Сви сиријски борбени авиони и гро хеликоптера уништени су у серији удара, док су истовремено, израелски специјалци заузели и тампон-зону и врх планине Хермон, тачно 50 километара удаљен од сиријске престонице.

Са положаја на планини, на чији су врх анђели наводно слетели пошто су прогнани из раја, израелски команданти посматрали су колону оклопних возила, која је неометана, пришла на свега двадесетак километара од Дамаска. На обали, у луци Латакија, горели су преостали бродови сиријске ратне морнарице.

Последњи чин

Нове сиријске и турске заставе вијориле су се и широм Турске. Сирија, каква је била тачно 54 године, колико је владала породица Асад престала је да постоји. Обриси нове Сирије, чију ће власт формирати необична коалиција неких 25 различитих милиција, још се, упркос слављима, заставама и шенлучењу, и не назиру.

Земља у којој зидови имају уши, како су је становници звали током деценија владавине једне породице, за свега неколико дана променила је сценографију политичке сцене, јер су како је Башар ел Асад одлетео пут Москве, нестали и велики билборди са његовим ликом и, наједном, људи су престали да се боје Мухабарата, како су једним именом звали све сиријске тајне службе.

Тачно 11 дана дана трајао је последњи чин Асадове владавине, јер су његови противници, уз помоћ Турске и Израела, просто прегазили већ озбиљно деморалисану војску и ушли у престоницу. Као и 2003. године у Багдаду, порушили су Асадове статуе означавајући крај 14 година дугог грађанског рата, од којег је из земље утекла готово половина становништва.

Преостало становништво се посакривало по кућама или поделило по етничком кључу, па су у регионима у којима сунити чине већину завладали исламисти из Хајат Тахрир ел Шама, некадашњег Ел Нусра фронта, која је годинама словила за локалну подружницу Ал Каиде. Нафтна поља су повремену мењала власнике, па су из руку Исламске државе прешла под контролу курдских снага које подржавају Американци.

Северозападом земље влада протурска Сиријска национална армија, док је чак и нејаки Јордан нашао простора да наоружа своје пулене. Остатак државе контролисале су Асадове снаге, све до тренутка када је проглашено примирје између Израела и Хезболаха, којим су Американци и Французи покушали да зауздају годину дана дуг сукоб две стране, који је претио да се прошири на читав Блиски исток.

Готово истовремено када су Израел и Хезболах прогласили победе у још једном рату, припадници Хајат Тахрир ел Шама су из Идлиба кренули у поход на Дамаск и за свега 11 дана сломили отпор Асадових снага, ослабљених годинама оштрих санкција, корупцијом и израелским нападима који су систематски уништавали војну инфраструктуру.

Сви сиријски борбени авиони и гро хеликоптера уништени су у серији израелских удара

Већ у недељу ујутро, са аеродрома у Дамаску полетео је последњи авион. У приватној летелици налазио се председник Сирије Башар ел Асад, док је његов премијер Мухамад Гази ел Џалали пружио руку помирења надирућој армији.

„Верујемо да је Сирија држава свих Сиријаца, нормална и са добрим односима са суседима“, рекао је премијер.

Испоставило се да Асадова војска сачињена од регрута није имала претерану жељу да се бори за очигледно пропали режим, док су, истовремено, из разних градова почеле да стижу слике нетом ослобођених затвореника.

Устаници су, суштински, искористили чињеницу да су главни Асадови савезници, Русија, Хезболах и Иран, били заокупљени сасвим другим проблемима или су једноставно изгубили интерес да ратују у корист режима који је свакако био осуђен на пропаст.

„Нова Сирија“

На Асадово место, преко ноћи, засео је Абу Мухамед ел Џулани, некадашњи припадник Ал Каиде, који је попут шпанског диктатора Франсиска Франка „ребрендирао“ идеологију и од радикалног, муњевито, постао „прагматични“ исламиста.

Против Асада борили су се и припадници „Исламске партије Туркистана“ и „Бригаде имиграната“ (Liwa al-Muhajireen wal-Ansar). „Бригаду имиграната“ чине махом чеченски борци, који су протеклих година накратко били део Исламске државе, све док 2015. године нису склопили савет са Ел Нусра фронтом и временом се утопили у Тахрир ел Шам, или организацију за ослобођење Леванта.

Борце „Исламске партије Туркистана“ чине махом Ујгури са запада Кине, за које западне обавештајне службе наводе да су добро органозовани и наоружани. Ове две организације налазе се на листама терористичких организација у Кини и Русији.

„Ја сам се променио“, рекао је Џулани, али западни обавештајни извори тврде да је „ребрендирање“ његове организације више козметичко него суштинско. И сам Џулани је, пре доласка у Сирију, био део Исламске државе и близак сарадник Абу Бакира ел Багдадија, због чега су Американци његову главу проценили на десет милиона долара.

Наслов и опрема текста Нови Стандард

Извор: РТС

Насловна фотографија: AP Photo/Hussein Malla