Протојереј Јован Пламенац: Маскољубље
Фото: ЕПА-ЕФЕ
Ово је вријеме најцрњег ропства, перфидног до непрепознавања. И ми ћемо опстати једино ако на њега не пристанемо. Опстаћемо ако не пристанемо на ношење маске, колико год је носили!
Маска је симбол овог времена. А симболи нијесу пука обиљежја; она имају дубоке коријене у духовној сфери живота, као брадавице чији се коријени, као танки кончићи, протежу у тијело.
Нећу о томе да ли маска спрјечава вирус да усели у нас, да ли је штетна јер нам у плућа враћа наше „издувне гасове“; нећу ни о томе да ли је вирус САРС-КоВ-2 произведен у лабораторији ни да ли је болест ковид 19 чији је он изазивач пројекат западњачких глобалистичких владара из сјенке у функцији стварања новог свјетског поретка. Нећу ни о опречности ставова о овим питањима унутар саме медицинске струке, па ни о њеном (само)подвођењу онима који имају новац и преко њега власт. Нећу ни о злоупотреби имунизације…
Хоћу о маски као символу ововоременог ропства!
Није овдје ријеч о томе да ли маску треба носити или не. Овдје је ријеч о стању наше унутрашње слободе, управо оне коју нам је Бог подарио у тренутку нашег зачећа, сусрета сперматозоида и јајне ћелије наших родитеља, када смо постали човјек, личност.
Заразних болести је, безмало, откад је човјека на Земљи. О начину борбе против њих пише још у Старом завјету (Књига Левитска). О куги која је уништила грчку војску у Тројанском рату, 12 вјекова прије Христа, пише Хомер у Илијади. У 5. вијеку прије Христа, у вријеме Пелопонеског рата, записао је чувени историчар Тукидид који је и сам преболио заразу, од куге је умрло двије трећине житеља Атине. Од малих богиња умрли су римски цареви Луције Вер и Марко Аурелије, у 2. вијеку Христове ере, у епидемији која је трајала 15 година и у којој је, како је записао конзул и историчар Касију Дион Кокејану у Риму умирало и по 2.000 људи дневно. У вријеме цара Јустинијана, у 6. вијеку, у Цариграду је дневно умирало између 5 хиљада и 10 хиљада људи. Још страшнија је била куга у 14. вијеку од које је умрло око 60 одсто европске и трећина укупне свјетске популације. „Откриће“ Америке за посљедицу је имало скоро потпуно уништење домородаца којима су Европљани донијели заразне болести. У живом сјећању на овдашњим просторима је шпанска грозница, 1918. године, од које је пострадало и пуно наших предака. Од средине прошлог вијека забиљежено је више епидемија заразник болести, са већом или мањом смртношћу: азијски грип, хонгконшки грип, сида, сарс, птичји грип, свињски грип, мерс, ебола. И тако смо стигли до ковида 19.
Још је грчки љекар Хипократ (460-370. године прије Христа) означио изолацију као мјеру спрјечавања ширења вируса. Млечани су 1423. године на једном острву у Венецијанском заливу установили карантин (quarante, четрдесет), на којем су болесне и оне на које су сумњали да су болесни држали у изолацији 40 дана. У 18. и 19. вијеку на граничним прелазима постојале су зграде, тзв. контумаци, у које су на одређени период смјештани путници који су долазили из земаља у којима је било епидемије заразних болести. Још самим крајем 17. вијека Аустрија је према Турској успоставила кордон, сталну војну посаду устројену по угледу на римски лимес. У вријеме појаве епидемије заразних болести у Турској, ове војне посаде су увишестручаване и стражари су пуцали на свакога ко би покушао да пређе границу. Када би је неко, ипак, прешао, ако би га ухватили, одмах су га стријељали.
Дакле, Европа, много пута похарана заразним болестима, живјела је у страху да јој се не понове. Она у том страху живи и данас. У том страху живи читав свијет.
Људски страх је мјера његове одвојености од Бога. Човјек који вјерује Ономе који му подарио живот неће живјети у страху да ће свој живот изгубити. Напротив, храбро ће се трудити да свој живот кроз овај материјални свијет проведе крманећи између његових замки у уведе га у вјечно јединство са Животодавцем. Трудиће се да свој боравак у овом свијету учини смисленим.
Наравно, нећемо да се ваљамо у вирусима и кажемо: „Ја вјерујем у Бога, Он ће мене спасити.“ Нећемо да будемо као онај неразумни бродоломник на пустом острву којем су долазили спасиоци а он их је враћао говорећи: „Спасиће мене мој Бог којем ја безмјерно вјерујем“. Када је умро од глади и изашао душом пред Бога рекао Му је: „Боже мој, ја Тебе волим више него себе, а Ти ме остави.“ А Бог му је одговорио: „Ја ти слах спасиоце, а ти их не прими.“ Нећемо да прелазимо улицу не погледавши лијево и десно јуре ли туда аутомобили, јер вјерујемо, знамо да нас Бог чува. Али нећемо ни живјети у страху да уђемо у аутомобил и одвеземо се на посао или другдје јер можемо погинути у саобраћајном удесу. Бог нас чува, али не силом. Бог нам ништа не ради силом. Бог нам ништа неће ни урадити ни допустити без наше сагласности. И са добром које примамо од Бога и са злом које нам Он допушта саглашавамо се начином нашег живота.
Страх нашу слободу брсти као скакавци поље. Наша истинска слобода мјера је нашег обожења. Одричући се своје слободе, одричемо се Бога. Неслободни, постајемо плијен поднебесних сила, отпалих од Бога много, много прије нас. Постајемо робови у духу – својом слободном вољом.
Као жаба у лонцу са водом коју полако догријавају, ми се у лонцу стварности коју нам обликују медији, који у огромној већини исијавају на нас интерес и идеологију свјетских глобалистичких владара из сијенке, све више навикавамо на маску.
Почињемо да је мазимо, правимо је као тробојку, као „комитску“ заставу, на њу штампамо грбове, и друга обиљежја којима се идентификујемо, као робови који су завољели своје окове. И, као жаба која је скувана, постали смо робови а да нијесмо ни примијетили; своју личност утопили смо у безличну масу оних који су се одрекли слободе и прихватили ропство, које су толико завољели да се слободе гнушају, којима су душу набили на колац а њима лијепо.
Поробљени народи, па и наш, покоравали су се поробљивачу и одупирали му се, зависно од општих прилика и међусобног односа снага, али на ропство нијесу пристајали. Тако су опстајали. Опстајали су очувањем унутрашње слободе појединаца.
Ово је вријеме најцрњег ропства, перфидног до непрепознавања. И ми ћемо опстати једино ако на њега не пристанемо. Опстаћемо ако не пристанемо на ношење маске, колико год је носили!
Опрема: Стање ствари
