Раде Р. Лаловић: МАНАСТИР СТУДЕНИЦА КАО ПОЕТСКИ МОТИВ

Након истраживања и написаних радова у вези с проблематиком његовања културе сјећања на српска страдања у двадесетом и не само у двадесетом вијеку и проблематиком изградње личног, породичног и националног идентитета у нижим разредима основне школе дошли смо до логичног закључка да су за изградњу и његовање националног идентитета у школској пракси поред солидног познавања историје свог народа веома важни наставни садржаји из вјеронауке, а онда посебно из књижевности, ликовне умјетности и архитектуре. Када је ријеч о ликовној умјетности и архитектури за српски народ и школску праксу посебно је важан њен дио који је настао у периоду српског средњег вијека. Овдје експлицитно мислимо на црквену архитектуру и на фрескосликарство, јер су те двије гране умјетности значајне и због тога што имају директну везу са српском и усменом и умјетничком поезијом. 

Српска поезија је имала срећу да је поетско свједочење о српским манастирима у пјесмама најзначајнијих српских пјесника трајно, и на српском језику, и у преводима на свјетске језике, сачувало  слику српских манастира и фресака чак и многих који су физички оштећени или уништени у суровим токовима историје. 

Манастир као централни мотив изузетно успјешно је поетски реализован у поезији Јована Дучића, Алексе Шантића, Милана Ракића, Васка Попе, Дејана Медаковића, Десанке Максимовић, Рајка Петрова Нога, Момира Војводића и код низа других веома афирмисаних српских пјесника. 

Чини се да је од свих српских манастира манастир Грачаница поетски и инспиративно заокупио пажњу највећег броја наших пјесника. И не само то. Него је поезија са темом манастира Грачаница нашла и ваљан одговор и у српској науци о књижевности и књижевној критици. Прегледно и аналитички врло успјешне радове о поезији посвећеној овом српском манастиру су, између осталих, сачинили Жарко Миленковић у тексту ТИ, МЕЂУТИМ, ПОСТОЈИШ – Манастир Грачаница у савременој српској поезији и Ана Ђорђевић у тексту ГРАЧАНИЦА КАО ИНСПИРАЦИЈА СРПСКИХ ПЕСНИКА НОВОГ ДОБА. 

Посебно значајан допринос проучавању поезије као националне идентитетске компоненте је дао Милан Громовић у својој докторској дисертацији ВИЗАНТИЈСКЕ ТЕМЕ И МОТИВИ У СРПСКОЈ ПОЕЗИЈИ ДРУГЕ ПОЛОВИНЕ 20. ВЕКА: МИЛОРАД ПАВИЋ, ИВАН В. ЛАЛИЋ, МИЛОСАВ ТЕШИЋ, СЛОБОДАН КОСТИЋ.

Ишчитавајући поезију мотивисану манастирима чини нам се да је већина српских манастира од Хиландара па све до Сент Андреје добила свој поетски омаж који су сплели најзначајнији српски пјесници у двадесетом и на почетку двадесетпрвог вијека. И баш ту нам се отвара једно ново питање. Како то да је веома мали број српских у историји књижевности значајних пјесника писао о манастиру Студеница, мајки свих српских манастира.

Трагајући за пјесмама о манастиру Студеница и консултујући се с многима познаваоцима поезије, скоро нико нам није могао пружити поуздану информацију о поетским свједочењима инспирисаним манастиром Студеница. 

Након дужег трагања пронашли смо одређени број пјесама посвећених манастиру Студеници на сајту https://studenicainfo.rs/category/kultura/pesme-o-studenici/  које су настајале као одговор на Књижевни конкурс о манастиру Студеници и то су углавном пјесме просјечне вриједности. 

Осим пјесама са сајта www.studenicainfo.rs у комуникацији са добрим познаваоцима националне књижевности дошли смо до још неколико  пјесама посвећених  Студеници. То су пјесме: Студеница Дејана Медаковића; Студенице мајко свих српских цркава Момира Војводића; Студеница Милутина Мићовића; Студеница Емила Лабудовића, Литургија у Студеници Марка Ковачевића, затим и до  два сонета такође са насловом Студеница. Први сонет је објављен непотписан у часопису Глас Цркве 1986. године  поводом осмсто година  Студенице, а други са истоветним насловом се налази на сајту www.poezijascg.com  са назнаком poslao Valven  5/12/2005. Дакле, оба су плод анонимних пјесника.

Ми ћемо овдје у прегледно аналитичкој форми проћи кроз ових неколико одабраних пјесма покушавајући да сагледамо главне димензије поетских слика Студенице као мајке свих српских цркава и као духовног и свевременог ослонца за српски идентитет. 

Медаковићева пјесма Студеница по формалној структури је слична осталим његовим пјесмама о манастирима из збирке Каменови. Кратак стих и уједначен ритам укрштен са симболиком баштине, камена и чауша који би да замрсе жеље плетиво, баш ту, у Студеници, на доброј земљи, дају разлог пјеснику да уинат злом времену и он и манастир претрају и да зажали што с тим каменом, очигледно студеничким, и он неће вјечно трајати.

 

Сви Свете

Красан јеси

Али кратак.

 

Пјесма Момира Војводића Студенице мајко свих српских цркава има седам строфа испјеваних у дванаестерцу са укрштеном римом и честим опкорачењима што јој даје додатну композициону чврстину  и интонациону специфичност.

Пјесма је настала 1986. године, баш на осамстоту годишњицу манастира. 

Цијела пјесма, од наслова па до посљедњег стиха представља непосредну пјесникову комуникацију са Студеницом и она се условно може подијелити у три цјелине. 

Прве двије строфе чине иницијално, поетски и емотивно веома снажно обраћање Студеници коју Војводић види као зиданицу српских пастира, мајку свих српских манастира и цркава, лучу сна и јаве и Христоносну лавру па је онда потпуно јасно да се пред таквом светињом мора скрушено клекнути и молитвено зборити. 

 

Зиданице светих духовних пастира:

Светог Симеуна и Светога Саве,

Студенице, мајко српских манастира,

Лучо у тмушама нашег сна и јаве.

 

Христоносна лавро у нашим горама,

У којој већ осам вијекова молимо,

За ведрину душа у смутним зорама,

За моћ да и своје душмане волимо.

 

Други дио чине наредне четири строфе у којима се потврђује у другом лицу једнине пјесников доживљај шта она, царска лавра, заиста јесте.  А она је српски знак васељене, Богородичин путоказ и позив за цио Исток и Запад на сабор божанске љубави, на одрицање од гријеха, заблуда, лудости и похоте сваке врсте, баш ти, уз тајанствени космички звук њених звона. 

На самом крају пјесме, у трећем дијелу, у задњој строфи, обраћање се претвара у молитвену молбу за трајно озарје наших душа и спас вјечног сјаја у карамлуку који извјесно и пријетећи већ наступа.

Студенице, мајко свих српских цркава,

Словесности наше искро и огњиште,

Зáри наше душе и када смркава,

И не дај да зјâпи тмуше сјај униште.

 

Студеница Милутина Мићовића је испјевана слободним стихом организованим у девет строфа, четири  дистиха, три терцине, један катрен и један моностих на крају пјесме.

Студеница за пјесника Мићовића је С неба дохваћен / Огањ (који) се овдје није угасио. Она је Питомим камењем озидана / На ћивотима наших предака и као таква Богом дана 

 

У себе нас је узидала

Прије него смо је видјели.

 

У њој (…) богозaре / светосазнајна слова чудну тајну вјечног трајања коју благословене воде што умивају њен бедем разносе, а она уистину

 

Бдије над нашим удесима

Над Косовом и колијевком

 

свједочећи истрајност и вјеру од почела па заувијек.

Лабудовићева Студеница је, као и Војводићева  Студенице мајко свих српских цркава испјевана  у везаном стиху са укрштеном римом и снажним пјесничким сликама. 

Већ у првој пјесничкој слици видимо да пјесник манастир доживљава у космичком, божанском окружењу кроз које Сребрна барка над гором броди док Из тамјан-неба капљу векови баш ту, у студеничкој долини гдје 

 

Тишина-хајдук, слепо кидише

И гнезди се високо, под кубета,

И као да цела долина дише

Бескрајни спокој оба света.

 

Након прве двије амбијенталне слике пјесник из вијекова који  … капају // На студен камен Студенице као да израња у данашње, не баш тако весело вријеме у коме лелек рéка ту, испод манастира стену глође, чекајући свог Принца Светог Саву да опет дође. 

 Пред Лабудовићем је јасна слика свевремене Студенице, мајке свих српских цркава, из које нас и у ово варљиво и грешно вријеме  грије неугасива свјетлост вјере гдје монаси плету молитву за све нас и гдје 

Трепери свећа што се не гаси

И траје дуже од трајања

Пред којом смерно клече монаси

И плету венац од покајања. 

 

Пјесма се завршава вјечном надом да савременом грешном свијету ипак долази боље доба у коме ће пламен божанске вјере распламсати и свјетлошћу светом развејати таму те тако заувијек успјети да и нас, И Студеницу надом угреје.  

Никшићки пјесник Марко Ковачевић је манастир Студеницу доживио у литургијском чину и уобличио га у пјесми Литургија у Студеници.

Пјесма је испјевана у слободном стиху и формално се може подијелити у три дијела: узвишени сусрет с литургијом у Студеници као у чаробном сну; доживљај самох манастира и очишћење од гријехова пред целивање светих моштију.

Тај пјесников чаробни и узвишени сусрет са Студеницом гдје је у литургијском поју и ванвременски, и ванпросторно он, пјесник, Као у сан снешен па је и логично, и очекивано да се само тог, несвакисашњег дивног осјећаја сјећа, јер баш ту вјечни живот К(а)о жито проклиојава и нову наду рађа.

Бити на литургији у Студеници у узвишеном приближавању Богу рађа у човјеку, а у пјеснику посебно, јасну жељу, па чак и искрени вапај који гласи

 

О кад бих могао себи да

Обећам

Да ћу остати такав

заувек

 

Студеница је за Марка Ковачевића Вода жива / Душе грешне / праља која након искрене молитве односи гријехове како би он, пјесник, дакле, човјек био спреман да приступи

 

Мјесту гдје те Господ

цјелива

И гдје ти цјеливаш

Првовјенчаног

Краља

 

Не само када буде Као у сан снешен него од тада па заувијек.

Међу одабраним пјесмама о манастиру Студеница, сразлогом, су се нашла и два врло успјешна сонета чији нам аутори нису познати. Оба сонета су врло успјешна поетска остварења и свакако заслужују да се нађу у једном оваквом или сличном аналитичком прегледу поезије о манастиру Студеница.

Први сонет је, како смо то напријед и нагласили, објављен у посебном броју Гласа Цркве 1986. године, а поводом осамстоте годишњице студеничке лавре.   

Анонимни пјесник у првом катрену у алегоријско-симболичкој форми Студеницу види као Цвет у камену и њиву у беспућу која траје у тешким временима и рађа осам вијекова бродећи као Нојева лађа. Тај Цвет у камену је као несвакидашњи Божји дар никао из побожне душе Немање жупана и из божанским талентом обдарених руку песника прекоморца, што је уврштава у узвишену хармонију пјесме која има снагу да у принцу Сави пробуди жар вјере и исконску љепоту у најширем смислу.

Цвет у камену; њива у беспућу;

У бури осам векова рађа.

Хлеб душе и знамење у сванућу;

И броди вечно Нојева лађа.

 

Из душе ниче Немање жупана;

Из руку песника прекоморца;

У Сави зажари Бога борца

И митски ковчег за Првовенчана.

 

И баш због тога што је никла из жупанове побожне душе и из пјесникових руку, она је као пјесма над пјесмама и могла да траје вјечно као мисао, а онда и као непресушна реч Господња која исцјељује и спашава свој народ и у мирна и у тешка времена на Немањином и Савином путу богоспознања..  

  Букну као занос, као мисао

Оста и непресушна реч Господња.

Од губе народ и мутна поводња

 

Доброзрачна чува лавра Пресвете.

Рашани још виде путеве исте

Што их Немања снио, Сава писао. 

 

 Ни аутор другог сонета нам није познат, иако уз сонет, у виду неке врсте псеудонима или можда само доносиоца стоји именица Valven. 

Сам сонет је по спољашњој структури класично организован са обгрљеном римом у оба катрена која се по истом принципу са минималним одступањем јавља и у обје терцине што самом сонету даје одговарајућу ритмичко-музичку ноту која појачава експресивну димензију цијеле пјесме.

Осим карактеристичне риме посебну интонациону димензију овом сонету дају веома наглашена опкорачења. 

Анонимни пјесник пјесму започиње упјесмљеном констатацијом у оба катрена за кога је Студеница , тај Дом Божји, саграђена и пред ким вијековима у свој својој чврстини стоји.

 

За нас многогрешне, христољубиве,

кротке, у молитви смирене,

на ово место где су усамљене

брезе, и јеле од тамјана сањиве.

 

Дом Божји што вековима пркоси,

пред нама ко стена стоји,

и све нас сјајем доји,

топлином неизмерном што носи.

 

Наглашавајући да је њено мјесто сред мирисних гора одабрао њен ктитор сасвим је реална пјесничка слика у обје терцине која својом благошћу и мајчинском бригом подсјећа на рајске просторе и сигурно прибјежиште међу оне брезе, и јеле од тамјана сањиве из првог катрена намијењене за њен вјерни народ.

 

Од Стефана жупана ктитора,

сазидана сред мирисних гора 

поносно носиш име, Студенице,

 

као да си нам мајка драга

и као да нам рука твоја блага,

белином милује лице.

 

Још једну специфичну димензију има овај сонет а везана је за саму Студеницу. Ту димензију добијамо ишчитавањем цијелих или пак дјелимичних првих стихова из све четири строфе из којих се експлицитно види да је она, Студеница, За нас (…) Дом Божји (…) Од Стефана жупана ктирора (…) као да си нам мајка драга.

Ако на крају овог кратког осврта на неколико с разлогом одабраних пјесама покушамо извести синтетизовану поетску слику манастира Студеница онда би њене компоненте биле садржане у овим поетским исказима: Студеница је Божјом вољом саграђена На доброј земљи / На баштини коју је  поново уз Божји промисао препознао жупан Немања. Она, Студеница, дакле, Из душе ниче Немање жупана у том чудесно лијепом предјелу гдје Из тамјан-неба капају векови; гдје (…) су усамљене / брезе, и јеле од тамјана сањиве, гдје Сребрна барка над гором плови баш као што је некад бродила Нојева лађа. Она је необична као Цвет у камену, који је од самог ницања Букну као занос, као мисао, па онда нимало није случајно што је и сам приступ том светом мјесту пјесник  препознао као приступ Мјесту гдје те Господ / цјелива / И гдје ти цјеливаш / Првовјенчаног / Краља, јер ту  (…) као да цела долина дише / Бескрајни спокој оба света.

Директна пјесничка обраћања Студеници су и реална, искрена и узвишена: Студенице, мајко свих српских цркава, / Словесности наше искро и огњиште, / Зáри наше душе и када смркава, / И не дај да зјâпи тмуше сјај униште, или, када је пјесник и препознаје, и доживљава као мајку, не само рођену, нашу, него и Мајку спаситељку, утјешитељку: (…) као да си нам мајка драга / и као да нам твоја рука блага, / белином нежно милује лице у сва садашња и будућа времена баш као што и Студенички Христос / Распет и моћан у камену / Зида је кроз вјекове.

И на крају, нека нам буде допуштено да овај скромни прилог прегледу пјесничких слика посвећених манастиру Студеници као мајки свих српских цркава завршимо стиховима из пјесме Момира Војводића посвећене такође Немањиној и Савиној лаври Хиландару с којом Војводић, с разлогом у директну везу доводи узвишену Студеницу. 

 

Хиландар је Студенице Кубе:

Њим се земља и небеса љубе.

 

(…)

 

Израсле су и српске лествице

Од цркава око Студенице.

(М. Војводић,  У Хиландар Срби стати могу)