Протојереј-ставрофор Драган Велеушић: „Помаже Бог, мој брате Гаврило!“

Милвоки, 26.јуна – По позиву срца и по налогу савјести, а по наредби родољубивих Срба Средњег запада сјеверне Америке, не прођох оволики пут да бих дошао теби, Гаврило, јер си увијек са нама, наш брат и комшија, кум, рођак и сарадник, свуда гдје Срби живе широм земљиног шара, па и у Милвокију.

Нисам теби дошао, Гавро, јер гдје год се извија дим из српске баџе у овоме свијету, ту си ти, раме уз раме домаћина куће.

Не дођох ни твојој кући, брате Гаврило, јер си темеље закопао и сљеме подигао гдје год се Србин распртио и одлучио да се настани, од Грахова до Чикага, од торонта до Јоханесбурга, и од Сиднеја до Ванкувера. Скућио си се и у сваком српском срцу овог широког свијета.

Терезин си, драги Гаврило, преселио на Цер, Колубару, Крф, Кајмакчалан, Динару и Пађане. То што си тјелесно престао да дишеш у Терезину био је само знак да те једно мјесто не може држати нити задржати, да ти је дух неукротив, да сва ропства престају и да си самоме себи наредио да разносиш пламене угарке устанка, бојне поклике, оштре погледе и заставу слободе све до последње српске кровињаре у забитима брдовитог Балкана.

Једном је славни Стојан Новаковић рекао: „Ко нам је крив што смо направили кућу на сред пута, па ко год прође о њу се очеше!“ Много се пута испоставило да није баш тако. Не мора српска кућа бити на сред пута да би се непријатељ Српства и Светосавља само о њу очешао. И под земљом су је увијек тражили да је из темеља дигну и да је више нема. Тако је и твоја кућа, Гаврило, била прва мета онима којима само твоје име угони страх у кости, леди крв у жилама и који жале, само им срамота да признају, што им ниси род.

Ето, подигосмо ти родну кућу још једном. Уствари, не теби. Био би то гријех опет Гавру спутавати и одређивати му гдје мора да борави. Широко ти је поље под капом небеском, Гаврило брате, и свуда ти је кућа гдје Србин борави. А ову кућу, на твом родном темељу и огњишту подигосмо да сваког ко овуда прође, па и орла небопарног, подсјетимо да мора да застане, скине капу и назове Бога Гаврилу Принципу, јер је он ту први пут задојен мајчиним млијеком.

Нећемо жалити уколико је неко опет буде срушио. Дизаћемо је поново. То ће нас дај Боже последњи пут подсјетити да се опаметимо и са једним отвореним оком сваки свој сан одсањамо, јер још нам пријете, још нам зло спремају и нестанак са лица земље желе одувијек у истој школи обучавани, истим оружјем наоружани и свим бојама премазани непријатељи Православног Истока, коме на грудобрану вјековима бдије и стражари соколово око сваког здравоумног и слободољубивог Србина православне вјере.

Поздрав Гаврилу од свих Гаврила! Има их свуда у свијету. Не кажем Збогом Гаврило него довиђења у Милвокију, Чикагу и на сваком мјесту гдје Срба по свијету има, јер има те у свакој српској кући. Одавде ћу  од Гаврила отићи Гаврилу , исто онако као што сам од куће дошао кући, а кући идем од куће. Поред славске иконе, у сваком српском дому, иконе заштитника дома и порода, на стражи је Гаврило Принцип из Обљаја, гдје му је Врховни штаб до даљњег.

Гавро, само зови, сви ће соколови бити срећни да постану житељи Обљаја, слава ти Гаврило и код Бога и код људи!

Протојереј-ставрофор Драган Велеушић, старјешина храма Светог Саве у Милвокију