Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Од кад славимо Видовдан
Обилића медаља коју је 1847. године установио Петар II Петровић Његош
Теза да је „косовску мисао“ у Црну Гору импортовао Сима Сарајлија, тако што је „завео“ малољетног Његоша, одувјек ми се чинила неодрживом. Чак дјелује понижавајуће по наше претке претпоставка да су се са поносом китили медаљом и постројавали у родољубивом војничком реду на пољани – које су, обје (и медаља и пољана) носиле име неког, њима страног, и при том, непостојећег јунака – уведеног у Црну Гору, баш у њихово вријеме. То што су се моја дјеца, до свог предшколског узраста, одушевљавала подвизима измишљених хероја Супермена и Спајдермена – узимам као природну појаву. Али да су ми преци вјеровали у измишљотине, и да су за те измишљотине полагали живот – за ту причу не дајем ни пет пара. ‘Ајде што вријеђа, него је чиста неистина.
За разлику од измишљотина, одувијек су ме интригирале чињенице и непобитни факти наше црногорске прошлости. Међу такве неоспорности спада и двоглави бијели орао спуштених крила – грб Црнојевића, који веома подсјећа на онај немањићки. Томе бих додао и свечарску атмосферу у црнојевићким православним храмовима (коју можемо наслутити из онога што је штампано у црнојевићкој штампарији) – везану за особиту прославу светих Немањића. Свети Сава (Савиндан) означен почетним црвеним словом – у рангу Светога Јована Крститеља (Јовањдан); на исти начин и Свети краљ Стефан Дечански; а Свети Симеон (Стефан Немања) означен сасвим црвеним словима… Све ћете то исто наћи и у богослужбеним књигама Божидара Вуковића Подгоричанина. Али да не би било како „Амфилохијев поп” на силу спаја – Црнојевиће са Немањићима и српством, ево шта о томе каже књаз Никола, не у пјесмама, него у званичном прогласу 1895. године у „Гласу Црногорца“:
„Никола први, по милости Божјој књаз и господар Црне Горе, наш славне успомене претходник, зетски господар Иван Црнојевић, основавши на Цетињу манастир као столицу зетских митрополита, обдарио га је разним добрима, међу којима се налази и велики дио цетињског поља. Кроз зла времена, што су прелећела изнад српског народа, уништивши му и траг државног живота, ова задужбина Ивана Црнојевића, посљедњег независног српског владаоца, тако обилато обдарена, била је у стању да сачува у непрекидности државну мисао, коју је у оној олујини тај мудри српски Владаоц склонио под Орлов крш; и сем тога, да сачува до наших дана једину епископску столицу од оних, што је Св. Сава подигао у српској држави… Да манастир овај свој годишњи приход сваке године улаже у куповање непокретних добара у Нашој држави, како би тим своју данашњу имовину умножио, те и даље у будућности могао благотворно дјеловати у области Свете Православне Цркве и српског народа. Овијем најсвечаније потврђујемо манастиру право својине земљишта, на ком се цетињска варош, Наша Престоница, подиже, те дајемо свакоме на знање, да ово земљиште остаје за сва идућа времена у искључивој својини Цетињског манастира свето и неприкосновено…“
Признајем, овај сам књажев проглас већ једном цитирао овдје, али не смета да поновим. Не због тога да бих некога савременог Црногорца убјеђивао да прихвати српски идентитет (Боже сачувај!), него да бих ја, изворни Црногорац „са дна каце”, објаснио другима, како мој српски идентитет није – издаја!
Него, почех око Симе Сарајлије. Он јесте битно надахнуо младог Његоша, али не толико српством и Косовом, колико поезијом уопште. А о предњегошевском Косову у Црној Гори говоре угледни писци попут Љубе Ненадовића и нобеловца Ива Андрића, али и бројни записи писмених Црногораца. У свом писму „Поштованим кнезовима и старјешинама црногорским” из 1714. владика Данило Шћепчев ће, између осталог, рећи:
„Била би ми драга смрт да сте хтјели да сви скупа славно и часно погинемо, као што су то урадили кнез Лазар и Милош Кобилић, који уби цара на Косову и погину са својим господарем и са њихових седам хиљада бораца – што нас Црногорце довело у ове крше – оставивши послије смрти вјечну славу…“
Овај запис, настао међу нама прије више од 300 година јасно потврђује идентитет „косовског збјега” код Црногораца, о коме лијепо пјева Његош, и о коме, наизуст, до данас памти предање, свака цуцка кућа.
Ни владика Василије Петровић а ни само вријеме у коме је он живио, не могу се похвалити напретком озбиљне овдашње историографије, али његова ”Историја Црне Горе” написана 1754, као пропагандно штиво пред руским двором – пуно тога нам говори. Иако врви од ауторских произвољности и историјских нетачности, овај споменик наше нововјековне писмености јасно показује ноторну чињеницу: присуство култа косовских јунака у Црној Гори – много прије Његоша. Опис драме косовског боја заузима (и количином текста и позицијом у композицији) централно мјесто у Василијевој црногорској историји. А да не помињем да се ово штиво завршава пописом српских архијереја – у које себе убраја и аутор, и да не додајем да поред ове „Историје Црне Горе“ књижевни рад владике Василија биљежи и једну лијепу „Оду (химну) Немањи“.
Овај осврт на предњегошевски косовски култ у Црној Гори завршићу са најбољим међу нама. Све што можемо прочитати у Његошевом „Горском вијенцу“ као поетску тему везану за Косово, Лазара, Милоша и Вука – све је то прије њега опјевао Свети Петар Цетињски у својим пјесмама. То нема његошевску генијалност ни умјетничку висину – али је јасно да су Обилић и Бранковић, као инспирација, присутни у Цетињском манастиру и прије Сарајлије!
Када Никола пјева: „Сва знамења испод Шаре (мисли на косовске цркве и манастире), сва знамења и светиње, Скупљена су под Ловћеном, међу нама на Цетиње“, он онда само ставља у поетску форму оно што је Свети Петар Цетињски писао Црногорцима и Брђанима 1822. за Пећку Патријаршију, да је она „Српска црква свега славеносрпскога народа и мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили“.
Ето баш зато, што косовски завјет и култ косовских, српских светаца није био увезен са стране, него аутентично црногорско осјећање – Закон о парохијском свештенству из 1909. Књажевине Црне Горе налаже свештеницима, као обавезу, „да врше парастос изгинулијем борцима за вјеру и отаџбину на Спасов-дан и Видов-дан сваке године“. Спасовдан је био спомен на Граховачку битку, а Видовдан на Косовску…
Аутор је ректор Цетињске богословије
Опрема: Стање ствари
