Раде Мароевић: Случајне жртве и селективно сећање

Снажан бљесак, заглушујући прасак и удар врелине последње је чега се З.У. сећао пре него што се, касно увече 13. маја 1999. године, пробудио у спрженом грмљу недалеко од пута који води од Суве Реке ка Призрену. Свест је изгубио после експлозије петог од укупно седам или осам пројектила који су те ноћи погодили пољану, на којој је недалеко од села Корише ноћила колона албанских избеглица.

Када се, угруван, дотетурао до паркинга испред локалне задруге, видео је угљенисана тела разбацана по тракторским приколицама, гомиле нагарављеног, истопљеног метала и унезверене људе који по крхотинама, из којих је избијао мирис смрти, траже своје породице. Неколико људи које су врелина и гелери некако промашили, широм разрогачених очију, шокирани јер су им, у бљеску светлости, нестали дотадашњи животи, непомично је седело на праговима околних барака и кућа.

Убијено је укупно 87 људи, укључујући и три рођака З.У, које је следећег јутра узалуд тражио по остацима донедавно јаркоцрвених трактора и приколица, истопљених у експлозијама и разбацаних свуда унаоколо пошто их је НАТО, некако, прогласио за колону тенкова и оклопних возила и засуо пројектилима.

„НАТО је идентификовао Коришу као војни положај и командно место. Војна опрема, укључујући и оклопни транспортер и више од десет артиљеријских оруђа виђено је на овој локацији. Авијација је, пред напад, видела и укопане војне позиције око мете“, саопштио је дан касније НАТО.
Кориша, 14. маја 1999.

Четрнаестог маја ујутру кренуо сам из Приштине ка Кориши, са још неколико новинарских екипа и камермана. Пратили су нас војници. Обишли смо круг широк бар километар око спрженог задружног паркинга, али на мекој земљи нисмо пронашли остатке било какве уништене војне опреме, траговe возила, или било чега што би могло указивати да се ту, десетак сати раније, налазио положај артиљерије. Тек пар остатака пројектила, који су се унаоколо разлетели после експлозије.

Врели мотори трактора су, према једној од верзија, заварали пилоте НАТО-а, који су их, прогласивши их за оклопна возила, засули пројектилима и збрисали са лица земље. „То је била легитимна војна мета… НАТО не може да потврди број жртава које су изнеле српске власти, ни разлог због којег су се цивили нашли на овој локацији у време напада“, саопштио је НАТО.

Званичници локалних, тада српских власти рекли су да је колону која је стала код Корише чинило више од 50 трактора. Избројао сам их најмање 20 уништених, а сличних, допола растопљених возила било је свуда унаоколо. По моторима је било остатака истопљеног метала, а поврх гарежи стајали су делови тела или, у пар случајева, осакаћени торзои жртава. Комади спрженог људског меса били су разбацани свуда по паркингу, али и жбуњу десетинама метара унаоколо.

Нешто више од 400 Албанаца стигло је у Коришу, иначе, неколико сати пре него што су их засуле бомбе. До пута за Призрен дошли су из неколико села око Суве Реке, пошто су се месец дана скривали по шумама. Нека од села из којих су дошли налазе се свега двадесетак минута вожње од Корише.

Пута ка Призрену су докопали после скоро четири седмице лутања по Косову, да би их, на концу, полиција скренула ка паркингу испред сеоске задруге где су намеравали да заноће. Око 200 их је спавало у оближњем мотелу, док су се остали од ноћи сакрили под импровизованим шаторима и испод тракторских приколица.

Како ми је тада рекао У.З, полиција им је рекла да ујутру могу да наставе пут ка Албанији, упозоравајући их, ипак, да ће се суседне државе тешко докопати јер су и пут и гранични прелаз затворени, али да су слободни да се врате кућама. Пар месеци касније, пролазећи путем између Суве Реке и Призрена видео сам масу спаљених кућа, већ зараслих у високу траву.
Призренска болница

Санитетским возилима је шездесетак деце, жена и мушкараца са места напада у Кориши пребачено у призренску болницу.

У болничку зграду ушао сам истог дана кроз неки тунел који је, како ми се чинило, водио право у мртвачницу. Тежак мирис смрти ширио се пролазом до великих металних врата иза којих су на колицима и покретним креветима лежала тела убијених. У уредно поређаним црним врећама, по којима су били исписани неки бројеви, били су делови тела људи које је, наредних дана, ваљало некако саставити и идентификовати.

На спрату призренске болнице, усред сивила, на уредно намештеном болничком кревету седела је пажљиво превијена девојчица, чија је десна рука нестала у експлозији. На волшебан начин је преживела. Очекивало би се да плаче, али је само немо, гледајући у једну тачку, седела на кревету, запрепашћена ужасима чија је жртва управо постала.

До краја рата, идентификовано је 77 страдалих који су сахрањени на гробљу које носи назив „Мученици Корише“. Сваке године, највиши званичници власти у Приштини полажу цвеће на њихове гробове, објашњавајући како се „13. маја 1999. године на том месту десио страшан масакр јер су српске снаге зауставиле и убиле 77 Албанаца“.
Лужани, 1. маја 1999.

Дечју руку откинуту у експлозији видео сам две седмице раније, 1. маја, испод моста преко реке Лаб у селу Лужанe код Подујева где је ракета преполовила аутобус који је прелазио преко моста. Рука је лежала на земљи, неколико метара од места на које је пао онај део аутобуса који је због експлозије одлетео са моста.

У деформисаном делу аутобуса који је још увек био на мосту остала су да висе три или четири тела. Једино што је одударало од црнила гарежи била је крвава боја људског меса. Поред пута сам видео и цео људски мозак. Јаркоцрвени аутобус „Ниш експреса“ ишао је из Ниша за Приштину када га је погодио пројектил. У наредном налету авиона, на следећем мосту код села Пруговац погођено је и возило хитне помоћи.

НАТО је 2. маја саопштио да је аутобус случајно погођен, као и да је мета био мост који је описан као део кључног пута за снабдевање југословенске војске и специјалне полиције које су распоређене на подручју Подујева и Приштине. На концу, страдала је 31 особа албанске и 13 српске националности.

Пуне 22 године касније, на месту експлозије постављена је спомен-плоча са именима тридесет једне жртве. Иза броја 32 уклесане су три тачке. Председник општине Подујево је рекао: „Открили смо спомен-плочу свима који су у овој трагедији страдали.“