Раде Р. Лаловић: ДА ЛОВЋЕН ВАСКРСНЕ
(КАПЕЛА НА ЛОВЋЕНУ – Зборник радова поводом 180 година од подизања и 100 година од обнове Његошеве капеле, Светигора и Институт за српску културу, Никшић, Цетиње-Никшић, 2025.)
Када је ријеч о Његошевој капели на Ловћену, њеној изградњи, обнови и страдањима и као надгробне цркве владике Рада, а онда и као симбола слободе и идеје о враћању у висине ловћенског поднебесја, тај наратив се може подијелити у два раздобља; прво до њеног неразумног уклањања са Језерског врха 1972. године и друго од њеног уклањања па све до данас. О оба ова раздобља и о судбини ловћенске капеле, односно цркве посвећене Светом Петру Цетињском и гробне завјетне капеле владике црногорског и једног од највећих српских пјесника написан је велики број расправа, есеја и књига које су настајале у различитим временима и с различитим циљевима.
Нама се чини да је за разумијевање судбине Његошеве капеле на Ловћену у периоду до 1972. године најважнија публикација СУМРАК ЛОВЋЕНА – документи и прилози о судбини капеле на Ловћену 1845. – 1971. – уредник Лазар Трифуновић, која је објављена у часопису Уметност бр. 27/28 (јул – децембар, 1971.), Београд.
Овај двоброј часописа је одмах по изласку забрањен, а прво фототипско издање на основу врло малог броја сачуваних оригиналних примјерака је објављено 1989. године.
Сумрак Ловћена је свједок отпора српских и не само српских интелектуалаца безумном акту југословенских, Брозових комуниста с циљем затирања српског националног и културног бића, прво у Црној Гори, а онда и шире.
У другом раздобљу након 1972. године закључно са 2024. годином се појавило доста изврсних расправа о Његошевој капели и идеји о њеном повратку на Ловћен, а међу најзначајнијим је, бар се тако нама чини, књига Слободана Кљакића и Ратка Перовића Седам Његошевих сахрана: ка Његошевом коначном почивалишту, Београд, 2013. године, а онда и без сваке сумње књига објављена 1925. године у издању Светигоре под насловом Драги мој мучениче: документа из збирке „Ловћенска капела“ митрополита Данила Дајковића: Архив Митрополије црногорско-приморске.
Управо у том контексту и у контексту друштвених и политичких промјена у Црној Гори, поготово након одласка са власти режима Мила Ђукановића, као веома значајна публикација у 2025. години појавио се и зборник радова сачињен у част обиљежавања јубилеја 180 година од градње, 100 година од обнављања ловћенске црквице и 180. година од објављивања Луче микрокозма под насловом КАПЕЛА НА ЛОВЋЕНУ у издању Светигоре и Института за српску културу из Никшића, а са благословом митрополита Јоаникија. Уредници Зборника су протојереј Александар Лекић и протојереј др Никола Маројевић.
Зборник радова КАПЕЛА НА ЛОВЋЕНУ садржи двадесет радова различитог обима и уводно слово уредника.
Нама се чини да је овај зборник радова уз напријед наведене књиге једна од најзначајнијих публикација која нам додатно освјетљава све Сциле и Харибде кроз које се пролазило прије уклањања капеле са Ловћена, а поготово након њеног уклањања.
Како је у кратком приказу сваке, а ове књиге посебно, немогуће представити све радове ма колико они то заслуживали, ми ћемо се овдје осврнути само на оне који нам се чине посебно значајним, али ћемо и на основу свих радова указати на неколико значајних сазнања која нам комплетну дискусију о капели на Ловћену чине знатно јаснијом.
Све ауторе који су својим радовима присутни у овом зборнику, како каже владика Јоаникије у тексту Храм у Његошевој поезији, а који је формално у функцији „умјесто предговора“, обједињује благородна намјера да се обнови капела као Његошев свети аманет потомцима.
Ми приказ овог зборника отварамо представљајући уводни, дакле, први по реду рад у Зборнику, а то је рад др Будимира Алексића Судбина Његошеве капеле на Ловћену – судбина српског народа у Црној Гори.
Алексићев рад је подијељен у пет поглавља и ослоњен је на обимну и врло референтну литературу.
У првом поглављу се говори о истинским разлозима за рушење капеле по наруџби тадашњег партијског руководства у Црној Гори, а главни разлог је наметање новог идентитета српском народу на том простору. Нису ту идеју афирмисали само тадашњи црногорски партијаши, него и Матица Хрватска и усташки идеолози па се и Савић Марковић Штедимлија огласио са текстом у загребачком Вјеснику od 26. априла1970. године.
У другом поглављу су представљени ставови екстремних Хрвата, Ивана и Мате Мештровића, Људевита Јонкеа, затим финансијска подршка Матице Хрватске и отворене и дрске понуде Ватикана преко Франциска Паловинетија о унијаћењу српског народа у Црној Гори.
Треће поглавље Алексићеве расправе нам представља ставове супротне оним који су заговарали рушење капеле међу којима су и мишљења А. Марлоа, Ж. Касуа, Пјера Емануела, па чак и Хрвата Мирослава Крлеже, а онда и ставови српских интелектуалаца изнесених у напријед помињаном часопису Уметност из 1971. године.
У четвртом поглављу Алексић говори о антисрпском и антињегошевском дјеловању у Црној Гори, о првој идеји о неопходности успостављања црногорског језика коју је покренуо Хрват Владимир Бакарић 1978. године након добијања титуле почасног доктора Универзитета у Титограду, а онда и о нападима на Његоша и Горски вијенац као геноцидног пјесника и геноцидно књижевно дјело.
У петом поглављу се на конкретним примјерима наводе захтјеви за обнову капеле на Ловћену у 21. вијеку. Први званичан захтјев поднио је Емило Лабудовић у виду Приједлога закона о обнови капеле владике Петра Другог Петровића Његоша из новембра 2012. године који је на суров и непристојан начин одбио да уврсти у дневни ред Скупштине извјесни Ранко Кривокапић тадашњи предсједник Скупштине Црне Горе.
Други захтјев је поднијела Митрополија црногорско-приморска 6. маја 2013. године премијеру Црне Горе Милу Ђукановићу о чему се водила и детаљна дискусија на округлом столу Враћање Његошеве капеле на Ловћен – враћање смисла Црној Гори већ 9. маја те 2013. године у Никшићу.
Црногорска власт се и тада оглушила о захтјев Митрополије и још јаче наставила са нападима на српски народ у Црној Гори и на СПЦ.
Алексић овај системски осмишљен рад на крају закључује ставом да ова иницијатива не смије бити само иницијатива СПЦ и њених епархија у Црној Гори, него и иницијатива свих српских институција и организација у Црној Гори.
Сљедећи текст на који би жељели да скренемо пажњу је текст академика Мира Вуксановића са насловом Скупљање кошчица Његошевих.
Вуксановић у овом раду који је писан и за Његошев дан у Матици српској, 13. новембар 2024. године, полази од чињенице да су мошти Његошеве до сада шест пута премјештане, а онда и од записа о тим нецивилизацијским поступањима које су нам оставили Милош Црњански у тексту Његошев гроб, свирепа успомена из доба окупације 1925. године и патријарх Гаврило Дожић док је био Митрополит црногорско-приморски у тексту Око преноса Његошевих костију, такође из 1925. године
Црњански у свом тексту открива како су аустроугарски војници из њиховом артиљеријом разорене црквице – капеле транспортовали кости Његошеве са Ловћена, а онда нас упознаје и са чином који је сутрадан извршио Лазар Матковић који је кришом отишао на Ловћен и из раскопаног гроба извадио и сачувао још три кошчице Његошеве да би их касније вратио Митрополији на Цетиње.
Из записа тадашњег митрополита Гаврила Дожића сазнајемо не само како је митрополит Митрофан Бан одговорио Аустроугарима на њихов захтјев да обнове капелу, него и то да је још једну кошчицу из разореног гроба Његошевог он примио од професорице Јелене Лазаревић из Београда.
Ови мали детаљи о страдању мошти владике цетињског и ловћенског Тајновидца нам говоре више него било шта друго о тешким временима у којим су страдали и земни остаци Његошеви, и идеали слободе.
Чини нам се, бар по нашем скромном суду, да централно мјесто у зборнику Капела на Ловћену, а о томе је овдје ријеч, има текст Веселина Матовића са симболичним, али свакако и адекватним насловом Митрополит Данило Дајковић – трагични јунак ловћенске драме.
Матовићев рад је у цјелини наслоњен на збирку докумената Ловћенска црква – капела која се чува у фасцикли број 1 Митрополитовог фонда у Архиви Митрополије црногорско-приморске. Ту је сачувано 358 докумената, све сами оригинални историјски извори првога реда, преписка са органима државне власти, са Светим синодом СПЦ, судска документација, захтјеви, тужбе, пресуде и записници, а онда и доста других докумената неопходних за разумијевање трагичне судбине не само ловћенске капеле, него и српског народа у Црној Гори и њеног првострадалног пред Богом заступника у грозоморном и брозоморном времену у двадесетом вијеку.
Матовић већину ових докумената вјешто наводи и слаже у причу која нам отвара очи и тјера нас на логично размишљање како изаћи из круга бесмисла овоземаљског и помирити се, бар у Црној Гори, са собом и са Богом. Очигледно је да због тога морамо бити на путу одбране ловћенске капеле, Његоша, православља и српског народног достојанства као што је цио свој живот био Митрополит Данило Дајковић.
Као на веома важне радове, а и сви остали су врло важни, овдје скрећемо пажњу и на радове Јована Маркуша Маузолеј на Ловћену – „дивљи објекат“ на узурпираном црквеном земљишту и Матије Стојановића Анатомија једног бесправља – рушење Његошеве капеле пред Уставним судом Црне Горе.
Јован Маркуш као и у свим својим радовима и у овом анализира и упоређује документе који су историјски извори првога реда да би извео логичне и једино могуће закључке које је немогуће оспорити. Сви овдје представљени документи од Повеље Зетског господара Ивана Црнојевића Манастиру Рођења Пресвете Богородице на Цетињу 1485. године па све до докумената о власничким односима из 20. вијека, а који су баш у том вијеку неријетко кривотворени што се из анализа види, јасно нам казују, како то Маркуш закључује, да послије Другог свјетског рата, упркос свему, не постоји нити један правно ваљан документ који би оспорио право власништва Манастиру на земљу и објекте.
Али, осим снаге овдје наведених чињеница данас је, по свој прилици важнија моћ политичке силе која се још увијек тешко мијења, али се с њом мора борити.
Таква иста, безбожна и нељудска снага је била јача у Црној Гори и брозоморној Југославији и од Устава и то се види у Стојановићевој анализи аката Уставног суда Црне Горе.
Један број радова у овом зборнику има и карактер есејистичких казивања која карактерише с мјером интониран поетиколошко – емоционални тон па су онда ти радови читљивији и осим рационалних и научно утемељених аргумената имају и дозу неопходне срчаности која не умањује њихову вриједност него им, напротив, даје додатни квалитет и израз општељудске и искрене жеље да се стратешки орјентири српске културе чувају и очувају, па да се онда и као израз таквог приступа и капела на Ловћену обнови.
И из свих осталих, овдје ненаведених, а у Зборнику присутних текстова сазнајемо и низ врло важних података и чињеница, као што је и она коју износи Гојко Перовић, а помиње је и Горан Даниловић, о првој идеји о градњи маузолеја коју је с Мештровићем договарао краљ Александар педесет година прије трагичног рушења капеле, а које нам помажу да до краја разумијемо све мутне игре око склањања капеле са Ловћена и из свијести српскога народа не само у Црној Гори, него из свијести цјелокупног српског духовног бића.
Чини нам се да је на том путу ка потпуној националној амнезији веома важна препрека овај зборник радова Капела на Ловћену који ће, бар се надамо, знатно помоћи да Ловћен васкрсне и да се капела врати на Језерски врх гдје јој је Бог одредио мјесто.
