Раде Р. Лаловић: НЕКОЛИКО НАПОМЕНА О ИЗГРАДЊИ ЛИЧНОГ И НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА У НИЖИМ РАЗРЕДИМА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

Када се говори о изградњи личног, а онда и сваког другог идентитета у школској прекси, дакле, у раду са ученицима било ког узраста, онда се отвара неколико важних питања, а то су: Када је са ученицима најбоље започети активности на изградњи личног и сваког другог идентитета; У оквиру којих наставних садржаја је најпримјереније покренути те активности и како ученицима, поготово у нижим разредима основне школе, објаснити овај заиста сложен појам.

Да би се начинио први корак у процесу објашњавања, а онда и у изградњи прије свега личног па и сваког другог идентитета код младих људи ваља прије тога поуздано знати шта је идентитет и како се он одређује. Дакле, појам идентитета прво мора бити јасан наставницима, како оним који наставу изводе у нижим разредима основне школе, тако редом све до оних који наставу изводе у средњој школи.

Ми смо се питањем идентитета бавили у нашем раду Изградња личног и националног идентитета и култура сјећања (Нова Зора, бр. 67/2020, а онда и у књизи Памтим да бих постојао, а тамо стоји сљедеће: „Под идентитетом се обично подразумијева скуп одређених, јасно дефинисаних особина које појединца или групу људи, или народ у цјелини чине баш таквим какав јесте и по чему се он разликује од осталих појединаца или група. У основи овог термина је латинска ријеч identitas што у преводу значи карактеристична јединица.

У Хрватској енциклопедији Лексикографског завода „Мирослав Крлежа“ нпр. за идентитет се каже: „U sociologiji, skup značajki koje određuju posebnost pojedinca ili skupine u smislu različitosti ili pak pripadnosti u odnosu na druge pojedince ili skupine. Individualni identitet (подвлачења су Р. Р. Л.) odgovor je na pitanje tko sam ja?, a proizlazi iz činjenica koje tvore pojedinčev životopis, koji je jedinstven i neponovljiv, te iz vlastitih iskaza o pripadnosti različitim skupinama, odn. državljanstvu, koje čine društveni ili kolektivni identitet, svojstven ili tipičan većemu broju pojedinaca. Društveni identitet odgovor je na pitanje tko smo mi?, a može biti spolni ili rodni, dobni, seksualni, rodbinski, jezični, vjerski, nacionalni, regionalni, klasni, profesionalni, organizacijski, klupski, politički, tradicionalni, moderni, itd.“

Да би се говорило о култури сјећања или култури памћења идентитетских одредница мора се одредити и категорија културног идентитета, а она је сажето дефинисана у Пролексис енциклопедији гдје стоји: „kulturni identitet, pojam koji izražava jedinstvenost i autentičnost neke kulture, te pripadnost pojedinca ili društv. skupine toj kulturi; određenje neke društv. zajednice putem njezinih vlastitih kult. osobitosti i vrijednosti. K. i. tvore oblici duhovne (jezik, književnost, glazba, ples, običaji i dr.) i materijalne (graditeljstvo, artefakti) kult. baštine. K. i. osniva se na elementima tradicijske kulture, ali se izražava i u suvr. kult. tvorbama, uključujući i kult. industrije (film, izdavaštvo i dr.).“

Дакле, лични идентитет, породични идентитет, културни идентитет и нациопнални идентитет произлазе један из другог и међусобно снажно кореспондирају и јасно одговарају на питања: Ко сам ја и Ко смо ми? чему би се могло додати и низ сличних идентитетских питања као нпр.: Ко су моји преци? Одакле смо дошли? Којим језиком говоримо? Којим писмом пишемо? Којој религијској скупини припадамо? Гдје смо, од кога, због чега и када смо све страдали? и тако редом. Одговори на сва ова питања обједињени у смислену цјелину чине наш и лични, и сваки други идентитет који ваља његовати и чувати.“(Лаловић, 2023. стр. 16 и 16.)

Поједностављено речено дефиницију идентитета у школској пракси на свим нивоима узраста ученика треба изводити из одговора на питања: Ко сам ја; Ко су моји преци; Коме народу припадам; Којим језиком говорим; Којим писмом пишем; Којој религијској скупини припадам ја и моји преци; Које су основне одреднице културног идентитета мог народа, односно које духовне вриједности његује мој народ (празници, славља, народни обичаји) и тако редом.

Одговор на сва ова питања је вишеслојан и врло комплексан па у школској пракси никако не треба полазити од појмовног одређења и дефинисања самог идентитета, него се свијест о идентитету треба постепено градити код ученика у складу с њиховим узрастом и на пригодним примјерима.

Како се идентитет као вишеслојна категорија гради спознајом и постепеним усвајањем одговора на напријед наведена питања онда добијамо и логичан одговор и на питање када са ученицима треба започети њиховом узрасту примјерене активности на изградњи идентитета, прво личног, а затим породичног и све тако редом до националног. Са ученицима нижих разреда основне школе о основним елементима идентитета се могу одговарајуће активности започети већ у првом разреду да би се до елемената националног идентитета дошло тек пред крај друге тријада, тј. у петом разреду основне школе.

II

У раду са ученицима најнижег узраста је нове појмове најлакше усвајати на очигледним садржајима који су њима јасни без додатних објашњења, а такве наставне садржаје лако налазимо у пригодним књижевним текстовима, пјесмицама и причама, а онда и у неким појмовима из вјеронауке почев од другог разреда.

Ево како то у потпуно поједностављеној форми може да изгледа.

Чим у школу приме ученике првог разреда учитељи их упознају са школом и њиховим првим обавезама па се тако првачићи упознају и са ђачком заклетвом која афирмише одговарајуће вриједности којима ваља тежити. Ђачка заклетва у нашим школама је у различитим формама присутна више од сто година, а ми овдје представљамо двије различите ђачке заклетве које, свака на свој начин, афирмишу одређене вриједности примјерене различитим временима, а свакако важне за младе људе.

ЂАЧКА ЗАКЛЕТВА ИЗ 1914. ГОДИНЕ

Заклињем се да нећу уништавати дрвеће и газити траву.

Обећавам да нећу пљувати на под у школи и у кући и на путу.

Дајем реч да нећу кварити ограде ни наносити квара грађевинама.

Никада нећу бацати хартије ни ма какво ђубре по улици.

Бићу увек учтив.

Штитићу птице.

Бранићу туђу својину онако како бих желео да други брани моју.

Обећавам да ћу бити искрен и честит грађанин.

ЂАЧКА ЗАКЛЕТВА ДАНАС

Данас кад постајем ђак, дајем свима на знање, да ћу учити вредно, и стећи образовање.

Слова свеске и књиге, и сваки број и знак, биће ми најдраже бриге, и бићу узоран ђак!

Пријатеље ћу стећи. Уз радост и ведрину, и знањем свима рећи да волим отаџбину!

Одмах након што ученик положи ђачку заклетву може да с пуним разумијевањем да јасан одговор на прво идентитетско питање: Ко сам ја? и тај одговор гласи: Ја сам ученик првог разреда основне школе (нпр. „Свети Сава“).

Ово је свакако и згодан тренутак да се код ученика развија једна од основних школских и не само школских вриједности, а то је да ученик воли школу и да је доживљава као истински своју. Те спознаје код првачића се не постижу учитељским или родитељским убјеђивањем. Ученик то најлакше сазнаје из пригодних пјесама о школи, као што је Ршумовићева пјесма Ау што је школа згодна или пјесма Добрице Ерића Школа у којој пјесник јасно каже: Свићу опет румена сванућа // школа ми је најмилија кућа! А у тој кући се стиче знање којим се спознају и остале вриједности битне за живот, баш како се то јасно види на почетку пјесме Драгице Ивановић, Сада могу све што хоћу.

Незнање је мука жива,

а знање је радост права.

Знање нам свет открива

од свемира, па до мрава.

Друго идентитетско питање за исти узраст долази на ред када се са ученицима у редовном наставном програму обрађује породица. А то питање је: Ко су моји преци?

И одговор на ово питање је ученицима потпуно јасан, лаган и логично се наслања на одговор на прво питање: Ко сам ја? па он гласи: Моји преци су моји родитељи, моји дједови и моје баке, моји прадједови и прабаке (са очеве и мајкине стране).

И овдје је згодно са ученицима прочитати по неку топлу пјесму о мами, о тати, о дједу и баки. Те пјесме ученици могу научити и напамет.

Сада већ имамо два кључна и за почетак важна одговора. Ја знам ко сам и знам ко су моји преци са очеве и мајкине стране, знам шта су они по занимању и гдје живе.

Овдје је згодно на разумљив начин ученицима објаснити и шта је народ, односно ко чини народ. А тај народ, то ће ученици лако закључити, чиним ја, моји другови из школе, наши преци и њихова родбин, дакле, сад знам и коме народу припадам. У овом случају то је српски народ.

У току даљег школовања, када ученици науче да пишу и читају, дакле, у оквиру наставе почетног читања и писања слиједе и нови одговори на идентитетска питања: Којим писмом пишем? и Којим језиком говорим?

Ти одговори су поново логични и потпуно спонтани. Ја говорим српским језиком, и Ја пишем ћирилицом, а колико је лијеп српски језик и његово писмо ћирилица јасно се види из пјесме Добрице Ерића из књиге Бројанице из Грачанице.

Чувај бисерну огрлицу

У којој су нам сви аманети

Вукову Азбуку и ћирилицу

Најлепше писмо на планети.

Научи песан и мелодију

Тропарицу у трећем лицу

Светима Ћирилу и Методију

Који при свећи и свицима

Изглагољаше глагољоцу

И њиховим ученицима

Што сачинише ћирилицу.

И говори лепо српски ко и ја

Да ти се анђели с неба насмеше

Српски језик је поезија

Само птице певају лепше.

Већ у вртићима дјеца припремају програме посвећене Светом Сави у оквиру светосавских свечаности. И када постану ђаци прваци, па онда и касније, сваке године се спремају програми за дан Светог Саве, јер је Свети Сава и школска слава у нашим школама. У нижим разредима основне школе, а тим узрастом се овдје бавимо, и наставници разредне наставе, а онда и вјероучитељи, јер је вјеронаука равноправан наставни предмет, дјеци објашњавају, наравно на начин примјерен њиховом узрасту, ко је био Свети Сава. Уз то им вјероучитељи објашњавају и којиј религијској скупини је припадао Свети Сава, па онда и они и њихови преци. Усвајајући та знања ево нам одговора и на врло важно идентитетско питање које ученици спознају крајем прве тријаде, а то је одговор на питање: Којој религијској скупини припадам ја и моји преци? Одговор је и овдје јасан: Ја припадам православној скупини народа.

И ево, већ крајем прве и почетком друге тријаде у нижим разредима основне школе наши ученици имају спонтано усвојених неколико идентитетских одредница које логично стоје једна уз другу. Ево тих одговора: Ја сам ученик; Ово су моји преци; Ја сам Србин православне вјере; Ја говорим српским језиком; Ја пишем српским писмом које се зове ћирилица. И што је најважније, сви ови одговори су усвојени спонтаним закључивањем самих ученика, без значајнијих утицаја учитеља и самим тим су трајно запамћени.

Важне одреднице идентитета сваког појединца као и народа коме он припада су и духовне вриједности које његује његов народ. Те вриједности су свакако стваране вијековима и оне представљају снажне ослонце у култури једног народа па онда ову одредницу и називамо културни идентитет.

Сваки културни идентитет има више компоненти, а ми ћемо овдје поменути двије компоненте које ученици лако могу да препознају и да их разумију јер су присутне у свакодневном животу њихових породица, а онда и у цјелокупном животу народа коме они припадају. Једна од компонената има претежно духовни карактер и њу чине православне светковине поводом најзначајнијих православних празника, а другу компоненту чине народни обичаји који прате те празнике.

Централна православна светковина за сваку српску породицу је прослава Крсне славе, односно прослава светитеља који је вијековима био молитвени заштитник породице. Ту су свакако и обиљежавње предбожићних и божићних празника, Дјетињци, Материце, Оци или Очићи, Бадњи дан, Божић, Свети Сава, а почетком прољећа и Васкрс као највећи хришћански празник. Како све ове празнике прате и маштовити народни обичаји у којима и дјеца узимају значајно учешће онда је и систематско упознавање са овим празницима и народним обичајима који их прате логично присутно па и пожељно као значајан елемент у изградњи идентитета код младих људи.

Сви ови поменути садржаји као конституенти идентитета се граде и усвајају постепено у оквиру наставе српског језика, те кроз ваннаставне и слободне активности ученика, анализом и учењем пригодних лирских пјесама, а онда се допуњавају и садржајима из вјеронауке тако да након првих пет разреда основне школе сваки ученик има у довољној мјери изграђен лични, породични, а онда и национални идентитет без учења непотребно компликованих дефиниција. Он, ученик, зна, како смо то већ рекли, да јасно формулише одговоре на напријед наведена питања, а ти одговори гласе: Ја сам ученик, знам ко су моји преци и са очеве и са мајкине стране, ја сам Србин православне вјере, говорим српским језиком, пишем ћирилицу, у породици славимо Крсну славу, славимо предбожићне и божићне празнике и највећи хришћански празник Васкрс и његујемо наше народне обичаје који прате велике наше празнике.

То разумијевање идентитетских одредница исказано одговорима у складу са узрастом ученика чини снажну одредницу не само личног и породичног идентитета, него и одредницу цјелокупног националног идентитета који ће се даљим одрастањем и образовањем континуирано допуњавати и дограђивати чинећи смислену историјску вертикалу нашег народног постојања, баш као у пјесми Десанке Максимовић О пореклу или у пјесми Добрице Ерића Сви моји преци.

Десанка Максимовић

О ПОРЕКЛУ

Ја знам ко сам
по звону
што са задужбина немањићких пева,
по јасности његова гласа,
по томе што ме од Студенице до Милешева
прадедови гледају са иконостаса
и што сваки у руци држи храм.

Ја имам
светитеља за оца и деда,
имам светитеља за кума,
и на небесима
све Сухој планини од громада
преко Ситнице до Раса и Хума
моја лоза влада.

Ја знам ко сам
и по мржњи бесомучној
којом ме злопакосни гоне одвајкада,
знам по томе колико сам Угру
пред очима црн
и по томе колики трн
у сан Византији моја моћ забада.

Ја знам ко сам
и по пријатеља својих господству,
и по благородности њихова лика
и слави им копља и штита.
Са свецима и краљима ја сам у сродству,
о мом пореклу из књига староставних
владар на далеком двору
и летописац у манастиру чита.

Добрица Ерић

СВИ МОЈИ ПРЕЦИ

ИЗВОРИ

1. Лаловић, 2023: Раде Р. Лаловић, Памтим да бих постојао, Институт за српску културу, Никшић, 2024.

2. Лаловић, 2004: Раде Р. Лаловић, Божур поље – српска читанка са задацима за истраживачко читање, Графокомерц, Требиње, 2004.

3. Hrvatska enciklopedija Leksikografskog zavoda Miroslav Krleža, on-line izdanje, www.enciklopedija.hr

4. Proleksis enciklopedija, https://proleksis.Izmk.hr

5. Мимица, Богдановић, 2007: Аљоша Мимица, Марија Богдановић, Социолошки речник, Београд, 2007.