ПРОТОЈЕРЕЈ МИХАИЛ ПОМАЗАНСКИ: СВОЈСТВА ЦРКВЕ ХРИСТОВЕ ( НА ТРОЈИЦЕ, РОЂЕНДАН ЦРКВЕ )

Девети члан Символа Вере указује на четири основна обележја Цркве: „Верујем у… Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“. Ова својства називају се суштинским, зато што без њих Црква не би била Црква.

Јединство Цркве

У грчком тексту „у једну“ изражено је бројем (εν μιαν). На тај начин, Символ вере исповеда да је Црква једна и то: а) једна у себи, неподељена; б) једна када се посматра споља, то јест да нема поред себе никакву другу. Њено јединство не састоји се у обједињавању разнородног, него у унутрашњој сагласности и једнодушности. Једно тело, један Дух, као што сте позвани у једну наду звања својега; један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свију, Који је над свима, кроза све, и у свима нама (Еф. 4, 4–6).

Представљајући Цркву у причама, Спаситељ говори о једном стаду, о једном тору, једном чокоту винове лозе и једном камену темељцу Цркве. Он је дао једно учење, једно крштење и једно причешће. Јединство оних који верују у Христа представљало је предмет Његове првосвештеничке молитве уочи крсних страдања: Да сви једно буду (Јн. 17, 21) – молио се Господ.

Црква је једна не само изнутра, него и споља. Споља се њено јединство пројављује у сагласном исповедању вере, у јединству богослужења и Светих Тајни, у јединству благодатне јерархије која прејемствено потиче од апостола, у јединству канонског устројства.

Црква на земљи има видљиву и невидљиву страну. Невидљиву чине: то што је њена Глава Христос; то што се оживотворава Духом Светим; то што њени савршенији чланови у њој воде тајанствени духовни живот у светости. Међутим, према природи својих чланова Црква је видљива, јер се састоји од телесних људи, има видљиву јерархију, видљиво савршава молитве и свештенодејства, и отворено, речима исповеда веру Христову.

Црква не губи своје јединство ни због тога што упоредо са њом постоје хришћанске заједнице које јој не припадају. Те заједнице се не налазе у Цркви, него изван Цркве.

Јединство Цркве се не нарушава због привремених подела недогматског карактера. Несугласице у Цркви често се појављују услед недовољне обавештености и погрешних информација. Затим, до привременог прекида општења понекад доводе личне заблуде појединих јерараха који стоје на челу ове или оне помесне Цркве, њихово нарушавање црквених канона или давно успостављене традиције потчињавања једне територијалне црквене јединице другој. Поред тога, живот нам показује могућност таквих унутарцрквених потреса у помесној Цркви, који представљају препреку нормалном општењу других Цркава са датом помесном Црквом до појаве и победе заштитника истинске православне истине. Коначно, веза између Цркава може понекад да буде дуже време нарушена политичким околностима, као што се то у историји не једном догађало; у таквим случајевима подела се тиче само спољашњих односа, али не погађа и не нарушава духовно, унутрашње јединство.

Истинитост једне Цркве одређује се православношћу њених чланова, а не њиховим бројем у овом или оном тренутку. Свети Григорије Богослов је о Константинопољској Православној Цркви уочи Другог Васељенског сабора писао:

„Ова њива је некад била мала и сиромашна… то заправо и није била њива, можда чак није вредела ни житнице, ни гумна, ни српа; на њој није било ни стогова, ни снопова, већ само мале и незреле травке које расту по крововима, којима жетелац неће напунити своје руке, нити ће их благословити пролазници (Пс. 128, 6–8). Таква је била наша њива, наша жетва! Мада је она велика, плодна и обилна пред Оним Који види скривено… али је непозната у народу, није сједињена на једном месту, него се сабира помало, као кад се пабирчи после брања виноградскога: ни једнога зрна за јело, нити зрелог плода (Мих. 7, 1). Таква је била пређашња недаћа и невоља“ (свети Григорије Богослов).

„Где су – пита свети Григорије Богослов у другој беседи – они који нас прекоревају због сиромаштва и горде се богатством; они што као обележје Цркве постављају многољудност и презиру мало стадо; мере Божанство [светитељ има у виду Аријанце који су учили да је Син Божији мањи од Оца] и вагају људе; високо цене песак [тј. масу], а понижавају светила; сабирају у ризницу обично камење, а занемарују бисере?“ (свети Григорије Богослов).

У молитвама Цркве садржана су мољења за прекид свих могућих несугласица међу Црквама: „Прекрати раздоре међу Црквама… силом Светога Духа Твога сатри што скорије јеретичко бунтовање“ (евхаристијска молитва Литургије светог Василија Великог); „…Тебе, благу јединоначалну Тројицу сада прослављамо, молимо праштање грехова, мир свету и Црквама једномислије…; што пре човекољубиво подај мир и Црквама сједињење“ (канон васкршње полуноћнице, глас 8, песма 9).

Светост Цркве

Господ Исус Христос је учинио подвиг земаљског служења и крсне смрти – Христос заволе Цркву… да је стави преда се, славну Цркву, која нема мрље ни боре, или шта томе слично, него да буде света и непорочна (Еф. 5, 25–27). Црква је света својом Главом, Господом Исусом Христом. Света је, даље, присуством Духа Светога у њој и Његовим благодатним даровима који се предају кроз Свете Тајне и друге свештене радње Цркве. Света је својом везом са Небеском Црквом.

Свето је и само Тело Цркве. Ако је квасац свет, то је и тесто; и ако је корен свет, то су и гране (Рим. 11, 16). Они који верују у Христа су храмови Божији, храмови Духа Светога (1. Кор. 3, 16; 9, 19). У истинској Цркви увек је било и има људи узвишене духовне чистоте и нарочитих благодатних дарова – мученика, девственика, подвижника, преподобних, светитеља, праведника, блажених. Она има неизбројни збор праведника који су отишли, из свих времена и народа. Она има како видљиве, тако и од очију света сакривене пројаве чудесних дарова Духа Светога.

Црква је света по своме призвању (својој мисији), или по своме назначењу (својој сврси). Света је и по својим плодовима: имате плод свој на освећење, а крај живот вечни (Рим. 6, 22), поучава апостол.

Такође, света је Црква и чистим, непогрешивим учењем вере. По речи Божијој, Црква Бога живога је стуб и тврђава истине (1. Тим. 3, 15). Патријарси Источних Црква се о непогрешивости Цркве изражавају овако: „Када кажемо да је учење Цркве непогрешиво, ми тврдимо само то, да је оно неизмењиво – да је то исто оно учење које јој је било предато од почетка, као учење Божије“ (Посланица Источних Патријараха).

Светост Цркве не може се помрачити продирањем света у њу, или људском грешношћу. Све греховно и световно што продире у црквену сферу, њој остаје туђе, осуђено на одсецање и уништење, попут корова међу усевима. Мишљење по коме се Црква тобоже састоји само од праведних, светих и безгрешних људи, није у складу са изричитим учењем Христа и Његових апостола. Јер Спаситељ Своју Цркву пореди са пољем на коме пшеница расте заједно са кукољем, и са мрежом која из воде извлачи како добру, тако и неупотребљиву рибу. У Цркви постоје и добре и зле слуге (Мт. 18, 23), и мудре и луде девојке (Мт. 25, 1). Посланица Источних Патријараха каже: „Верујемо да су чланови католичанске Цркве сви верујући, и при томе искључиво верујући, то јест они који несумњиво исповедају чисту веру у Христа Спаситеља (прихваћену од стране Самог Христа, од апостола и светих Васељенских Сабора), макар неки од њих и били подвргнути различитим гресима… Она им суди, позива их на покајање и води их путем спасоносних заповести, те стога, без обзира на то што препуштају себе гресима… они остају и сматрају се члановима католичанске Цркве, само ако не постану одступници и ако се држе католичанске и православне вере“.

Али постоји граница коју ако грешници преступе, онда се као мртви удови одсецају од тела Цркве, било видљивим дејством црквене власти или невидљивим дејством суда Божијег. Тако, њој не припадају безбожници и одступници од хришћанске вере, грешници којима је својствена свесна упорност и непокајаност због грехова. Не припадају јој јеретици који изврћу основне догмате вере, као ни одметници и расколници који се самовољно одвајају од Цркве (33. правило Лаодикијског сабора забрањује молитву са расколницима). Свети Василије Велики објашњава: „Једно су стари звали јерес, друго су називали расколом, а треће самовољним збориштем: јеретицима су назвали оне који су се потпуно одвојили и у самој вери отуђили; расколницима – оне који су се одвојили у мишљењима о неким црквеним предметима и у питањима која допуштају излечење; а самовољним збориштима – сабрања која су сачињавали непокорни презвитери или епископи и неуки народ“.

Светост Цркве је неспојива са лажним учењем и јересима. Због тога Црква строго чува чистоту истине и сама искључује јеретике из своје средине.

Саборност Цркве

У црквенословенском преводу Никејско–цариградског Символа вере Црква се назива „Саборном“, а у грчком тексту – „католичанском“. Какво је значење ове грчке речи?

Реч καθολικος се у старогрчкој дохришћанској литератури сусреће веома ретко. Међутим, хришћанска Црква је од старина изабрала ову реч да би означила једно од главних својстава Цркве, тачније њен васељенски карактер, мада је пред собом имала и такве речи као што су κοσμος – свет, и οικουμενη – васељена; очигледно, ове последње речи су биле недовољне да би изразиле један нов појам, својствен само хришћанској свести. У древним символима вере уз реч Црква обавезно је стајала одредница „католичанска“. Тако је у јерусалимском символу: „и у Једну Свету Католичанску Цркву“; у римском символу: „у Свету Католичанску Цркву, заједницу светих“, итд. У древној хришћанској литератури овај термин се неколико пута сусреће код апостолског ученика, светог Игњатија Богоносца, на пример, „где је Исус Христос, тамо је и Католичанска Црква“. Тај термин је стално присутан у актима свих Васељенских сабора. Буквалан превод ове речи означава највиши степен свеобухватности, целовитости, пуноте (καθ’ ολα – у свој целини).

Упоредо са тим термином употребљавана је, такође у значењу „васељенски“, реч οικουμενικος. Није долазило до мешања ова два термина. Васељенски сабори су добили назив Οικουμενικη Συνοδος (οικουμενικος – по свој настањеној земљи, фактички земљи која се налази под влашћу грчко–римске цивилизације).

Црква је Саборна, Католичанска; то одговара апостолском пуноћа Онога Који све испуњава у свему (Еф. 1, 23). Овај појам указује на то да је читав људски род призван на спасење, и да стога сви људи треба да постану чланови Цркве Христове, иако јој на делу не припадају сви.

„Детаљни Православни Катихизис“ на питање: „Зашто се Црква назива Саборном, или, што је исто, Католичанском или Васељенском?“ – одговара: „Зато што се она не ограничава ни на какво место, ни време, ни народ, него у себи има истински верујуће сваког места, времена и народа“.

Црква није ограничена местом: она обухвата све православно верујуће људе, ма где они живели на земљи. С друге стране мора се имати у виду то, да је Црква била Саборна, или Католичанска, још у време док се састојала из малог броја општина, па и онда – у дан Педесетнице – када се њене границе нису простирале изван сионске горње одаје у Јерусалиму.

Црква није ограничена временом: њен задатак је да људе приводи вери до свршетка века. Ја сам са вама у све дане до свршетка века (Мт. 28, 20). Дух Утешитељ пребива с вама заувек (Јн. 14, 16). Света Тајна Евхаристије ће се савршавати све док Господ поново не дође на земљу (1. Кор. 11, 26).

Црква није везана никаквим правилима грађанског поретка које би сматрала нужним за себе, нити је повезана са неким одређеним језиком или народом.

Апостолска Црква

Црква се назива Апостолском зато што су је историјски основали апостоли, који су хришћанство раширили до крајева земље (Дап. 1, 18) и своју проповед готово сви запечатили мученичком смрћу. Семе хришћанства посејано је њиховом речју и заливено њиховом крвљу. Управо својом личном, силном вером, они су и у свету распламсали неугасиви пламен вере.

Апостоли су сачували и Цркви предали учење хришћанске вере и живота у оном облику у коме су га примили од свог Учитеља и Господа. Сами су показали пример испуњавања јеванђелских заповести, предајући усмено и кроз свештене књиге Христово учење ради чувања, исповедања и живота по њему.

Апостоли су, по заповести Господњој, установили црквене свештене радње – почели су да савршавају Свету Тајну Тела и Крви Христове, као и Крштења и Рукоположења.

Апостоли су у Цркви установили благодатно прејемство епископства, а преко њега и прејемство целокупног благодатног служења црквене јерархије, призване на управљање тајнама Божијим (1. Кор. 4, 1).

Апостоли су установили начела канонске структуре Црквеног живота, трудећи се да све буде благообразно и уредно, за шта пример пружа четрнаеста глава Прве посланице Коринћанима која садржи упутства за црквено–богослужбена сабрања.

Све што је речено представља историјски аспект. Но, осим њега постоји и други, унутрашњи, који Цркви такође даје својства Апостолске. Апостоли нису само били у Цркви Христовој, него и остају у њој. Били су у земаљској, а остају у Небеској, настављајући да буду у општењу са верујућима на земљи. Као историјско језгро Цркве, иако невидљиво, они су и даље духовно живи, како данас, тако и увек у животу Цркве. Апостол Јован Богослов пише: …објављујемо вама да и ви с нама имате заједницу, а наша заједница је са Оцем и са Сином Његовим Исусом Христом (1. Јн. 1, 3). Ове речи за нас имају једнаку силу као и за апостолове савременике: оне садрже завештање да треба да будемо у општењу са збором апостола, јер су апостоли ближе Светој Тројици него ми.

Апостоли дакле представљају темеље Цркве и због узрока историјског карактера и због узрока духовног карактера. Зато је за Цркву и речено да је назидана на темељу апостола и пророка, где је угаони камен Сам Исус Христос (Еф. 2, 20). Назив „Апостолска“ указује на то да она не почива само на једном апостолу (како је почела да учи Римска Црква), него на свој дванаесторици; иначе би се звала Петрова, или Јованова, или тако некако. Црква као да се унапред чувала расуђивања по телесном (1. Кор. 3, 4) принципу: Ја сам Павлов, ја сам Аполов, ја сам Кифин. У Откривењу је о граду који силази с неба речено: И зид Града имаше дванаест темеља, и на њима дванаест имена Дванаест апостола Јагњетових (Отк. 21, 14).

Својства Цркве на која је указано у Символу вере – Једна, Света, Саборна и Апостолска – односе се на војујућу Цркву. Ипак, она своје пуно значење добијају тек уз свест о јединству ове Цркве са Небеском у једном Телу Христовом: Црква је једна небоземним јединством, света је небоземном светошћу, католичанска и апостолска је својом нераскидивом везом са апостолима и свима светима.

Само по себи је јасно да се православно учење о Цркви, засновано на Светом Писму и Светом Предању, суочава са другачијим схватањем, које је раширено у савременом протестантизму и одатле продире у православну средину. По том другом схватању, све постојеће хришћанске формације, такозване вероисповести и секте, мада су међусобно разједињене, ипак чине једну невидљиву Цркву, пошто свака од њих исповеда Христа, Сина Божијег, и прихвата Његово Јеванђеље. Ширењу таквог схватања погодује околност што поред Православне Цркве постоји и велик број хришћана изван ње, вишеструко већи од броја њених чланова. Често у том хришћанском свету који је изван Цркве можемо да видимо и религиозну усрдност, и веру, и узоран морални живот, и фанатичну убеђеност у своју исправност, и добру организованост, и раширену хуманитарну делатност. Какав је однос свих тих заједница према Цркви Христовој?

Наравно, нема разлога да на ова вероисповедања и секте гледамо једнако као на нехришћанске религије. Не може се порећи да читање Речи Божије показује благотворан утицај на свакога ко у њему тражи поуку и јачање своје вере, или да побожна размишљања о Богу Творцу, Промислитељу и Спаситељу и тамо могу да буду веома подстицајна. Не можемо да тврдимо како су њихове молитве, уколико потичу из чистог срца, потпуно бесплодне, јер је у сваком народу мио Њему онај који Га се боји и твори правду (Дап. 10, 35). И на њих се простире свуда присутни и благи Промисао Божији; ни они нису лишени милости Божијих. Они представљају силу која се супротставља моралној развраћености, пороцима и злу. Супротстављају се и ширењу атеизма. Но, све то још не пружа довољан основ да бисмо за њих сматрали да припадају Цркви. Већ и сама чињеница што један део тог широког ванцрквеног хришћанског света, тачније читав протестантизам, одбацује везу са Небеском Црквом, односно молитвено поштовање Мајке Божије и Светих, а исто тако и молитве за умрле, показује да су они сами нарушили везу са једним Телом Христовим, које у себи сједињује житеље неба и земље. Даље, чињеница је да су та неправославна исповедања, на овај или онај начин, посредно или непосредно, „раскинула“ са Православном Црквом, са Црквом у њеном историјском облику, да су сама пресекла везу и „изашла“ из ње: нико од нас нема права да затвара очи пред том чињеницом. Учења неправославних исповедања садрже јереси које је Црква одлучно осудила и одбацила на својим Васељенским саборима. Међу тим многобројним гранама хришћанства не постоји ни спољашње, ни унутрашње јединство, како са Православном Црквом, тако ни међусобно: свеконфесионално удруживање тих вероисповести коме смо данас сведоци, не дотиче се дубине тих исповедања, него има само спољашњи карактер. Термин „невидљива“ може да се односи само на Небеску Цркву. Црква на земљи, иако има невидљиву страну, попут брода чији је део сакривен под водом и не види се – ипак остаје видљива, зато што се састоји од људи, и има спољашње облике организације и свештенослужења.

Стога је потпуно природна тврдња да ове религијске организације представљају друштва која су „поред“, „недалеко од“, „близу“, можда чак и „уз“ Цркву, а понекад и „против“ ње; но, она су – „изван“ једне Цркве Христове. Неке од ових заједница тек су се „одвојиле“, док су друге већ „отишле далеко“. Једне су, одлазећи, ипак остале нераскидивим историјским нитима везане за Цркву, док су друге изгубиле сродство са њом, јер су искривиле сам дух и основе хришћанства. Ни једна од њих не налази се под утицајем оне благодати која је својствена Цркви, а нарочито оне која се даје у Светим Тајнама. Оне се не хране са тог тајанственог стола који узводи степеницама духовног савршенства.

Тенденција присутна у савременом културном друштву – да се сва исповедања ставе у исту раван, не ограничава се само на хришћанство: у исту раван стављају се и нехришћанске религије, на основу тога што све оне „воде ка Богу“, и при томе, у својој укупности, бројем људи који им припадају далеко превазилазе хришћански свет.

Сва ова „обједињујућа“ и „изједначавајућа“ гледишта показују да је заборављен принцип по коме учења и мишљења може бити много, али истина је једна. Истинско хришћанско јединство, јединство у Цркви, може да почива само на истоветности мишљења, а не на разилажењу у мишљењима. Јер Црква је стуб и тврђава истине (1. Тим. 3, 15).

ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ