Савест, чак и ако је погажена уз помоћ шушкавих новчаница, свеједно ће одбити да призна да је продата и мучиће безаконог продавца до смрти и после ње
Један од индиректних, али моћних фактора мог васпитања у детињству били су цртани филмови. Ви, који волите да грдите читаву прошлост СССР у целини, заћутите!
Говорећи о нашој тадашњој мултипликацији, још једном наилазимо на конкретне чињенице које превазилазе оквире било какве уске историософске шеме. Више нико и никад (то је потпуно јасно) неће цртати и снимати тако много добрих цртаних филмова моралне садржине, тако скривено-православне цртане филмове, ако желимо да будемо поштени до краја. Нико, нигде и никад.
Нас, неколико генерација совјетске деце, уз помоћ птичица и зверчица које су говориле, а биле су нацртане, од пластелина или плетене, учили су да не лажемо, да не крадемо и да бранимо слабе. Многоме су нас учили и нечем су нас ипак научили. Хвала.
У једном од таквих цртаних филмова (звао се „Летећи брод“) радило се о изградњи чудесне летелице. Цар, који је удавао кћерку, дао је младожењама у задатак да саграде баш овај летећи брод. Међу претендентима на принцезину руку је био богати трговац дебелих усана и великог стомака. „Хоћеш ли направити брод?“ – пита цар. „Купићу га,“ – басом одговара овај.
„Све ћу купити, рекло је злато. Све ћу узети, рекао је бодеж.“ Класика.
Благословен је богаташ који у извесним тренуцима живота смирено каже: „Немоћан сам. То се не купује.“
Проклет је богаташ који је дрско уверен да ће све купити и да ће све набавити. Само треба да се цењка. Учили су нас да делимо са два самоувереност и да не приписујемо новцу атрибуте Бога – односно свемоћ.
Али, од извесног времена живимо у атмосфери ових „класичних“ односа где се све купује и продаје, где се на питање: „Хоћеш ли саградити?“ – одговара: „Купићу.“
Многима се управо и чини да се све може купити и то је јасно као Божји дан. У то не верују само они који поседују велике износе и који су у стању да купе робу од слонове кости, мермера, злата и свиле; не само купци и продавци здравља, среће, људских душа и тела. У то верују и они који једва да могу да напабирче у џепу ситнину за погачицу с кимом и ништа више од тога не могу себи да дозволе.
Сиромашни су заслепљени идејом свемоћи новца још више од богатих, и то је истинска невоља, а можда и проклетство. Управо у овој наивној вери сиромаха у свемоћ богатства се крије зверско лице богатства, дрског, суровог и непринципијелног.
Образовање се више не стиче и не усваја тек тако. Оно се купује.
Здравље се купује. Породична срећа се осигурава од евентуалних непријатности, унапред се уговара подела кола, тигања, виклера и квадратних метара.
За новац се ваде унутрашњи органи. Због новца се почињу и ратови, уз плаћање у новинама и часописима чланака о неизбежности војних операција.
Право је време за то да се започне гласан разговор на тему шта се уопште не продаје, шта се не може мерити новцем; о ономе за шта је неумесно цењкати се.
Зен-будиста може рећи да је најскупља – мртва мачка. Она нема цену. То је тачно. То је ударац по њушци онима који су решили да баш све калкулишу. Међутим, то је мало.
Да би се новац потиснуо с места који му не припада, није довољно испаљивати источне каламбуре. Треба одредити главни списак ствари и појмова који се не мере новцем.
Жена, деца и родитељи се не продају. Чак и ако им неко одреди цену, наведена сума није за разматрање. То је ценкање оним што нема цену и оно је срамотно.
Не продаје се домовина, ако наравно, овакав појам постоји у мозгу пацијента.
Не продаје се вера.
Не продаје се част.
Савест, чак и ако је погажена уз помоћ шушкавих новчаница, свеједно ће одбити да призна да је продата и мучиће безаконог продавца до смрти и после ње.
Сваки човек обавезно треба да се запита: шта ја ни под којим условима не могу да продам? Шта нећу продати чак и ако ме лично баце у ватру и припреме оруђа за мучење?
Тако ћемо захваљујући мисленом труду у сувом остатку добити неприкосновену резерву истинских вредности које нису на продају и захваљујући овим вредностима живот ће моћи да добије истинску дубину и смисао.
Иначе девојка развраћеног ума без икаквих унутрашњих потешкоћа може да прода невиност, а саму продају да сними камером како би опет касније продала касету за још више новца.
И мамица, која је зачела ко зна с ким, моћи ће да прода новорођено дете за извесну суму. А ако се ухвати на делу, још ће се чудити: „Што су се закачили за невиног човека?“
И читав овај хаос и содома ће се приказивати на телевизији, односно опет ће се продавати информације онима који праве рекламе како би се утувиле у мозак телевизијских гледалаца. А они ће, у складу с тим, пољуљавши ионако пољуљан унутрашњи свет, трубити на свакој раскрсници да се ето, све продаје и купује. Читаће се у новинама под насловом: „Купујем“ списак ствари за којима влада потражња, укључујући „душу“ и „савест“. И неки ће покушавати да продају своју убуђалу робу, при чему тешко да ће схватати разлику између њене истинске вредности и цене непознатог купца.
Дакле, порука је једноставна:
Иначе ће живот уверити све и очигледно ће доказати да људи који нису обавили сличну духовну процедуру, заправо нису људи, већ „антропоморфна бића“.
Однос према њима је одговарајући и блажена вечност није за њих.
Узгред речено, јеврејска реч „свет“ („кодеш“) значи „издвојен“, „изузет од предмета за свакодневну употребу“.
У сваком случају то значи – „није на продају“.
Са руског Марина Тодић
Опрема: Стање ствари