споразум са Ираном, уз посредовање Пекинга, али и склапа договор о извозу нафте у Кину која ће се убудуће плаћати јуанима.

Кина је највећи купац саудијске нафте, због тога је и годишњи дефицит у трговинској размени са Ријадом преко 40 милијарди долара, а имајући у виду све потписане уговоре укупна размена која премашује 100 милијарди има потенцијал да релативно брзо буде и удвостручена. Поред тога, Кина бележи „озбиљне минусе“ и у трговини са Оманом (32 милијарде долара годишње) и Ираком (25 милијарди). Трансакције вредне више стотина милијарди долара на годишњем нивоу, обављаће се у домаћим валутама, а она америчка, која је остајала у „оптицају“ још од времена Џона Рокфелера биће избачена. Са једне стране, то само по себи јесте проблем, у питању су „велики новци“ који утичу на глобалне процесе, али је још већи проблем што се тако успоставља образац у међународној економији.

Тај образац следиће и друге, мање земље, те ће избацивање долара из међусобних трансакција незападних актера добијати на динамици. Долар се више не може штампати у „неограниченим количинама“. Односно, ако се буде наставило са доскорашњом праксом то ће узроковати читав низ дегенеративних последица по целокупан систем, не само његову економску, већ и друге димензије (политичку, социјалну, безбедносну).

Са друге стране, толики прилив кинеске валуте усмериће Саудијску Арабију, затим и Оман, Ирак и остале заливске земље, па онда и друге широм света – да више купују од Кинеза и да више инвестирају у Кину. У таквој констелацији америчке државне обвезнице, трговање са „сигурним пакетима“ на њујоршкој берзи или некретнине у САД више неће представљати „најсигурније инвестиције“, оно чему ће вредност расти без обзира на околности!

Саливенов пут у Џеду требао је да „отвори врата“ новом циклусу преговора са Мохамедом бин Салманом и покушају „ресетовања“ спољне политике Саудијске Арабије. Ново позиционирање, које подразумева стратешко партнерство са Кином, договор са Ираном, те чланство у ШОС и БРИКС дугорочна су претња америчким интересима, чак и већа од свега онога што се тренутно дешава у Украјини.

Из кинеског ангажмана на Блиском истоку рађа се петројуан, а са њим и сасвим нови принципи организације међународне економије. Према тим новим принципима, места за бретон – вудске институције попут ММФ или Светске банке или неће бити, или ће се њихова улога трансформисати до непрепознатљивости, исто као што неће бити могуће усмеравати глобалне економске токове сталним доштампавањем долара.

Незванично, понуда које је уручена Ријаду укључује гарантовање безбедности (до нивоа да би се САД директно браниле Саудијску Арабију у случају напада треће стране), продају (и сигурну испоруку) оружја са новим технологијама, развој цивилног нуклеарног програма, али и одређене уступке у Палестини захваљујући којима би се (како Том Фридман констатује) „сачувала могућност“ постизања некаквог компромисног режима око тог питања (односно, постојања две државе). Наравно, последње наведено у целу једначину „убацује“ и Израел што изводљивост овог подухвата чини драстично мањом.

Изводљивост овог подухвата чини драстично мањом и чињеница да су САД са својом понудом дебело закасниле. Од кога ће штитити Саудијце? Од Ирана!? Кине!? Понуде за цивилни нуклерани програм дали су још раније и други, ту Американци немају монпол. А што се Палестине тиче, ту неког великог поверења у непристрасност и добре намере Вашингтона у „арапском свету“ никада и није било.

Углавном, пробој који је кинеска дипломатија направила на Блиском истоку у овој фази утврђивања мултиполарног поретка испоставља се као кључни догађај. Што заузете питањем Украјине, а што ослањајући се на старе и уврежене аналитичке алгоритме, САД су по свој прилици направиле погрешну процену. Отуда неадекватна и закаснела реакција. И отуда најава далекосежних последица које сада већ отворено забрињавају и стратеге у Вашингтону.

Овако или онако, са мање или више неповољним крајњим исходом, САД могу преживети Украјину. И да се одигра по њих најгори могући сценарио, опет то не би било ништа ново, ништа што већ нису доживели у својој историји! Међутим, интензивирање процеса дедоларизације доноси читав низ претњи које ће се неминовно одразити не само на спољну политику САД, већ и на унутрашњу стабилност. Од пада вредности долара, немогућности сервисирања кредита, угрожености достигнутог нивоа животног стандарда, социјалних раслојавања…

Петројуан је феномен са којим се до сада у историји нису сусретали. Зато су и све последице избацивања петродолара и рушења темеља које је још давно поставио Рокфелер до краја непредвидиве!