Протојереј-ставрофор Драган К. Велеушић: Студенти Србије

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Зар се ови и овакви млади људи могу назвати усташама, фашистима, шљамом, нижим слојем друштва, плаћеницима, издајницима?

„Ко искрено и страсно љуби
Истину, Слободу и Отаџбину,
Слободан је и неустрашив као Бог,
А презрен и гладан као пас.“
(Петар Кочић)

Ко су студенти Србије? 

• Деца људи који тешко раде, од себе закидају док једу да би им деца имала залогај, људи које је покрала држава, презадужила их, али који с поносом усправно и још увек стрпљиво стоје;
• Млади људи чисте савести, здраве памети, топла срца и племените душе;
• Још незапослени, тако да нису могли бити затровани непотизмом, полтронством, страхом од послодаваца и каријеризмом;
• Оцене на испитима плаћају својим трудом и знањем;
• Немају купљене ни оцене ни дипломе;
• Слободни од кредитâ за кућу, кола и путовања;
• Жељни знања и пословâ у којима ће моћи да допринесу Отаџбини;
• Пробуђени страхом да ће да се обрукају пред прецима који су се дивовски борили за опстанак народа и будућа поколења;
• Кивни на аутократију, бирократију, корупцију, аутошовинизам, лажи, преваре и неизвесност;
• Осим Отаџбини, својим родитељима и професорима, никоме ништа не дугују, тако да немају потребу да се било коме додворавају;
• Будућа српска армија, која је свесна да јој је обавеза да се одазове на мобилизацију у одбрани Истине, Слободе и Отаџбине;
• Спремни да се голим рукама хватају за вратове са непријатељем, да ноктима ору и копају родну њиву још не отровану и да од тога живе;
• Спремни да Србију изукрштају својим маршевима, свесни да је прадедовима и дедовима било много теже преко албанских гудура, српских планина, шанчева и ровова;
• Скоро сви православни Срби (уз поштовање према свима који то нису), нису гомила неких религиозних људи, већ јагњад у стаду Цркве Светосавске, али збуњени тиховањем мајке Цркве у најодсуднијим временима новије историје српског народа;
• Као будући професори, научници, лекари, инжињери, правници, геолози, уметници, генерали, стратези, браниоци Отаџбине, свесни су да на њима лежи опстанак српског Рода;
• Клањају се пред сенима најмлађег подофицира у историји овога света Момчила Гаврића и најодликованије хероине света Милунке Савић, спремни да следе њихове примере;
• Нису подстанари под небом Србије и не желе да то постану у некој туђој држави;
• Млади људи, синови и кћери најинтелигентнијег народа на свету, који су Србију окитили златним одличјима у међународним такмичењима у математици, физици и многим спортским надметањима, не желе да своје знање и своје способности поклоне другим државама и народима, који ће их држати као људе другог реда. Својим знањем и домаћинским трудом желе да обогате и унапреде своју Србију, у којој желе да живе срећни и слободни и у том духу подижу своју децу.

Зар се ови и овакви млади људи могу назвати усташама, фашистима, шљамом, нижим слојем друштва, плаћеницима, издајницима, итсл.? Уколико, подржани старцима, земљоделцима, учитељима и поштеним људима из народа, студенти не изборе вођство државе које је свесно својих обавеза и савесно у раду и које ће све оне који их овако називају и њихове сараднике да уклони са кормила лађе српскога народа, коју вртлог матице вуче у понор, онда… Не знам да ли сам Бог зна!

Аутор је српски свештеник и писац