Раде Р. Лаловић: ПОДСЈЕЋАЊЕ НА ЈЕДНУ ПРОРОЧКУ ПЈЕСМУ ВИТА НИКОЛИЋА

Након једног недавног разговора с пријатељима на тему куда иде савремена западна цивилизација коју нам англоамерички и англосаксонски центри моћи намећу, а онда и како невољно, по принципу скуване жабе, улазимо у свијет дехуманизације, у тај мрачни мегалополис који канибалистички раздражен гута и индивидуални, и колективни људски идентитет стварајући од homo sapiensa ходајуће хуманоиде, ту обезличену биолошку масу за коју не постоји ни човјек, ни Бог, сјетио сам се по ко зна који пут неколико поетских слика српског Јесењина из Старе Херцеговине, легендарног Вита Николића.
Опште је познато мишљење А. Б. Шимића изречено у пјесми Пјесници на које с правом скрећемо пажњу кад говоримо о Виту Николићу:

Пјесници су чуђење у свијету

Они иду земљом и њихове очи
велике и нијеме расту поред ствари

или на став истог пјесника из пјесме Прва ноћ самоће у којој се искрено тврди:

Слушам
високи плави водоскоци чезну
звијезде које никад досегнути неће

И баш у тим стиховима препознајемо и Вита Николића који је кроз свијет ишао управо отворених очију чезнући за идеалима далеког магичног смисла исказаног и у Шимићевим Плавим водоскоцима.
Та Николићева чежња за хармонијом смисла у цивилизацијском мраку који је већ био видљив у другој половини 20. вијека, свјесно, или можда поетски јуродиво, али симболички врло прецизно је препознала долазак антицивилизацијског и антихришћанског, ми бисмо рекли антисловенског и антиправославног хаоса, тог мрачног мегалополиса који креирају мештри сатанизма.
Слике надолазећег и физичког, и менталног насиља су у извјесним траговима наговијештене и у Николићевој пјесми Једног дана када нас не буде гдје слику човјека с културним и националним идентитетом памти неки вјетар чију причу разумије само неки други вјетар, јер у надолазећем цивилизацијском суноврату нема homo sapiensa.

Једног дана када нас не буде
на овоме бијелом свијету
с људском чежњом поменуће људе
неки вјетар другом неком вјетру.

Али сви процеси који су ево већ дошли до изражаја у првим деценијама 21. вијека пророчки су јасно кондензовани у Николићевој пјесми Друмови ће пожељет лудака на коју желимо да скренемо пажњу као на већ поодавно изречену пророчку проповијед.

ДРУМОВИ ЋЕ ПОЖЕЉЕТ ЛУДАКА

Павлу Вуисићу
Друмови ће пожељет лудака,
а лудака више бити неће,
вјековима за њима ће плакат
ојађено небо и дрвеће.

На градове удариће трава
и завести своју страховладу,
сви цвјетови остаће без глава
да би били са травом у складу.

Неће бити тога ко ће смјети
да посумња у све ко до сада,
попут тешке оморине љети
свијетом ће владати досада.

И људи ће поћи у повратак,
опчињени минулим стољећем…
Друмови ће пожељет лудака,
а лудака више бити неће.

И након првог читања све је јасно. Сваки стих, и свака ријеч у сваком стиху је са наглашеном симболичком снагом и са пророчким порукама претвореним у поетизоване исказе као да су писани данас. Све пјесничке слике произилазе једна из друге, а комплетна поетска парадигма као у огледалу нам пророчки даје слику већ поменуте савремене стварности коју нам намеће англоамерички и англосаксонски диктаторски поглед на свијет.
Пјесма је семантички директно наслоњена на ону причу коју прича један вјетар оном другом вјетру о несталим људима у пјесми Једног дана када нас не буде, а који су себе, супродстављајући се хаосу, уздигли на ниво „л у д а к а“ за којима чезне васељена чекајући њихово васкрсење и повратак са Христом у његовом другом доласку. Дакле, Николићеви „лудаци“ су истински симбол васељенског отпора безумној хуманоидној маси.
Централне пјесничке слике и семантички, и симболично-пророчки су уобличене у другој и трећој строфи.

На градове удариће трава
и завести своју страховладу,
сви цвјетови остаће без глава
да би били са травом у складу.

Неће бити тога ко ће смјети
да посумња у све ко до сада,
попут тешке оморине љети
свијетом ће владати досада.

Градови као симбол средине у којој живе још увијек разумни људи изложени су и физичкој, и моралној, и духовној агресији. На њих је „ударила трава“, дакле, коров који симболизује и духовног, и физичког окупатора, баш оног који не призна ни Божје, ни људске законе, него заводи „своју страховладу“, прописује своја правила мишљења и понашања немилосрдно их проводећи. Сви они који се супродставе том духовном и физичком терору доживљавају судбину цвјетова који својом љепотом пркосе једноличности траве, једноличности корова и због тога „остају без глава“ само да би били „са травом у складу“, дакле, по цијену живота покорени.
Зар ово све не личи на културне, економске и сваке друге санкције које видимо сваки дан?
А резултат те „травнате страховладе“ је општи страх и покорна послушност лишена свега разумског и сведена на борбу за голи физички опстанак.

Јер:
Неће бити тога ко ће смјети
да посумња у све ко до сада…

Али, како ничија сила Богу није мила, тако и Вито Николић излаз тражи у општој побуни, па види неминовност у повратку људи:

И људи ће поћи у повратак,
опчињени минулим стољећем…

идући управо оним друмовима на којима Витових „лудака“ више бити неће, али ће људи, васкрсли и побуњени, препознати њихове трагове којима се ишло и иде до поновне слободе. И то баш на исти онај начин на који се словенска и православна Москва, једини истински „Трећи Рим“ данас бори за цивилизацију која ће опстати, јер је вођена Божјим промислом.

?>