ПРОТОЈЕРЕЈ ВЕЛИБОР ЏОМИЋ: Црна Гора и Сребреница

У бројним медијима је, непосредно пред Васкрс 2024. године, објављен Предлог резолуције Генералне скупштине Уједињених нација под насловом ”Међународни дан сјећања и помена геноцида у Сребреници 1995. године (International Day of Reflection and Commemoration of the 1995 Genocide in Srebrenica)”. Једна група невладиних организација, иначе познатих по максималној србомржњи и минималном броју чланова, јавно је тражила да Црна Гора коспонзорише и подржи Предлог резолуције. Други, иначе мало мањи србомрсци од првих, тражили су да Црна Гора не коспонзорише, али да гласа за усвајање Предлога резолуције. Највећи број грађана Црне Горе је за то да Црна Гора не коспонзорише и у Генералној скупштини Уједињених нација не гласа за Предлог резолуције о Сребреници. Званичници Црне Горе су се, на различитим мјестима, јавно изјаснили да Црна Гора неће коспонзорисати, али да ће подржати, тј. гласати за Предлог резолуције у Генералној скупштини Уједињених нација.

Послије тога, у медијима је објављен и предлог текста два амандмана Владе Црне Горе на увод Предлог резолуције (https://www.politika.rs/sr/clanak/612821/Vlada-Crne-Gore-predaje-dva-amandmana-na-rezoluciju-o-Srebrenici). Министар спољних послова др Филип Ивановић је 11. маја 2024. године Влади упутио Информацију о предлогу амандмана на Предлог резолуције ”Међународни дан сјећања и помена геноцида у Сребреници 1995. године” (бр. 1-900/24-1870) коју је Влада ”размотрила и утврдила” истога дана на телефонској сједници. У Информацији је наведено да је ”препоручљиво да текст предлога резолуције садржи и двије, адекватно дефинисане и позициониране, амандманске формулације, којима ће се недвосмислено потцртати да је кривица за злочин геноцида индивидуална, те да не може бити приписана ниједном народу, етничкој или вјерској групи. Такође, упутно је указати и на неопходност очувања одредаба Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини”. Коначни текст амандмана није утврђен на сједници Владе Црне Горе.

Предсједник Владе мр Милојко Спајић је 9. маја у Скупштини обзнанио да Влада Црне Горе ”не мијења политику и према Сребреници и Косову, али не желимо да бодемо прстом никога. Желимо добре односе и са Косовом, али и са Србијом” (https://www.portalanalitika.me/clanak/spajic-dps-u-odnosi-sa-srbijom-bili-su-vam-uzasni-a-za-vanjsku-politiku-od-2014-kapa-dolje). Даље, изјавио је да ће Црна Гора гласати ”управо и за ову Резолуцију коју имамо испред нас, о Сребреници, гласаћемо за…. Наш циљ је да Црна Гора буде помиритељ” (https://www.portalanalitika.me/clanak/spajic-dps-u-odnosi-sa-srbijom-bili-su-vam-uzasni-a-za-vanjsku-politiku-od-2014-kapa-dolje).

Непотребно је да се детаљније образлажу бројни историјски, као ни актуелни и важни унутрашњи и регионални разлози због којих Црна Гора никако не би требало да гласа за усвајање Предлога резолуције у Генералној скупштини Уједињених нација. Без икакве сумње, Црна Гора би се гласањем за Предлог резолуције о Сребреници и на тај начин поново опредијелила против Републике Србије и Републике Српске, али и српског народа у цјелини. Осим тога, постоји и још један важан разлог, правне и политичке природе, због кога Црна Гора у Генералној скупштини Уједињених нација не би требало да гласа за усвајање Предлога резолуције о Сребреници и на то указујем изношењем личног става.

Шта се крије у уводу Предлога резолуције?

Наиме, писци и предлагачи текста Предлога резолуције о Сребреници се у првом од два става увода Предлога резолуције, поред Повеље Уједињених нација, Универзалне декларације о људским правима и Конвенцијe о спрјечавању и кажњавању злочина геноцида, позивају и на Резолуцију Савјета безбједности Уједињених нација бр. 819 од 16. априла 1993. године. Судећи по јавним изјавама, стиче се утисак да предсједник Владе мр Милојко Спајић и министар спољних послова др Филип Ивановић уопште нису упознати са Резолуцијом Савјета безбједности Уједињених нација бр. 819 од 16. априла 1993. године која се итекако односи и на Црну Гору, а не само на Републику Србију.

Наиме, Савјет безбједности Уједињених нација је Резолуцијом бр. 819 од 16. априла 1993. године од тадашње Савезне републике Југославије, али и поименично и од Србије и Црне Горе као њених конституената, захтијевао да ”одмах прекину да достављају војно наоружање, опрему и услуге”, како су их назвали у том акту, ”паравојним јединицама босанских Срба у Републици Босни и Херцеговини”. Нисам сигуран да је званичницима Црне Горе познато да је Међународни суд правде у Хагу 8. априла 1993. године ”у предмету који се односи на примјену Конвенције о спрјечавању и кажњавању злочина геноцида (Босна и Херцеговина против Југославије /Србија и Црна Гора/) као привремену мјеру једногласно навео да Влада Савезне Републике Југославије /Србија и Црна Гора/ треба одмах, у складу са својом обавезом из Конвенције о спрјечавању и кажњавању злочина геноцида од 9. децембра 1946. године предузме све мјере које су у њеној моћи да спријечи вршење злочина геноцида”.

Савјет безбједности Уједињених нација је тада изразио ”дубоку узнемиреност због информација које је Генерални секретар доставио Савјету безбједности 16. априла 1993. године о убрзаном погоршавању ситуације у Сребреници и подручјима око ње као посљедице трајних намјерних оружаних напада и гранатирања недужног цивилног становништва” од, како су их назвали, ”стране паравојних јединица босанских Срба”. Уопште није случајно, а ни без будућих последица, то што се у уводу Предлога резолуције о Сребреници 2024. године помиње и Резолуција бр. 819 од 16. априла 1993. године. И зато је више него неодговорно када званичници Црне Горе држе лекције да критичари и противници Предлога резолуције нису прочитали њен текст.

Ко не вјерује Србији нека вјерује Софтићу

Није на одмет да званични представници Црне Горе ипак прочитају и правно мишљење адвоката Миленка и Момира Радића из Београда у коме су, поводом пресуде бр. 91 Међународног суда правде 16. фебруара 2007. године, цитирали изјаву коју је Сакиб Софтић, главни агент Босне и Херцеговине пред Међународним судом правде у Хагу у спору против Србије и Црне Горе дао за Радио Слободна Европа (РСЕ). Софтић је тада потврдио да Босна и Херцеговина остаје при тужби за геноцид и против Црне Горе пред Међународним судом правде у Хагу с обзиром да је у Подгорици било извјесног релативизирања те информације да ће Сарајево остати при тужби и против Црне Горе. Софтић је истакао да је усмена расправа завршена 9. маја, а раздвајање Србије и Црне Горе десило се након тога и то је онај разлог који не може утицати на ову ствар. У тренутку када је усмена расправа окончана, Србија и Црна Гора су представљале једну државу и тужба је била усмјерена против заједнице Србије и Црне Горе. Међутим, заузели смо позицију континуитета обзиром да су Србија и Црна Гора, када су се догађаји који су предмет овог спора десили, представљале једну државу (https://www.slobodnaevropa.org/a/688613.html). Софтић је на дан изрицања пресуде, 26. фебруара 2007. године, за ”Дневни аваз” изјавио да сматра да је ”са више аспеката доказано да су Србија и Црна Гора прекршиле Конвенцију и да су одговорне за геноцид почињен над Бошњацима у Босни и Херцеговини (https://www.danas.rs/vesti/politika/danas-presuda-po-tuzbi-bih-protiv-srj-za-genocid/).

Изјаву министра спољних послова Црне Горе др Филипа Ивановића да се ”Црна Гора у вођењу спољне политике руководи искључиво својим, а не туђим интересима” и да ће се ”Црна Гора према другим државама односити управо онако како се те државе односе према Црној Гори” (https://www.euronews.rs/evropa/region/122809/ivanovic-regovao-na-izjavu-marka-durica-crna-gora-se-u-spoljnoj-politici-vodi-iskljucivo-svojim-interesima/vest) треба непосредно довести у везу са односом Босне и Херцеговине према Црној Гори посебно уколико се има у виду да се Резолуција Савјета безбједности Уједињених нација бр. 819 од 16. априла 1993. године, која се, не без разлога, помиње у уводу Предлога резолуције о Сребреници од 2024. године, итекако односи и на Црну Гору, а не само на Републику Србију. И зато министра др Филипа Ивановића треба држати за ријеч! Да овдје не цитирам јавно доступне изјаве државних званичника Црне Горе о ратној помоћи српском народу у Херцеговини и Републици српској од 1992. до 1995. године које итекако, када то буде одговарало интересима великих сила, могу бити употребљене против Црне Горе.

Посебно је питање о каквом се ”интересу Црне Горе” ради у овом случају ако се зна да, према попису од 2011. године, у Црној Гори живи око 30% Срба и око 13% Бошњака и Муслимана. Не треба заборавити да је Скупштина Црне Горе 2009. године усвојила Декларацију о прихватању Резолуције Европског парламента о Сребреници (”Службени лист Црне Горе”, бр. 51/2009), а 2021. године и Резолуцију о геноциду у Сребреници (”Службени лист Црне Горе”, бр. 66/2021). Влада Црне Горе би сада, 2024. године, евентуалним гласањем за усвајање Предлога резолуције о Сребреници у Генералној скупштини Уједињених нација, поново продубила унутрашњу нетрпељивост и међусобно би конфротирала нешто мање од 50% становништва Црне Горе. Црна Гора у том случају не само да не би, како наводи министар др Филип Ивановић, показала ”посебан сензибилитет према оним темама које су од важности за суживот, сарадњу и помирење у региону” него би показала недопустиво одсуство сензибилитета према тим важним темама прво у Црној Гори, а потом и у региону.

Од резолуције до међународног обичаја

Живимо у времену када је, паралелно уз међународно-правни појам злочина геноцида, установљен и политичко-идеолошки или колоквијални појам геноцида. Никако не треба губити из вида да резолуције Генералне скупштине не представљају правне него политичке акте. Даље, Предлог резолуције о Сребреници, осим увода од два става, садржи и 7 тачака које ће, као такве, временом добити статус међународног обичаја као доказа опште праксе који, уз међународне конвенције и општа правна начела призната од стране просвећених народа, представља један од главних извора међународног јавног права. То је једини циљ писаца, предлагача и гласача Предлога резолуције о Сребреници! Треба имати у виду да се у тачки 1 Предлога резолуције одлучује да се ”11. јул прогласи даном сјећања на геноцид у Сребреници 1995. године који ће се обиљежавати сваке године” у читавом свијету, а та одлука настаје по узору на резолуцију Генералне скупштине Уједињених нација од 2004. године којом је успостављен Међународни дан сјећања на геноцид у Руанди.

Важно је да се укаже да прича о ”индивидуализацији злочина геноцида у Сребреници” није ништа друго до еуфемизам који је у функцији једног јединог циља, а то је да Срби, лакше и уз омамљивање грађана Црне Горе, у међународној јавности буду приказани као народ чији су представници извршили тако квалификовани ратни злочин. Да ли неко од црногорских заговорника усвајања оваквог Предлога резолуције о Сребреници уопште зна да нико више не помиње појединце из Руанде него искључиво знају за геноцид у Руанди? Евентуално усвајање Резолуције Скупштине Црне Горе о геноциду у Јасеновцу као унутрашњег политичког акта ни по чему не може бити посматрано као задовољење или реципроцитет за гласање за Предлог резолуције о Сребреници у Генералној скупштини Уједињених нација која има међународни карактер, значај и посљедице.

И овом приликом исказујем дубоко поштовање свим жртвама бошњачког народа у Сребреници и Босни и Херцеговини, али и свим жртвама српског и других народа у Сребреници и Босни и Херцеговини. Жртве су жртве без обзира којој нацији, вери или раси припадају.

Српска Православна Црква и злочин у Сребреници

Предсједник Владе Црне Горе мр Милојко Спајић, министар иностраних послова др Филип Ивановић и остали чланови Владе Црне Горе у овом историјском и по образ Црне Горе судбоносном моменту морају имати у виду и став Српске Православне Цркве по овом питању који је исказан у овогодишњој васкршњој посланици:

”Данас снажно подижемо свој глас и указујемо на апсолутну неистину и покушај небивалог историјског ревизионизма, у коме се настоји да простом инверзијом српски народ, жртва вишеструких геноцида и етничког чишћења, буде проглашен за починиоца геноцида. Не умањујемо размере злочина у Сребреници, али, као православни Срби, не прећуткујемо ни злочине над српским народом у околини Сребренице. Нажалост, на те злочине по српским селима у којима су затиране целе породице и који су се континуирано дешавали од 1992. до 1995. године, не обазиру се предлагачи резолуција. По њима, постоји ексклузивно право на жртву и бол због исте. По нама, све невине жртве су невине жртве, биле оне муслиманске или хрватске или пак српске, што „мудро” прећуткују савремени ревизионисти и непријатељи историјске истине, који својим наметањем ексклузивног права на бол и жртве, остављају свима нама који живимо на овим просторима камен спотицања за будућност” (https://spc.rs/vaskrsnja-poslanica-srpske-pravoslavne-crkve-2/).

Не сме се олако и неодговорно прећи ни преко става који је 11. маја ове године јавно саопштио Митрополит црногорско-приморски Јоаникије да Црна Гора не треба треба да гласа за Резолуцију о геноциду у Сребреници (https://www.in4s.net/mitropolit-joanikije-za-in4s-crna-gora-ne-treba-da-glasa-za-rezoluciju-o-genocidu-u-srebrenici/).

Глас Владе Црне Горе против Црне Горе

Глас представника Црне Горе у Генералној скупштини Уједињених нација за усвајање Резолуције о Сребреници неће бити само ко зна који по реду глас Црне Горе против Србије од 2008. године до данас него ће, свакако, бити и глас Црне Горе против Црне Горе. Посљедице евентуалног гласања Црне Горе за Резолуцију о Сребреници неће бити само правне него и политичке и међународне, а изнад свега и моралне природе.

А о некаквој ”помиритељској и добросусједској улози Црне Горе” не треба говорити само у односу на Републику Србију него и у односу на Босну и Херцеговину, јер се гласањем за Резолуцију о Сребреници у Генералној скупштини Уједињених нација из темеља разара Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини (Дејтонски споразум од 1995. године) с обзиром да њен текст није усвојен у Председништву Босне и Херцеговине.