Протојереј Андреј Ткачов: Путин није помазан на царство али обавља функције цара

Да ли је Путинов долазак на место председника по Промисли? На који начин можемо да помогнемо првом човеку наше државе у ситуацији кад се против Русије води непоштена игра, питао се 2016. године прот. Ткачов

Човек који не може да замисли себе ван своје земље

Човек је дужан да разликује времена и да бело назива белим, а црно црним. Човек смртно греши ако показујући црно каже: „Ово је бело“, а показујући бело каже: „Црно је.“ О томе се говори и у Светом Писму: „Тешко онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светлост, а од светлости мрак, који прве од горког слатко а од слатког горко!“ (Ис. 5: 20). Људи који мешају појмове смртно су криви, биће кажњени и нигде неће моћи да се сакрију. Зато треба да називамо ствари својим именима и да дајемо тачне моралне оцене не грешећи против истине.

Бог нам је подарио период обнове и јачања наше многострадалне, сиромашне и наплакане домовине и врховног и главног команданта и председника Руске Федерације по имену Владимир, чији је патроним Владимирович, и презиме је познато. И треба признати истину: то је Божији човек, који – да, није безгрешан, као и сваки човек рођен од жене, који – да, има и грешака и мана и др. и др., али без обзира на то, ако оцењујемо по критеријумима великог брода, видимо да је Русија данас брод који плови у добром правцу, којим управља добар капетан, који зна матичну луку.

Не треба да будемо сервилни према власти – власт се мења. Кад је био Јељцин није требало да га проклињемо на сваком кораку иако смо се стидели. Кад је био Горбачов није требало да му желимо смрт – а и онда нас је било срамота и није нам било јасно зашто нам се све то дешава. Кад на узвишени трон дођу случајни људи или људи недостојни узвишеног трона, сви негодујемо. А кад на њега дође човек који је достојан и који се адекватно понаша, треба да благодаримо Богу, зато што је то период процвата народа Божијег. Прави човек на правом месту јесте најбоље што Господ може да подари човечанству у овим или оним историјским условима. Господ је дуго тражио цара по Свом срцу и нашао је Давида. Ради Давида је Соломон саградио Храм и све остало је било ради њега.

Врховни и главни командант је човек који размишља стратешки, који је неодвојив од своје земље. То, опростите, није Козирјев који сад седи на ранчу у Америци и излива помије на руску стварност. Он је ренегат и бегунац који је целог живота „предавао“ руске интересе америчким господарима и у фази одласка из политике отишао је тамо где су му господари купили кућицу. Владимир Владимирович је неодвојив од Русије и без ње га не можемо замислити ни ми, а ни он сам себе не може замислити. Он нема куда да побегне. Никуда неће ни бежати из земље – не може се одвојити од Русије. То је веома важно: човек који не може да замисли себе ван своје земље.

Као Николај II: могао је да отпутује у Енглеску, у Немачку – и никуда није отишао, испио је крваву чашу невоља, врели пехар недаћа са целом земљом – у нади да ће његова крв зауставити веће крвопролиће. Није знао будућност, можда је чак погрешио, можда је требало да подигне мач, али је поступио племенито и хришћански, као што му је било предсказано. Принео је себе на жртву као што су му праведници и говорили. Зато је био неодвојив од домовине која га је помазала на царство.

Владимир Владимирович је неодвојив од домовине – не могу се замислити варијанте развоја ситуације у којој ће он живети на Тајланду и играти шах или ће живети у Јапану и тренирати џудо, или на Исланду и пловити јахтом, а да га не занима шта се с нама дешава. Не, то је човек чије се срце заувек срасло са земљом, који се брине за њу, који натрља нос на свим фронтовима онима који желе да нас понизе и поробе, који много потеза унапред надиграва лукаве и подле играче у свим политичким играма. А светска политика је велика подлост. Тешко је наћи подлији систем од Америке; тешко је смислити нешто подлије, гадније и ниже од Европе. Играјући с овим подлацима очи у очи, поздрављајући се с њима, а затим перући руке, он игра и побеђује их – и свака му част! И с њим је помазање и благослов Господњи.

Стога, не заљубљујући се у њега преко сваке мере, знајући да он није Давид, и да није Давидов син, и да није Соломон, и да није Господ, и да није цар, који је помазан на царство, треба да имамо на уму да он практично обавља функције цара. Практично, али није изабран на свенародном сабору и нема у рукама скиптар и царску јабуку. Он влада земљом која је по територији највећа на свету и која је најважнија с тачке гледишта очувања хришћанског морала. Брижљиво се односи према свим етносима који насељавају ову земљу, воли све оне који у њој живе: муслимане, Јевреје, Калмике, Бурјате, протестанте, католике, и наравно, православце… Он обавља функције легитимног, свенародно изабраног владара који воли свој народ и своју земљу, не дајући је на откуп разноразним преварантима и картарошима који су спремни на сваки злочин како би продужили своја овлашћења моћи над људима. То је дар од Бога. Нема сумње да је дар од Бога.

Име Владимир можда такође није случајно, зато што је ово име заблистало у освит наше државности. То је име великог кнеза, који је био један човек, па се променио. И Владимир Путин је такође био један човек па се веома много променио. Сетите се и упоредите наизглед случајног човека у политици који је изашао из недара КГБ („Who is Mr Putin?“) и данашњег председника. То је прави стратег и човек великих размера. То је капетан великог брода и Русија заиста показује да има велике ресурсе за озбиљну пловидбу.

Ми, верујући људи, треба да схвaтимо: много тога зависи од наших молитава. „Немој се плашити претње јаког, већ се плаши сузе сиромаха.“ Сваки човек који лије сузе и уздише ка Богу, који разговара с Богом, може да мења историју света. Петорица људи која су живела у Содому могла су да промене историју овог града. И ми, забринути за судбину света и за судбину наше деце и унучади, за наш сопствени удео после смрти, за нашу сутрашњицу, наравно, треба да благодаримо Богу због тога што Русијом влада трезвен, снажан, храбар и паметан човек, који касно одлази на починак, зато што много чита, који устаје рано, зато што прима молиоце и госте и подносиоце реферата од самог јутра, који се бави спортом, одлази у храм Божији, брине се за Цркву и за све људе који живе на територији наше благословене земље. То је дар од Господа и треба да се молимо за њега: „Сачувај, уразуми, помилуј, благослови. Сачувај дуго година, заштити од демона и страсти слугу Твог Владимира, Свемогући и Свесилни Господе.“ И безусловно: „Доведи до његовог престола људе патриоте, храбре, смеле и паметне и изведи оне који су спремни да се продају, лажљиве и оне који раде у корист прекоморских господара.“ Можда можемо тако да се помолимо, можда и другачије, али треба да се молимо и наше молитве су му потребне.

Ако је божански Павле молио: „Молите се за нас“, зато што су му биле потребне молитве обичних хришћана како би ширио радосну вест, тим пре је владарима потребно да се људи моле за њих. И овде ће се много тога решавати, наравно. Историја се одвија пред нама, историја се дешава сад.

И Иван Грозни, и Алексеј Михајлович, и наши патријарси, и цареви, и Петар I, и свети страстотрпац Николај II – пре ће бити великомученик, него страстотрпац, и његова убијена деца – све су то учесници и дан-данас, све је то историја која се данас ствара. И негде можда није тако, али у Русији сигурно јесте: будућност се дешава сад. Русија је земља која је уроњена у будућност.

Арсеније Тарковски има песму: „О смрти знам више од мртваца, / Од живог знам најживље“. И у њој су стихови:

Ја сам Нестор, летописац мезозоика,
Времена будућих ја сам Јеремија,
Држећи у руци сат и календар,
У будућност сам уроњен као Русија,
И прошлост проклињем као ништи цар.

Русија је уроњена у будућност, будућност света се неће остварити без Русије. Све што се буде дешавало у свету – и гнусно и велико – биће повезано с Русијом. Наш пад ће бити пад света. Наше устајање ће бити нада у подизање моралних категорија и хришћанског морала у свету и проповеди Јеванђеља. И наравно, све ће много зависити од главног човека у њој. Пошто Русија ипак представља монархистичку структуру, то је пирамида с главним човеком на врху. Веома нам је важна ова ствар хорде с главним човеком и од главног човека ће много тога зависити. Данас нам је Бог подарио врло важног главног човека.

И свако ко није подлац, и није непријатељ, и није безумник, ко има разум и морална осећања, каже: „Хвала Ти, Исусе! У време Мињина и Пожарског дао си нам Јермогена, у време Лењиновог безакоња дао си нам светитеља Тихона. А данас си нам дао овог човека, Владимира, који ће Ти као слуга Твој одговарати за све – не сумњамо у то.“ И ми ћемо одговарати за све, свака овчица ће бити обешена за свој репић. Ми га не проглашавамо за свеца, не освећујемо га пре смрти. Нипошто! Нисмо илузионисти, нисмо сањари, ми смо трезвени и озбиљни људи. Али благодаримо Богу за дар који је дао целој земљи и целом свету у слуги Божијем Владимиру за којег се искрено молимо: „Сачувај га, Владико света, доведи му потребне помоћнике, а лажљиве и шугаве отерај. И продужи његове године како би стајао на свом месту водећи наш брод у добром правцу, којим се сад, на срећу, креће. Амин.“

Са руског: Марина Тодић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Православие.ру, 12. 3. 2016)