Раде Р. Лаловић: НАД НЕКОЛИКЕ ПЈЕСМЕ О ВИДОВДАНУ

Пишући о поетским свједочењима о  култури сјећања на српска страдања у двадесетом и не само у двадесетом вијеку, а онда и о изградњи личног, породичног и националног идентитета у школској пракси, а посебно о поетским мотивима као што су Бијели анђео из Милешеве, манастири Студеница и Острог, сама по себи ми се наметнула и тема о Видовдану као мотиву у лирској умјетничкој поезији.

Али, ту почињу и реалне потешкоће као и код теме везане за манастир Студеница као пјеснички мотив, а то је сазнање да је веома мали број пјесника чије су пјесме доступне у којима је Видовдан главни мотив. Наравно, има низ пјесама о Косову у којима се као успутни мотив јавља Видовдан, али то је онда нека друга тема и други угао посматрања тих пјесама.

Ми ћемо овдје у прегледној форми и уз неопходни аналитички приступ скренути пажњу на неколико пјесама у којима је Видовдан централни мотив или је са становишта симболике важан за разумијевање пјесме.

Потпуно смо свјесни ризика да има и бољих, и значајнијих пјесама о Видовдану које нам нису у овом часу познате или доступне, али то није гријех  јер је ово само полазно размишљање које отвара једну од важних поетских тема па је онда и разумљиво што наслов овог рада гласи Над неколико пјесама о Видовдану.

У складу са реченим ми смо одабрали сљедеће пјеснике и њихове пјесме: Јован Јовановић Змај, Видов – дан; Аћим Тодоровић, Са Светим Лазарем уочи Видовдана; Марко С. Марковић, Видовдан; Зоран Костић, Видовдан 1989 – 1999; Ранко Павловић, Видовдан и Јован Н. Бундало, Видовдан.

Да је Видовдан за српске пјеснике одувијек био свјетионик слободе и позив да се она досегне не само на Косову, него и на свим српским просторима свједочи нам Змајева пјесма Видов – дан.  У вријеме њеног настанка Срби су трпјели не само османски и арнаутски притисак на Косову, него и угарски, и аустријски притисак сјеверно од Саве и Дунава па је онда логично што се Змај обраћа свевишњој сили која правду држи крепосном руком да баш она дозволи да осване нови Видовдан.

 

Не ти, што браниш невидним духом

Клонуле, слабе, невине,

Већ ти, што држиш крепосном руком

Мерило правде, истине;

Ако ти ј` заман молитва ова,

Глас рода ваљда није `ман,

Ох, ево, иште тол`ко векова

Још само један Видов-дан.

 

А за такву борбу је велики број разлога испресијецаних јауком и патњом па је потпуно разумљив вапај да дође само бар још један, али коначни  Видовдан.

 

Тужан је јаук из околина,

Громак је одзив гласа тог,

Тврда је мишца српскога сина,

Свете му патње рода мог.

Чудна му мисао на јави плане,

Чудно га ноћу теши сан;

У зору чека хоће л` да сване

Још само један Видов-дан.

 

Змај савршено разумије да Видовдан који не само да наговјештава, него ће и донијети нову слободу не само на Косову захтијева осим слоге и жртву, и гробове на којима ће у будућности, како би то Његош рекао изнићи цвијеће //  за далеко неко поколење,  који ће заувијек обиљежавати путеве ка вјечно сањаној слободи која је још увијек далеко, јер:

 

Не иштем снагу, већ само слогу,

Да једном познам своју коб,

Па ако живет српски не могу

Бар да ми поштен остане гроб.

Косово ћути, Ситница јечи,

Гроб зија давно ископан.

– Ал` кога чека? Знаће тек рећи

Још један нови Видов-дан.

 

Савремени пјесник Аћим Тодоровић загледан из данашње перспективе у српску судбинску збиљу  када нам несоји черече душу и отимају Косово, пјесмом Са Светим Лазаром уочи Видовдана утјеху тражи у сусрету баш с њим, са Светим Кнезом Лазаром, никако не случајно  уочи данашњег Видовдана. А тај сусрет и обраћање су уоквирени несвакидашњим амбијентом и његовим симболима гдје су и мртва кост, и житије урезано оштрим бодежом, и тамјан на који чеона кост мирише, и завјетно слово које нас подсјећа на Кнежев завјет „Ко не дош`о у бој на Косово“ па је онда логично пјесниково императивно обраћање Светом Кнезу баш тад, у предвечерје Видовдана.

 

Васкрсни, Лазаре Свети, мили,

Нек` Твоја ријеч Метохом роди!

Тамо гдје смо усправни били-

На крушној мрви и чистој води.

 

Легитимитет Кнежеве чисте вјере и усправни став мученика који достојанствено пркоси смрти Јеванђељски међу иконама пјеснику Аћиму Тодоровићу даје за право да пређашњи императивни захтјев сведе у молбу која је и симбол, и поента.

 

Благослови нас и духом врати,

Вечерас – уочи Видовдана!

 

Пјесма Видовдан Марка С. Марковића испјевана је  у дванаестерцу сложеном у шест строфа у којима се редовно римују само други и четврти стих у веома успјешно и ритмички, и хармонијски организованој пјесничкој структури.

Поетски свијет пјесме и његове пјесничке слике су виђени из савремене косовске перспективе  гдје доминира сумрак и некако тежак и хладан шум ријеке Дренице.

 

Кроз узрело класје провлачи се тмина.

Застиде се звезда од пшеничног свица.

Пољане и шуме освоји тишина.

Таласима шуми  ледена Дреница.

 

Усред косовских поља и шума на којима је присутна само тишина застаде и неким чудом се умири, свакако не без разлога, ледена Дреница предосјетивши да ће се баш ту, у тим пољима, пред поноћ, уочи Видовдана, појавити давно у борби за слободу у Господу уснули српски јунаци.

 

Па стаде у трену нема скамењена.

У сред лета као, ледом окована.

Изађоше древни ратници из сенки…

Примиче се поноћ испред Видовдана.

 

Пјесник у том трену види васкрсле ратнике чија лица, док пред њих излази крстолики витез са чесницом у лијевој и са главом у десној руци, милује вјетар симболизујући Божји благослов што на њих у сваку поноћ пред Видовдан силази.

И баш ту почиње космичка драма. Над мученицима се раскриљује небо, јавља се и мјесец, хладни свједок протока времена и оличење меланхоличне естетике везујући се у поетски чвор са дуњом неубраном као симболом недосањане слободе и рано угашене младости која се ни у овоземаљском, ни оноземаљском свијету не мири са колективним трагичним усудом и не предаје му се.

У тренутку када је тај поетски чвор као симбол везе туге и одлучне чврстине неубране, несаломиве, али зреле идеје о слободи јасан, ти косовски јунаци сијеку, ту, крај Дренице, на Косову, славски колач преливајући га вином из хиљаду рана спремивши га тако за причест и живот вјечни.

 

Раскрили се Небо  изнад мученика.

Долута и Месец, дуња неубрана.

Пресекоше колач косовски јунаци,

прелише га  вином  из хиљаду рана.

 

 

Хладна Дреница и пјесник након ове узвишене славе Богу свједоче да је у том часу, у тренутку честитања славе и помињања Христова к`о црвени божур процветала тама, а вода симболично потекла ка извору своме као симболу чистоте сна о слободи док се ти давно у Господу уснули јунаци враћају у храмове да са фресака вјечно подсјећају чије је шта и коме припада.

 

Па се разиђоше, сваки своме храму.

Погледај их, сине, на фрескама стоје.

И не скрећу поглед са Косова поља…

Чекајући Србе да дођу на своје.

 

Зоран Костић у збирци пјесама Изгубине  доноси пјесму Видовдан 1989 – 1999. приступајући овој теми из два угла и дајући нам двије поетске слике Видовдана и Косова с краја двадесетог вијека. Оба дијела ове пјесме коју можемо сврстати и у тзв. ангажовану поезију, имају по шест дистиха који се римују и који су  интонационо спрегнути у једну цјелину.

Први дио пјесме свједочи о величанственом скупу на Видовдан, на Газиместану поводом осамсто година од Косовског боја. У јединственом поетском исказу пјесник  тај величанствени скуп види као остварење народног сна о јединству и превазилажењу свих међусобица које трају још од Кнежеве вечере 1389. године.

 

јер постајемо што мислили е смо:

Небески народ – спремни да, сем пјесмом,

 

обожен, тамо, животом остане,

поново рођен из завјетне ране.

 

Али, авај, судбина нам бијаше другачија. Десет година након величанствене прославе Видовдана, 1999. године, почиње прогон и библијско страдање косовских Срба под НАТО бомбама па Зоран Костић с разлогом, у другом дијелу ове пјесме, тражи опроштај од Милоша и Кнеза.

 

Праштајте, свети Милоше и Кнеже,

 

потомству ваших дјела недостојном

да пламти с вама на том Пољу бојном.

 

Божури гасну под ватром цркава –

свијетли прошлост, будућност смркава.

Пјесмом Видовдан Ранко Павловић даје  шири историјски контекст у коме након Косовског боја Свјетло Видовдана // трепери над Газиместаном  као трајни симбол неугасиве идеје и тежње српског народа  ка  слободи да би  у наставку пјесму логички наслонио на трагичну Маричку битку која се одиграла близу Черномена и у којој су изгинули не само Мрњавчевићи, него и значајан број српског племства наговјештавајући неминовност наредних трагичних борби за одбрану српства каква је била и она баш на Косову пољу,  јер

 

О крвав камен черноменски,
који ни Марица
није могла сапрати,
запела је и пала,
па се у небеса
ваздигла Историја.

 

То воздвизаније у небеса, то свјетло што трепери над Газиместаном показује да  је Видовдан из самртног ропца // извио клицу Пјесме // и у живот је прометнуо не признајући пораз него славећи опредељење за царство небеско.

Павловић у овој краткој и хериметички затвореној пјесничкој форми на крају јасно идејно и симболички поентира дистихом који на неки начин кореспондира са самим почетком пјесме и оним видовданским свјетлом које трепери над Газиместаном.

 

Косово – усуд и рана.
Неугасива луча – Косово.

 

Нимало случајно за крај овог кратког размишљања над неколико пјесама о Видовдану нисмо оставили пјесму Видовдан чији је аутор Јован Н. Бундало.

Бундалова пјесма Видовдан је испјевана у шеснаестерцу организованом у шест строфа по четири стиха и седма строфа као дистих.  Рима је парна по принципу аб  / цд.

Бундало Видовдан види као историјску парадигму и поетску вертикалу око које се нижу слике и догађаји од Косовског боја до Кошара. И не само то, него и сви наши узлети, успјеси и порази, сви наши пријатељи и непријатељи овдје су упјесмљени у једну заиста смислену и поетски јасну цјелину.

У Бундаловој пјесми је све тако јасно речено па је не треба коментарисати или њене дијелове тумачити. Довољно је само њу читати, те је из тога разлога овдје и доносимо у цјелини као поенту овог нашег кратког осврта на ових неколико одабраних пјесама о Видовдану.

 

ВИДОВДАН

Видовдан је српски понос. Давна битка, туга нова.

Видовдан је Лазарица и заклетва Лазарова.

Видовдан је свети завет, Видовдан је рана љута,

кад помислим на Видовдан, крене суза сваког пута.

Јер Видовдан није само, свето слово календара,

већ манастир разрушени, напуштена кућа стара.

И Косово поље равно и Косовка са кондиром

и продати виногради и свештеник са путиром.

Видовдан су и Кошаре, Видовдан је и Бранковић

и дечанска земља плодна, Видовдан је и Ранковић.

Видовдан је рудник Трепча и Љевишка из Призрена,

Видовдан је жута кућа, силована свака жена.

Видовдан је Газиместан и натовци и качаци,

Видовдан су гробља наша, поред реке мртви ђаци.

Распорени султан Мурат, Лазарова Оливера,

Видовдан је и забрана, срамни декрет пролетера.

Видовдан је и сећање, на патника с турског коца,

стари бунар што га копо, часни предак мога оца.

И манастир крај Бистрице, где столова свети Сава.

На Видовдан давног лета, Лазарова паде глава.

Не дозволте зато браћо, Грачаницу да нам руше,

не дозволте забораву, да прекрије светло душе.

Газиместан, Пећ, Гњилане, Подујево, Ђаковица,

Видовдан је  и Витина, Вучитрн и Митровица.

Ни божури  с бојног поља, неће моћи да увену,

док у нама живи завет: Догодине у Призрену!