ПУСТА ЖЕЉА ЗА СЛОБОДОМ: Писмо са Косова или чекајући српску војску

Из порте манастира Светог Димитрија у Сушици пружа се одличан поглед на Широко поље, на највећу равницу Косова и Метохије. Све је као на длану, и не зна се у ком годишњем добу је поглед лепши. То је, у ствари, више од погледа. У њему се огледа најважнији део наше историје, јер на тој равници су Свети кнез Лазар и српска војска својом жртвом одредили пут сваком Србину, заувек. Све мимо тог пута је бездан. Више од шест векова после Косовског боја то је јасније него икада, јер се и данас на Косову брани Србија. Сви који на Србе кидишу: они који нас овде прогоне и лажима покушавају да отиму наше светиње на Косову и Метохији, сви који ћуте а морају да грме и бране оно што су нам преци у аманет оставили, они који говоре да на Косову немамо ништа, и сви други знани и незнани не раде ништа друго него се боре против тог оку невидљивог пута. Сруше ли њега у свести Србина, победили су – то је проста рачуница.

Када из поменуте светиње посматрате то равно поље, на њему не примећујете куће и остале грађевине, било да су српске или албанске. Видите само земљу која је вечна, непролазна, која нема рок трајајања. Уз дубок уздах, поносни, још једном у себи поновите да је то ваше. То су тешком муком чували наши преци. Чувамо и ми данас како знамо и умемо, и, ако Бог да, чуваће и они који долазе после нас. Била је то њихова, јесте наша, и биће жртва будућих генерација, јер само се тако Косово може бранити и одбранити – трпљењем до ослобођења. Ко није спреман на ту жртву, на Косову нема шта да тражи. Ни појединац, ни онај ко представља државу.

Неколицина нас стоји у порти и гледа у поље о коме пишем. „Сунчан дан, погледајте како се јасно види планина Голеш. Погледајте Широко поље”, каже моја пријатељица. Пролази ми главом мисао да је у близини поменуте планине цивилни аеродром Слатина, односно војни аеродром. Ту је била касарна српске војске на коју су НАТО бомбе пале у првим минутима бомбардовања 24. марта 1999. године.

„Узели га”, додаје уз уздах мештанин Сушице. (Неколико њих из поменутог села исто су дошли да упале свеће и придружили нам се у порти.) „Узели га на кредит. Вратићемо га са каматом”, рече му неко из нашег друштва. „Гледаћемо одавде, ако Бог да, како на Слатину слећу падобранци Војске Србије”, наставља своју причу моја пријатељица, и даље загледна у Голеш планину.

Празник је, Ваведење Пресвете Богородице. Због епидемиолошке ситуације, а по одлуци Епархије рашко-призренске, већих окупљања верника у манастирама нема. Није било ни организоване исповести верника уочи празника, мада смо то очекивали јер је Божићни пост. Отишли смо да се поклонимо Светом Димитрију, да упалимо свеће. Док оне горе, разговарамо.

„Ееее, да ли ћемо то да дочекамо?”, пита Сушичанин.

Желећи да га охрабри, да охрабри све нас, јер сета нам на лицу после његових речи, пријатељица наставља: „Хоћемо, хоћемо, можда и брже него што мислимо. Шта је човеку немогуће, Богу је могуће. И не само да ћемо да га вратимо, него ћемо у ослобођеном Цариграду и литургију у Светој Софији са слушамо”.

Нико од нас не реагује са чуђењем на њене речи, допало нам се што је и то поменула. Пријатељ почиње причу о цркви Свете Мудрости, о њеној величини, лепоти, величанственој куполи. Понудио је и превоз до Цариграда, преко Грчке. Док прича где ћемо да свратимо, где да преноћимо, моја пријатељица Сушичанима говори о пророчанству оца Пајсија, о томе како је он говорио о сукобу између Грчке и Турске, како ће се умешати Руси и ослободити Цариград. Како се већ доста тога из тог пророчанства дешава. „Још ћемо руски чај на Босфору да пијемо, јер велики је Бог”, каже она.

У наш разговор умеша се старија госпођа и рече: „Слушам, лепо причате. Чула сам и да неке пите помињете када дође наша војска, да спремамо дочек. За далеке путеве нисам, али за питу могу да помогнем”. „Ма шта пите, има печење да спремим. Буре ракије ћу да отворим. Нећу да жалим, само да то дочекам ”, рече неко од старијих Сушичана.

Тако се из Цариграда вратисмо на Косово и Метохију. „Чујете ли ви о чему причамо”, рече неко, и доби одговор: „Боље о овоме да причамо, него о корони”. Сложисмо се да је боље.

Разговор о коме пишем није дуго трајао. Међусобно се не познајемо добро (ту мислим на људе које смо срели у порти, а из Сушице су). Стојимо у заветрини манастирског зида, у кругу, удаљени једни од других и на опрезу јер може да наиђе полиција, пошто су окупљања због епидемије забрањена. Застали смо накратко да, док свеће горе, уживамо у погледу и сви смо различитог животног доба, а око свега се сложисмо.

Пуста жеља за слободом говори из нас, нема другог објашњења. Као сви поробљени људи и ми трпимо и маштамо о дану ослобођења. То је жеља оног дела тела који смо свесно жртвовали јер смо остали да сведочимо српско страдање на Косову и Метохији, онај део који би да правду види за свог живота – то је срце. Без њега се отаџбина не брани, и даће Бог да једном такву власт и овде и у Београду дочекамо. На нама је да издржимо до тада, па и уз овакве приче.

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице