ПРОТОЈЕРЕЈ АНДРЕЈ ТКАЧОВ: Смисао епохе

Организована офанзива – не ради се чак ни о томе, већ о обичном, премда и необјављеном, рату против библијског човјека. Јесте, баш тако. Рат против библијског човјека на свим фронтовима. Колико видим, то је смисао наше епохе.

Сваки човјек је слободан да на свој начин схвати и именује вријеме у ком живи.
Ера Водолије.
Таштина над таштинама.
Звук корака Мошијаха.
„Вијеку мој, звјери моја, / Ко се може загледати у зјенице твоје…“ И тако даље.
А за мене је то: рат против библијског човјека. Сваку ријеч у овој реченици треба растумачити.

Као прво, шта је то „библијски човјек“? Говорећи најједноставнијим језиком, то је онај о којем се у старој дјечијој пјесмици пјевало:

„Нека увијек буде сунца,
Нека увијек буде неба,
Нека увијек буде маме,
Нека увијек буде мене.“

Другим ријечима, библијски човјек вјерује у вјечни живот (нека увијек буде мене). Има породицу (или тежи ка породици као незаобилазном услову нормаланог живота). Он живи на земљи под небом. У јасно и тачно одређеним координатама. Не живи у космосу, не живи на другим планетама. И пожељно је да земља испод његових ногу није нуклеарна пустош и да оближње језерце није загађено мазутом из сусједне фабрике.

Свијет, који је Бог саздао и спасио од скрнављења варварским рукама – то је прво. Библијска породица: тата, мама и дјеца – то је друго. Жеља за вјечним животом, откуда произилазе: савјест, вјера, општење с Богом, покајање и жртва. То је трећа ствар. И то је заправо најједноставније значење термина „библијски човјек“.

Рат се води управо против њега. Неки кажу да породица није потребна или да је треба замијенити нечим незамисливим и срамотним. Савјест није потребна. Све су то, наводно, рефлексије које намеће социјум. Вјера, Црква и молитва – све су то трице, кучине и лаж. Сама душа је лаж и вјечни живот није ништа друго до бунило. А све што постоји јесу нагони, страсти и безизлазност. Сва врева свијета потиче од страха од тишине, а сам овај страх – од невјерја и ћорскокака који је у том случају неизбјежан.

Напослетку, све што очајном човјеку преостаје јесте да загади Земљу: да искрчи шуме, да пљује у бунаре, да растјера дивље животиње и да потрује рибу. Онда ће моћи само да сања о међугалактичким просторима ради чега ће морати да попуши неки опијат.

Таква је слика. Дуго је стварају и још увијек није завршена.

Није довољан само лични гријех да нас одвуку тамо гдје ће све ово бити продубљено. Постоји мноштво личних слабости и подлости појединаца. Шта је онда потребно?

Треба зауздати плитке поточиће личних гријехова и усмјерити их у јединствено корито. Треба управљати процесом. Управо то је плански рат. Јер постоје бандитски упади и мангупски испади. И то је страшно, непријатно и опасно, али није рат.

Рат – то је хијерархијски структурирана војска. То је информационо покривање кампање. То су маневри за одвлачење пажње и лажни удари ради концентрације снага на главним правцима. И то је врло усклађено дјеловање, не ради „плашења“, већ ради „уништавања“. Управо такав рат се води против малог библијског човјечуљка који само хоће да увијек буде маме, и који притом жмирка гледајући у сунашце.

Организовани рат воде империје.

Не треба мислити да се у овом случају ради о Османској империји или Аустро-угарској монархији. Савремени горепоменути рат воде специјалне империје: на пример, фармацеутска. Оне могу и да отрују било кога, и да врше експерименте на житељима трећег свијета. А рат против њих је још тежи него против Османске империје у вријеме оно.

То су, без сумње, медијске империје. Ево ко испира мозгове раствором хлора милијардама људи! Ево ко, попут патуљака из Андерсенове бајке, баца ситне крхотине демонских стаклића људима у очи како би изопачили општу представу о свијету. Творци фантазија, слуге сивих еминенција, они који ћуте о најбитнијим проблемима и дижу буку о ситницама, сви они чине огроман и најбољи дио ове зле војске.

Има још империја које производе намирнице које се не смију јести.

Има империја које тргују органима човјека који је до јуче био жив, а данас је умро. Њихове колеге за то вријеме још једног чику претварају у тету, или обрнуто.

Има империја које пропагирају нови морал, односно, извјестан свеопшти коитус, без обзира на пол и године, а што је још страшније, без гриже савјести. Има и нарко босова, и власника порно империја.

О, колико је много ових империја! И све оне дјелују у истом духу, као по договору. Наравно, има ту мјеста и за војну компоненту. То је оно када бомбардују и распарчавају земље које се не слажу са сликама Би-Би-Сија или Си-Ен-Ена, са савјетима ММФ-а, али које немају одговарајућа средства за одбрану. Међутим, то су крајње мјере. Много је боље (сигурније, поузданије, непримјетније) развратити људе, оковати их помоћу кредитног талмудизма, помутити им памет испразношћу и одвући их од вјере.

И појединац апсолутно није у стању да се супротстави овом процесу. Може, вјерујући у бајке за дјецу о демократским процедурама, да маше транспарентима (ако то није парада хомосексуалаца може се десити да га не прикажу на ТВ-у, јер није у тренду). Може гомилама жалби да заспе разноразне важне организације. Читав живот ће му проћи док га неко не чује, па каже: „Назовите сјутра.“ Може да чини све што је у моћи малог човјека. Али то је исто толико ефикасно као повик заставника „Стани! Један-два,“ упућен возу који убрзава.

Библијски човјечуљак само свом библијском Богу може да упућује жалбе и молбе. Епоха је већ одлучила: или ће човјечуљак пристати на све облике свакодневног сатанизма, или ће га сатрти.

Ево зашто желимо да Русија буде империја. Не Ксерксова империја, као што је писао В. Соловјов, већ Христова. Ово желимо зато што нико не може сам да се бори. Човјек сам може само да бјежи. Али куда? И како ће бјегунац живјети ако је човјек одавно одвојен од природе, ако више не умије да живи у њој и да је разумије, ако су му и шуме и планине постали непријатељи. Навикнут на удобан живот, човјек је постао неспособан за радикално бјекство које су чинили људи попут Светог Сергија, Светог Серафима, Симеона Столпника…

Принудно, усљед својих слабости, човјек је талац непријатељске цивилизације. Талац образовања које развраћа, а не учи, телевизије, која отупљује, а не информише итд. Зато је потребна управо империја која брани вриједности библијског човјека. Велика империја, јака империја која може самостално да опстане, која окупља многе народе, која свјесно брани библијски поглед на свијет.

Муслимани ће рећи: „Слажемо се.“ Јевреји би, у принципу, требало да кажу исто то. Мада не знам шта ће рећи Јевреји. Такође, не могу да потпишем за све муслимане. Ни за своје сународнике који живе од грантова не могу да ставим руку у ватру. Веома ћу посумњати и у многе политичаре на разним нивоима. Метастазе су превише узнапредовале.

Али сама идеја, ако одбацимо „успаване“ и продане душе, отупјеле и до краја изопачене, сама идеја је дивна. Управо то је национална идеја Русије у 21. вијеку!

Да буде самостална и снажна империја која је у стању и која жели да брани библијски поглед на свијет против разноврсних паклених изазова који су убиствени за обичног човјека. Да буде на страни укусног хљеба и чистог неба, дјечијег смијеха и имена Божијег; на страни достојанственог живота и мирне смрти у нади на васкрсење. Без кремације и крионике, а са Причешћем пред смрт.

Поред свих слабости Русије и поред свих ограда, лично не видим ниједну другу државу која би могла да одигра ову улогу.