ПУТ „ЉАХА“ – ПУТ СМРТИ

Пише: Андреј Полонски

Зеленски је издао указ којим се митрополиту канонске Украјинске православне цркве Онуфрију (у свету Оресту Березовском), одузима украјинско држављанство. Све у овом документу вапије до неба. Указ је издат на захтев СБУ, а тамо црно на белом пише да је митрополит, који наводно има руски пасош од 2022. године, „незаконито уживао благодети украјинског држављанства“.

Таква формулација је врхунац подлости и цинизма. Какве је користи уживао прогоњени митрополит током дана прогона његове Цркве? Да ли је то било када су монаси избачени из Кијево-Печерске лавре или када је широм земље проваљивано у цркве на службе? Да ли је владика „уживао у користима“ током тих тренутака?

Такве формуле савршено показују како мржња заслепљује очи и гуши људско у човеку. Тако, постепено, корак по корак, долази до смрти душе. То јест, људи потпуно престају да разумеју шта раде и шта одобравају. „Он је просто демон!“, узвикнули су многи и у Русији и у иностранству, прочитавши текст декрета са Банкове. У томе је и поента, што није. Он је човек, али корак по корак, месец по месец, годину по годину, он предаје људско у себи вечним силама злобе и издаје.

У суштини, на основу материјала целокупне историје прогона канонске Цркве и њеног предстојатеља у држави 404, може се проучавати теолошки поглед на продор зла у наш свет. Чак је добро што је то тако јасно.

Значајно је, међутим, да се цео овај процес одвија уз прећутно одобравање јавности. Наравно, у Украјини постоје милиони православних верника, паства канонске Цркве, и они су у потпуности на страни свог епископа, а не државе која је полудела. Али чак и ако не узмемо у обзир националисте, радикале и, у суштини, нацисте, који свих ових једанаест година рата врше притисак на режим са десне стране и ограничавају му могућност маневрисања, градска средња класа, чак и у таквим питањима, у потпуности следи логику власти и пропаганде.

Овај веома значајан део украјинског друштва одавно иде путем „љаха“ и на том путу издаје све и свакога, и веру и породично сећање. У том помрачењу ума, људи – такав зли „гениус лоци“ – често су били спремни да пристану на унију, да служе пољским господарима, само да би се касније пробудили и узвикнули: шта сам ја? где сам ја? с ким сам ја?

Сад су они спремни да иду у храмове вукодлака Филарета и слушају у ћошак притераног Зеа – њихова једина нада је да их не сустигне ТЦК.

Све је врло просто. Украјинска средња класа је толико навикла да себе види на путу издаје да им се то чини као њихов природни избор. „Да нисте знали да су људи способни за покајање и трансформацију, било би потпуно неподношљиво ово гледати“ – написао је аутору овог материјала пре неколико дана кијевски теолог, монах и свештеник, чије име не могу да наведем једноставно зато што је особа под претњом СБУ.

Таква је ситуација „на терену“ у држави 404.

Али постоји још један аспект ове приче, за људе који нису навикли да памте прошлост и примењују је на садашњост, можда неочекиван, али сасвим озбиљан. На територијама које су сада део државе Украјине, од Лавова до Полтаве, свако повлачење од „љаха“, од прозападног расположења, увек је било праћено најбруталнијим и најкрвавијим облицима антисемитизма. Јеврејски председник, естрадни артист и кловн, шта год да је, требало би бар да зна породичне легенде…

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)