Прва обојена револуција: Како су Енглези и Американци срушили Мосадека у Ирану

Премијер је поручио: „Да, мој највећи грех је што сам национализовао иранску нафтну индустрију и раскинуо са системом политичке и економске експлоатације (у име) највећег царства (Британске империје) на свету… “

У Техеран сам приземљио 26. августа, недељу дана после годишњице „прве обојене револуције“ током Хладног рата. Био је то државни удар који су америчке и британске обавештајне службе окончале 19. августа 1953, обарањем владе демократски изабраног иранског либералног, демократског и национално оријентисаног премијера Мохамеда Мосадека.

Мосадек је постао херој Иранаца 1951, када је његова влада национализовала англо-иранску нафтну компанију, потез који је ојачао жељу земље за економском и политичком независношћу. Уследио је преврат који су Велика Британија и Сједињене Америчке Државе организовале против владе Мосадека, један од главних догађаја у новијој историји Ирана.

Данас је Мосадек, збачен по налозима британског премијер Винстона Черчила и америчког председник Двајта Ајзенхауера, увелико заборављен у ове две државе, па и у самој Исламској републици. Иранци барем знају више о пучу у августу 1953. од већине људи у Уједињеном краљевству, где се најгори аспекти британског империјализма занемарују у већини школских и универзитетских учења историје.

Зато се у Техерану подсетих на својевремену изложбу у београдском Музеју Југославије, где је на једном експонату уметник навео „Измишљени разговор Јосипа Броза и Мохамада Мосадека, 1952.“

Те 1952. је Мосадека амерички часопис „Тајм“ прогласио за Човека године. Као што то често чине амерички медији, ова непозната страна личност је немилосрдно приказивана као негативац и исмевана као фанатична и ирационална будала, која гура Иранце ка комунизму, сиромаштву и беди. За то време га је утицајна комунистичка (Тудех) партија Ирана називала „одбегли пас (савезник) америчког империјализма.“

Насупрот томе, Мосадек је у Југославији, и доскорашњим колонијама, а сада независним државама Египту и Индији, доживљаван као херој ослободилац.

Било је то време када је скоро читава Африка била под европском влашћу, а у САД је практикована расна подвојеност. У својим визионарским реформама Мосадек је био далеко испред свог времена.

Управо је ирански пример инспирисао египатског лидера Гамала Абдела Насера да пет година касније заузме Суецки канал – још један корак којем се Британија одлучно супротставила заласку империјалне моћи.

После Исламске револуције 1979. и пада прозападног шаха, верски лидери су прогласили 20. март, дан национализације нафте, државним празником. Градски савет Техерана је 2018. одлучио да се Нафтна улица преименује по Мосадеку. Прошле године је на листу националног културног наслеђа уврштена Мосадекова лимузина, „понтијак“ из 1948, која се чува у музеју у провинцији Алборз на северу земље.

Неки ирански академици оцењују да је, без обзира на вредности, једна од Мосадекових фаталних грешака било наивно веровање у САД.

„Ми нисмо либерали попут (такође од САД збаченог и убијеног председника Чилеа Салвадора) Аљендеа и Мосадека, које је ЦИА могла да отпише,“ упозорио је 1979, током кризе са америчким таоцима у амбасади у Техерану, ајатолах Али Хамнеи, садашњи врховни лидер Ирана.

Уједињено краљевство реаговало је на окончање 60-годишње експлоатације иранске нафте повлачењем својих инжењера са нафтних поља и слањем Краљевске морнарице да пресретне танкере са иранском нафтом, коју су купиле стране компаније.

На империјалне амбиције Велике Британије према Ирану Мосадек је у Савету безбедности Уједињених нација рекао: „Мојим сународницима недостаје најпотребније за живот… Наше највеће природно богатство је нафта… Међутим (…) нафтна индустрија практично ништа није допринела благостању народа… Уколико се помиримо са ситуацијом у којој Иранац игра улогу обичног физичког радника на нафтним пољима… и ако страни експлоататори и даље присвајају практично сав приход, онда ће наш народ заувек остати у беди.“

Премијерова елоквентност није спречила Лондон и Вашингтон да свргну изабрану владу и обнове аутократску владавину шаха.

Пуч су организовали британски МИ6 и америчка ЦИА, чији је главни представник у Техерану Кермит Рузвелт био унук бившег председника Теодора Рузвелта (1858-1919).

Плаћали су агентима да мобилишу криминализоване гомиле, и за подршку Мосадеку и против њега, те за подстицање сукоба по Техерану. Тада су интервенисали отпаднички генерали и други официри које је премијер одстранио, наводно да би повратили закон и ред. У ствари они су ухапсили Мосадека, затворили парламент и вратили шаха на власт.

Мосадеку је на брзину суђено за велеиздају пред војним судом. Премијер је тада поручио: „Да, мој највећи грех је што сам национализовао иранску нафтну индустрију и раскинуо са системом политичке и економске експлоатације (у име) највећег царства (Британске империје) на свету… Свестан сам да би моја судбина требало да у будућности послужи као пример читавом Блиском истоку приликом разбијања ланца ропства и подређивања колонијалним интересима.“

Премијер је осуђен смртну казну, затим на три године затворске казне, а онда је стављен у кућни притвор до смрти 1967. у 85. години. У Ирану до данас остају сумња и презир према Великој Британији, која се понекад доживљава у горем светлу од „великог Сатане“, САД.

Поставља се питање: Да ли би Вашингтон, да није успео да лако и за себе профитабилно свргне Мосадека, можда двапут размислио пре него што је извео пучеве у Гватемали 1954, Конгу 1961. или Чилеу 1973?

Стивен Кинцер, познати новинар „Њујорк тајмса“ (извештавао је и у време ратова у бившој Југославији), у књизи „Свргавање: стогодишњица промене режима у Америци од Хаваја до Ирака“, навео је да су САД обориле стране владе 14 пута током 110 година, између пуча 1893. на Хавајима и окупације Ирака. Мењале су режиме силом, на амерички начин, попут пите од јабука.

Професорка Линдзи О’Рурки са Бостон колеџа је године проучавања 64 прикривених и шест отворених покушаја промене режима преточила у књигу „Тајна промена режима: Амерички тајни хладни рат“. По др О’Руркијевој, током Хладног рата су у 26 тајних операција САД, зарад властитих интереса, „успешно довеле на власт пријатељску владу, осталих 40 је пропало.“

И Кинцер и О’Руркијева оцењују да резултати тих државних удара увек штете земљама у којима су изазвани, али и безбедности САД. По професорки, „завереничка промена режима може уништити циљане земље…. после свргавања владе, земља је постала мање демократска и већа је вероватноћа да ће трпети од грађанског рата, унутрашње нестабилности и масовних убистава. У најмању руку, грађани су изгубили веру у своје владе.“

Подједнако је учешће Велике Британије у припреми државних удара широм света, како изричитих тако и тајних. У већини случајева, то је било у сарадњи са ЦИА ради свргавања или убијања демократски изабраних лидера.

У извештају британског портала „Дикласифајд УК“ од 1945. наведено је укупно 47 државних удара у 27 различитих земаља, али би бројке могле бити и веће.

Подужа листа почиње планираним или обављеним интервенцијама у Украјини између 1945. и 1948; тајним ратом за обарање совјетске власти у балтичким земљама од 1946. до 1952. и у Албанији за збацивање Енвера Хоџе 1949–52. Завршава се 2019, подршком опозицији у Венецуели против владе Николаса Мадура.

Помињу се и циљани лидери попут Насера, индонежанског Сукарна, Кваме Нкрумаха из Гане, либијског Моамера ел Гадафија… Наведено је и име Слободана Милошевића и покушај његовог убиства 1992.

Портал окончава извештај у савременом контексту, будући да Запад поново покушава да промени власти у Ирану, али и у Перуу. У ствари, распрострањено је мишљење да су обојене револуције разлог данашње нестабилности у свету.

Од краја 20.века, обојене револуције су захватиле Централну Азију, бивши Совјетски Савез и земље Источне Европе. „Копајући дубоко у овим обојеним револуцијама, иза кулиса, вероватно ћете открити америчке `црне руке`“, коментарисао је кинески „Глобал тајмс“. У октобру 2020. је директор спољне обавештајне службе Русије Сергеј Наришкин оптужио САД да се грубо мешају у унутрашње послове суседа Русије.

САД су такође стајале иза побуна „Арапског пролећа“, таласа антивладиних протеста и насиља на Блиском истоку. Грађански ратови који су уследили, заједно са избегличким кризама и економским падовима, коштали су земље региона више од 830 милијарди долара, према анализи са Арапског стратешког форума у Дубаију још у децембру 2015. Регион је претрпео велике промене, али многе земље се и даље нису опоравиле од тешког удара.

Сада у Ирану истичу како, за разлику од времена Мосадека, западне силе имају само ограничен успех у манипулацији иранском политиком или легитимним протестима у тој земљи. Понављање догађаја из 1953. је само пусто маштање.

Исламска Република је регионална сила са снажним војним потенцијалом који се протеже далеко изван граница државе и изванредном верском отпорношћу на неправду. Поврх тога, регионални и међународни контекст данас се драматично разликује од онога пре 70. година.

Познати иранско-амерички историчар Ерванд Абрамјан је изјавио да је преврат 1953. био акт „империјализма у полуколонијалној држави“. У садашњој постколонијалној ери и све више мултиполарном светском поретку, САД су мање способне да прете или дестабилизују земљу у развоју.

Настојање САД да Иран буде изолован и ослабљен угрожава регионални и међународни мир и стабилност. Но, Исламска република не само да може повећати трошкове таквог непријатељства својом регионалном мрежом савезничких посредника и изузетним асиметричним војним потенцијалом, већ се и остатак међународне заједнице, пре свих Русија и Кина, снажно противе политици Беле куће према Ирану.