Протојереј Жарко Гавриловић: Нико у нас није простим и разумљивим речима говорио о православљу и светосављу као Епископ Николај Велимировић

Владика Николај Велимировић (Извор: Mитрополија црногорско-приморска)

Ко то сме да нам прописује кога ћемо ми поштовати, кога хвалити или прогласити за светитеља? Од свих најмање права у томе имају атеисти, најљући противници еп. Николаја

О епископу Николају Велимировићу

Епископ Николај Велимировић (1880-1956), истакнути чак изузетни духовник Српске православне цркве, доктор Универзитета у Берну, почасни доктор Универзитета у: Глазгову, Оксфорду, Сорбони и Колумбији, учени теолог, философ, мислилац, књижевник и беседник, прво епископ охридски, па онда жички, јесте по много чему непоновљива личност. И баш због тога је често хваљен, понекад и нападан, нарочито после последњег светског рата.

Епископ Николај је много учинио за Србију у време Првог светског рата својим везама и беседама у Енглеској и Америци, тако да је Михаило Пупин истицао да је он за „српску ствар“ учинио више у Америци у то време него цела српска влада. Чувени енглески писац Стивен Грим каже да када је Владика Николај говорио у Вестминстерској цркви Света Катарина, она је била тесна, тако да су „притешњени људи гутали сваку реч изванредног српског говорника. После његове проповеди, у Катедрали Светог Павла, тражили су га многи; преко ноћи је постао славан. Године 1916, 1917. и 1918. људи су се заклињали њиме“.

Говор за памћење: Овако је на Видовдан 1916. године говорио Владика Николај Велимировић у катедрали Светог Павла у Лондону

Владика Николај је фасцинирао својом појавом, неким посебним животним флуидом, по многима магнетизмом, када је говорио и општио са људима. Једнако логичан и јак, како на речи тако и на перу, он је одушевљавао „крем“ српске интелигенције, нарочито између два светска рата. Јован Скерлић је, анализирајући само Николајево дело „Религија Његошева“, истакао све генијалне црте његовог књижевничког дара, па каже „да је са гледишта религиозне философије млади београдски професор не мање интересантан од цетињског Владике“. Бранислав Нушић каже да је он „највећи живи беседник на словенском југу“, а Слободан Јовановић сматра да је у Епископу Николају „било затвореног, недокучивог и тамног“, што је привлачило људе и та „тајанствена страна његовог карактера била је знак оних дубљих духовних моћи, које нисмо у стању да потпуно разумемо“.

Нико у нас није успео тако, простим – разумљивим речима, са жаром и одушевљењем али без наметања свога мишљења, да говори о хришћанству, православљу, светосављу, да нам протумачи Јеванђеље својим умом, духом и пробраним речима које су биле у потпуној хармонији са мислима светих отаца, као што је то чинио Епископ Николај. Нико и није, у српском роду, после Светог Саве, напоредо са Његошем, Божидаром Кнежевићем, био велики као што је то био Епископ Николај.

Епископ Николај је написао много књига, чланака, есеја, мисионарских писама, духовних песама, а од књига најпознатије су: Охридски пролог, Омилије, Молитве на језеру, Нове беседе под гозбом, Религија Његошева, Симболи и сигнали, Хомологија, Речи о Свечовеку, Рат и Библија и многе друге. Сва његова дела још увек нису изашла на светлост дана. Његов духовни капитал који је оставио своме српском народу јесте скупоцена ризница духовног пића, медоносни мајдан духовности и православности, саће којим се хране поколења његових духовних потомака, што нам је помогло да се спремно суочимо са милитантном атеизацијом без некакве запажене организације видљиве Цркве и да јој одолимо. Његова дела и дух који нам је оставио кроз монаштво и свештенство које је он, углавном, највише регрутовао у нашем народу за последњих неколико векова, помогли су нам, а и данас нам помажу, да духовно опстанемо и да се подижемо.

И као што то обично ако не и редовно бива, велики људи се хвале и нападају, величају и оспоравају. Та судбина није могла да мимоиђе ни Николаја Велимировића – дичног сина Лелића и ваљевског краја. Он је томе допринео утолико уколико је био велики и непоновљив, многима духовно близак и далек, за неке мистичар и сањар, за многе друге мудрац и светитељ. Неоправдано је оптужен за колаборацију са окупатором (Немцима), а он је трунуо у њиховим затворима (прво у Љубостињи, па у манастиру Војловици, најзад у злогласном логору Дахауу) и то са поглаваром наше цркве – Патријархом Гаврилом. Неоправдано оптужен да је од Немаца и Хитлера примио одликовање, а радило се о најобичнијој медаљи коју је он 1935. примио за испољену бригу око подизања споменика једном аустријском војнику, а Аустријанци су, одмах после битке у Првом светском рату, подигли споменик храбрим српским војницима који су се против њих јуначки борили, па их нико за то не оптужи за колаборацију са Србима. Оптуживан је да је уздизао Хитлера и упоређивао га са нашим Светим Савом, али они који га за то оптужују нису га ни разумели шта је рекао, а шта покушао између редова да каже. Клеветали су га да је тридесетих година овог века имао некакве контакте са Немцима и њиховом дипломатијом, а они који су преговарали са Немцима у јеку другог светског рата да се ослободи Херта и неколико других комуниста из Јасеновца у замену за заробљене немачке официре, док је, за то време стотинама хиљада других јасеновачких сужања чекало мучење и страдање, без покушаја да буду спасени нападом на Јасеновац сада су хваљени. Најпосле, оптуживан је да е сарађивао са Љотићем, Дражом Михаиловићем и ко зна још са киме, а ови би га да су победили, могли, исто тако, да оптуже да је сарађивао са комунистима јер је он био најактивнији међу српским архијерејима да се не потпише тзв. Недићев „Апел“ о осуди комуниста а и лично је интервенисао и код Драже и код Љотића да се заштите поједини комунисти, да спасе наше људе од братоубилачког клања.

Да је Епископ Николај био сарадник окупатора, зар би га овај затворио и мучио глађу и жеђу? Ако свој свога затвара и мучи, ко је онда, уопште, на слободи и повлашћен?

Обично се, из неке неразумне жеље за југословенском конфесионалном уравниловком епископ Николај, неправедно и неоправдано, изједначује са злогласним надбискупом Алојзијем Степинцем, иако је овај последњи суђен и осуђен као колаборациониста, виновник клања Срба, њиховог мучења и истребљења, и као ратни злочинац, а Епископ Николај није учинио ни један злочин, није суђен нити осуђиван ни од једног, нашег или страног, суда као ратни злочинац, нико га није званично прогласио за народног непријатеља, изузев вербалних и паушалних оптужби појединаца који, у већини случајева, не знају ни шта причају. Напротив, многи и многи, како у земљи тако и у иностранству, при том, опште прихваћени ауторитети, истицали су његову изузетну личност, огромне заслуге за српски народ и генијалност испољену у писању и беседама. Истина, Епископ Николај је познати антиатеиста, чак допуштамо да је и антикомуниста, али ова се земља обавезала, државним и међународним конвенцијама, да гарантује неповредивост личности као и акта слободног мишљења и веровања. Нико не би смео да оптужи комунисте што су антиниколајевци, јер је то ствар њиховог личног става, убеђења, мишљења, али ако се кампања против Епископа Николаја Велимировића диже на раван званичног мишљења – политике – онда такву политику и мишљење ми морамо у сваком случају, одбацити све док се не нађу ваљани докази у потврду паушалних оптужби.

Ми се надамо да ће време које долази, са доступношћу и отварањем свих архивских материјала (гестаповских, савезничких и наших), бацити много више позитивног светла на горостасну личност Николаја Велимировића која је, као и свако људско биће, могла да има и сенки. Уосталом, наша је света дужност да се служимо истином и да служимо истини у животу, како бисмо, научно и објективно, осветлили све актере у Другом светском рату као личности, па у том склопу и Николаја Велимировића. Међутим, сигурно је једно да он није окрвавио своје руке нити је издао свој народ, што није случај са многим другим.

Многи истичу: да се Николај Велимировић вратио у своју земљу после заробљеништва у Дахау, са њим би било другојачије. Ја у то нисам сигуран, јер би он, у оној еуфорији која је баш у Србији била већа но ма где другде у Југославији, био суђен, вероватно и осуђен, чак и за кривицу коју није учинио. Када га сада – четрдесет година после рата – оволико пљују и паушално оптужују, то ми не можемо знати како би му било онда када се за стварне кривице није „имало“ времена од стране суда, већ су оптужбе, у доста случајева, потврђиване акламацијом од стране народа.

Комнен Бећировић: Граја на владику светог Николаја

Све дотле док историја не каже свој непристрастан суд о многима, па и о Николају Велимировићу, о њиховим стварним заслугама и кривицама у минулом рату и послератном периоду ми прихватамо Епископа Николаја као изузетну и светлу личност која заслужује наше дивљење и поштовање за своје животно дело, укључујући ту његову духовност и моралност. Неразумно је само њему тражити „Ахилову пету“ коју имају сви они који се људима зову, изузев ако тиме не желимо да потврдимо његову величину, сходно мисли самог Епископа Николаја: „Што год је један човек већи, то више противника има. Бог има више противника него ма који велики човек на земљи, јер и величина Божја надмашује сваку величину људску.“ (Беседа о великом имену)

Ко то, у име кога и чега, сме да нам прописује кога ћемо ми поштовати, кога хвалити или прогласити за светитеља? Од свих најмање права у томе имају атеисти, а они су баш најљући противници када се помене Николај Велимировић. Зар то није чудно и разумљиво у исто време?!

Правописни билтен, година XXI број 469 – 470, Београд, 30. јуни 1975. г., стр. 3-4. (Прештампано у: На бранику вере и нације, друго издање, Београд, 1986, стр. 178–184)